NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Leš gori sedam sati

Antji Krog: Komisija za istinu i pomirenje (2)

      Burski sin iz domovine Nacionale partije. Bog je Južnu Afriku dao Buru. Spremnom da umre, ali i da ubija za ovu zemlju.
       Dirku Kuciju je bio san da postane pripadnik elitnog korpusa, tog krema, posebno probranog jezgra snaga bezbednosti. Kada je konačno poslat u Flakplas, ta jedinica je bila samo spavaonica za askarije sa mesečnom platom od 200 randa (oko 35 dolara). Kuci je ubrzo poboljšao životne i radne uslove - pretvorio ga je u mesto gde su manne mogli da se opuste, u farmu za "momke". Mada je u zvaničnom opisu stajalo da je zadatak Flakplasa bio samo da traga za gerilcima i da ih hapsi, tokom osamnaest meseci Kucijevog boravka obavljeno je jedno jedino hapšenje. Uprkos tome, i pored miliona randa utrošenih na teret poreskih platiša, jedinicu nikada nisu kritikovali niti optužili zbog rasipanja novca.
       Razlog je očigledan: svoj nezvanični zadatak, naime obučavanje odreda za likvidaciju koji su mogli biti poslati da srede aktiviste, jedinica je obavljala savršeno. Naređenja su davana usmeno u četiri oka. Nisu vođeni nikakvi dnevnici, nije bilo pisanih izveštaja. "Među sobom smo", veli Kuci, "razvili govor tela. Mig, klimanje glavom mogli su značiti nečiji kraj."
       Dirk Kuci je često optuživan da u pričama preteruje i izmišlja pojedinosti. Međutim, upravo te pojedinosti otežavaju da se njegovo svedočenje odbaci... jer odišu suštinskim i autentičnim saznanjem. Svedočeći o mučenju učitelja DŽoa Pileja, Kuci je opisao prizore nalik nacističkim koji su se odigravali u podzemnom bunkeru pored tvrđave Klaperkop u Pretoriji. Nisu bili važni ni mučenje ni tražene informacije, ali eksperiment koji je prethodio smrti - on je bio važan.
       "Naposletku su odlučili da dovedu vojnog lekara u smeđoj uniformi, koji je doneo komplet za infuziju i tzv. serum istine... stavili su Pileja na nosila, a lekar je kontrolisao davanje infuzije u njegovu ruku. Pilej je izgubio kontrolu razmišljanja. Postigli su da zapadne u neko opušteno stanje."
       Kuci opisuje raspored u zgradi, visoke glavešine, među njima i DŽonasa Savimbija, koji su prisustvovali razgovorima. Kaže da im zbog prisustva tih važnih ličnosti nisu dozvoljavali da piju.
       "Kapi su delovale. Četiri kapi za osobu koja nije previše krupna... a ako daš više, to je kao da si primenio hloroform... više kapi bi izazvale tako dubok san da bi čovek umro. Svi smo pili. Kondileu smo to usuli u piće. Posle dvadeset minuta nesigurno je seo na zemlju... potom je pao nauznak. Major Nik van Rensburg je na to rekao: 'Pa, momci, na posao.' Dvojica mladih policajaca dovukla su džipom trupce iz čestara i gume i založila vatru... Jedan čovek, visok i plavokos, izvukao je svoj pištolj makarov sa prigušivačem i pucao mu u glavu. Telo mu se kratko trznulo..."
       Kuci je stručnjak za banalne brojke.
       "Spaljivanje leša na otvorenoj vatri traje sedam sati. Za to vreme mi smo pored vatre pili i pekli meso na roštilju. Ne pominjem ovo da bih povredio porodicu, već da bih vam pokazao sa kakvom smo neosetljivošću u ono doba radili razne stvari. Za mesnatije delove tela treba više vremena... zato smo morali često da okrećemo Kondileovu zadnjicu i butine... ujutro smo izgrabuljali pepeo kako bismo proverili da nije ostao ni komadić kostiju ili zuba. Zatim smo se razišli svako na svoju stranu."
       Šta još da se kaže? Uz molbu za amnestiju ovaj čovek je priložio i neobjavljen rukopis o odredima za likvidaciju - zadržavši autorsko pravo.
      
