Srbi i Hrvati nikada nisu otpočeli proces raskidanja s prošlošću; umesto toga, oni je iznova i iznova proživljavaju, piše Mihael Ignatijef u svojoj knjizi o nacionalizmu. On tvrdi da ako je nova hrvatska država, proglašena u maju 1990. godine, napravila makar jednu kardinalnu grešku pre rata, onda je to sigurno bila činjenica što se nije javno odrekla fašističke ustaške države Hrvatske iz vremena Drugog svetskog rata. Takođe, nikada nisu priznata zlodela počinjena u hrvatskom Aušvicu, koncentracionom logoru u Jasenovcu, u kojem je u krematorijumima bilo ubijeno između 250 000 i 300 000 ljudi.
       Ignatijef piše: "U euforiji nezavisnosti (predsednik slobodne Hrvatske, Franjo) Tuđman je pokušao da ujedini celokupnu izmučenu prošlost Hrvatske u ono što se zvalo nacionalna sinteza, i nikada nije otišao u Jasenovac. Nikada nije kleknuo kao što je Vili Brant uradio u Aušvicu. Da je to uradio, Srbi i Hrvati bi mogli otpočeti proces okončavanja prošlosti, umesto što je iznova proživljavaju. Budući da Tuđman to nije uradio, Srbima u Hrvatskoj su manipulisali lokalni lideri i Beograd, i navedeni su da veruju kako nova Hrvatska zapravo predstavlja ponovni dolazak fašističke ustaške države."
       Pitanje stava prema prošlosti bilo je centralno pitanje u Hrvatskoj, kao i u mnogim evropskim državama, ili državama nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, koje sada razdiru konflikti. To je centralno pitanje širom sveta, svuda gde je postojala snažna represija.
       Postoje dva ključna razloga za suočavanje sa prošlošću. Prvo, kao civilizovano društvo, mi moramo uvažavati dostojanstvo onih koji su bili žrtve u prošlosti. Ako se ne suočimo sa onim što se njima dogodilo, na izvestan način tvrdimo da ti ljudi nisu bitni i da je važna jedino budućnost. Time produžavamo njihovo žrtvovanje i čak učestvujemo u njemu.
       Drugi razlog je vezan za uspostavljanje i održavanje vladavine zakona; važno je staviti do znanja da zakon važi za svakoga. Položaj i funkcija onih koji su mučili druge njih ne sme izolovati ili im stvoriti imunitet u odnosu na nastojanja društva da se suoči sa prošlošću.
       Treći razlog je pitanje sprečavanja i odvraćanja od budućih zloupotreba. Pitanje je problematično jer podrazumeva predviđanje. Čitav spektar faktora koji imaju ulogu u budućim događajima, kao i ograničena sposobnost ljudskih bića da unapred znaju budućnost, čine predviđanja teškim. Međutim, pitanje odvraćanja se ne može potpuno odbaciti i ono s pravom pripada spisku razloga za suočavanje sa prošlošću, ali na listi prioriteta nalazi se niže nego prva dva razloga.
       Postavlja se pitanje: Ako se treba suočiti sa prošlošću, da li svaka situacija iziskuje istu metodu za to? Odgovor je očigledno negativan, i metode moraju varirati zavisno od okolnosti.
       Prvo se mora sagledati ozbiljnost počinjenih nedela, bilo da se radilo o vlastima koje su činile sistematska zlodela najstravičnije vrste, ili je reč o sporadičnim zlodelima, ili
       onim "manje zlim". U ljudskom rečniku genocid predstavlja pojam najstrašnijeg zločina. Meni se čini da ne postoje te okolnosti pod kojima se ne bismo trudili da iznađemo najozbiljniji način suočavanja sa pitanjem genocida. Odmah iza pitanja genocida možda dolazi pitanje zločina protiv čovečnosti. Prema definiciji iz Nirnberga, ovi zločini obuhvataju ubistva, istrebljivanja, zatvaranja, proterivanja, silovanja i druga nehumana dela sistematski činjena na rasnim, etničkim, verskim ili političkim osnovama. Ova dela zaslužuju najveću pažnju; manje zloupotrebe se mogu rešavati sekundarnim načinima.
       Još jedan faktor bitan za određivanje odgovarajuće reakcije je vreme. Bitno je da li su se zlodela dogodila prošle godine ili pre 50 godina. Međutim, ako su zlodela one vrste kakva su počinjena u Jasenovcu tokom Drugog svetskog rata, sa njima se neminovno treba suočiti. Ako je prošlo izvesno vreme u odnosu na zlodela niže vrste, potrebna je drugačija reakcija.
       Takođe, mora se računati na još jedan problematičan faktor prilikom rešavanja pitanja odgovornosti, a to je mera u kojoj se krivica može pripisati određenim pojedincima. Neki od najtežih problema prilikom rešavanja pitanja zlodela iz prošlosti pojavili su se u državama bivše sovjetske imperije, što je proisteklo iz same prirode totalitarističkog sistema koji je imao tendenciju da razvodnjava konkretnu odgovornost za zloupotrebe. Na stotine hiljada ljudi bilo je impregnirano u administraciju represije i podjednak broj ljudi je bio žrtva te iste represije. Čest je bio slučaj da su jedni te isti ljudi istovremeno primenjivali represiju i bili njene žrtve.
       Sledeći faktor je stepen pravnih mera predviđenih zakonom za određene oblike represije. Zakon koji važi u međunarodnim oružanim konfliktima - Ženevska konvencija iz 1949. godine i naročito protokoli - propisuje da država mora da goni one koji su počinili najteža nedela (tj. ratne zločine) i da ih preda sudovima koji će im suditi. Na taj način postoji afirmativna obaveza, što je stvar međunarodnog prava, o suočavanju sa kategorijom nedela svrstanih pod ratne zločine.
      
       ARIJE NAJER,
       predsednik Fonda za otvoreno društvo, bivši direktor Američkog saveza za građanske slobode (American Civil Liberties Union) i izvršni direktor Human Rights Watch