       Imram Musa (u ime Čeriti Kondile, Sizveove majke): Rekli ste da biste želeli da se susretnete sa gđom Kondile i da je pogledate u oči. Ona smatra da tu počast ne zaslužujete. A da zaista osećate grižu savesti, ne biste tražili amnestiju, već biste izašli pred sud zbog onog što ste radili...
      
       Kuci: Poštujem osećanja gđe Kondile kada kaže da ne želi da me vidi. Ali, smatram da od mene ne treba praviti izolovan slučaj. I ja imam pravo na prava proistekla iz zakona ove zemlje.
       Nakon ovog okršaja u dvorani vlada dug, neprijatan tajac. Odbor za amnestiju, pravni zastupnici, publika, porodica, Kondile... jedino se pomera adamova jabučica Dirka Kucija koji guta vazduh.
       Dok Dirk Kuci priča kako je izboden Grifits Mzenge, kako se nož zaglavio ispod rebara pa nije mogao biti izvučen, kako mu je prerezan grkljan, a creva iščupana, telohranitelji sede iza njega napola skriveni zavesom. Jedan od njih je Klejn Dirk. Danas je sa njim njegova plavokosa devojka: Obučena je u crnu pripijenu haljinicu sa uskim bretelama. Dok Kuci, uz užasnute uzdahe iz publike, iznosi pojedinosti, ona marljivo lakira nokte. NJena raširena leva šaka iskosa leži na butini Klejna Dirka - on drži bočicu dok ona pažljivo nanosi slojeve tamnog laka.
       Kuci seda da predahne: još jedna epizoda iz života Dirka Kucija i predanja o njemu.
       Posle saslušanja Mamasela telefonira nekom kolegi koji govori sesuto i kaže mu da Kuci priča svakojake besmislice. Dijamante je želeo sam Kuci, zato je i pozajmio pare od tašte. Kada je video da je nasamaren, poslao je i Mamaselu ne bi li povratio svoj novac. Po Mamaseli, on, Nofomela i Tšikalange satima su sedeli na granici sa Lesotom. Šta bi mogli da urade? Pekli su se između dve vatre. Trgovac dijamantima nipošto neće hteti da vrati novac, ali ni oni nisu smeli da se praznih ruku vrate Kuciju. Stoga su odlučili da uhvate prvu i najpogodniju osobu koja naiđe i da joj oduzmu kola, koja bi Kuciju dali umesto novca. I tako su ubili prvog ko je naišao: "U njegovim kolima smo pronašli dnevnik muže sa mlekarske farme; radio je za jednu od najvećih mlekara u Lesotu. NJegova kola smo odvezli Kuciju."
       Moj kolega izveštava o ovoj priči na radiju. Pri kraju emisije iz Lesota telefoniraju neki ljudi: "Hvala Radio Lesedi, hvala ti, Mamasela - godinama smo se pitali šta se desilo sa našim ocem."
       Brat Ejsa Moeme sedi nepomično dok Dirk Kuci svedoči kako je Ejs postavljao previše inteligentnih pitanja o strukturama Flakplasa. Operativci iz Flakplasa su poverovali da ga je morao ubaciti ANK, jer nije bio kao ostali askari. "Razmišljao je", kaže Kuci, "uvek je bio uzdržan. Trezvenjak. Nepušač." O Ejsu se raspravljalo, pa je general-major Šun rekao kapitanu Kusu Fermelenu - koji je, po Kuciju, fanatično mrzeo crnce - da sredi Ejsa "na način koji bude smatrao prikladnim".
       Posle svedočenja, brat Ejsa Moeme se obraća Odboru i opisuje sliku koja mu ne izbija iz glave, sliku svoje majke koja u ovom času kod kuće čeka. Čeka na njega, a čeka i utehu: "Moja majka... danas nije ovde, a otac je umro. Kada smo jutros polazili rekla je da ne bi izdržala bol ako bi slušala raspravu o tome kakvom je užasnom smrću njen sin umro... Zato, rekla je ona, 'idi ti, slušaj i razmišljaj o svrsi postupka...' Ona sada čeka kod kuće i ne zna šta se dešava - čeka da se vratimo i da joj nešto kažemo... Nisam sasvim siguran šta bih mogao da joj kažem kada se vratim a da budem siguran... da će naći utehu u onome što joj ispričam...
       Ukoliko je to što je neko inteligentan, što je miran, kriterijum da bi umro, onda to doista iznosi na videlo kakva je anarhija tada vladala u Flaklplasu. U vreme Harmsove komisije" 1991. godine, pozvan sam da svedočim, pa sam prošao kroz ovo, a sada kroz to ponovo prolazim. Tada je bilo jasno da je postojala... nesposobnost, očigledan nedostatak osetljivosti... za bol kroz koji je čovek prolazio... A već na početku se videlo da Harmsova komisija predstavlja farsu... čovek bi stoga mnogo više očekivao od postupaka koji se ovde vode.
       Moja majka bi želela da sazna gde joj je sin. Zbog čega je morao da umre? Ovde sam da bih izrazio najdublji... (zaplače... otpija vodu - dugo sedi pokrivši uzanom levom šakom čelo)... poštovani sudijo... iz zemlje sam otišao zbog muke kroz koju sam prošao. Živeo sam u izgnanstvu, živeo sam u veoma teškim uslovima, ali za mene je ovo jedan od najtežih trenutaka, to što sedim ovde i pokušavam da ispričam šta porodica oseća u pogledu onog što se dogodilo... i... Mogu li da završim tako što ću postaviti dva pitanja, samo dva pitanja, kako bi moja mati kod kuće mogla mirno da spava?
       Da li bi neko mogao da ode do nje i da kaže 'ja sam počinio ubistvo, žao mi je'?
       Može li neko da je povede i da joj kaže 'evo, ovde je vaš sin...'?"
       Državni tužilac KvaZulu-Natala Tim Maknali objavljuje da će uhapsiti Dirka Kucija i da će ga izvesti pred sud zbog ubistva Grifitsa Mzengea.
       Naravno. Sezona je...
      
       MUČITELJ I ŽRTVA: Pre je bilo drugačije. Žrtve su pričale svoje priče Komisiji za istinu. U drugoj dvorani, u drugo vreme, pred drugim odborom vinovnici su objašnjavali svoja dela. Ali saslušanje po molbi za amnestiju policijskog kapetana DŽefrija Benzina zadire u suštinu istine i pomirenja - žrtva je suočena sa počiniocem - i izvlači je na svetlost dana.
       Nikada dotle dvosmisleni odnos između mučitelja i mučenog nije bio tako živo opisan kao te sedmice u maloj, zagušljivoj sali Komisije za istinu u Keptaunu. U početku je govor tela mučenog bio jasan: "Niko drugi nije bitan, ni Odbor za amnestiju, ni advokati, ni publika - danas smo bitni ti i ja. Sedimo jedan naspram drugog, baš kao i pre deset godina. Samo što nisam ja prepušten tebi na milost i nemilost - već si ti prepušten meni. A ja ću ti postaviti pitanja koja me još odonda muče."
       Međutim, nije to baš tako lako.
       Prvi nagoveštaj složenosti odnosa između zloglasnog mučitelja i njegove žrtve pojavio se u glasu Tonija Jengenija. Kao poslanik u parlamentu, Jengeni se pročuo po samouverenom tonu svog glasa - ponekad obojenom arogancijom. Kada se suočio sa Benzinom, taj ton je nestao. Sa mesta gde sedim i beležim, moram da se pridignem da bih se uverila da to doista govori Jengeni. Zvuči čudnovato drugačije - glas mu je nekako prigušen. Umesto da iskoristi trenutak kako bi se osvetio Benzinu, Jengeni želi da upozna tog čoveka.
       "...Kakav je čovek... hm... onaj ko se služi metodom poput one sa navlačenjem mokre vreće na ljude... na druga ljudska bića... u više mahova... pa sluša ono ječanje, krike i stenjanje... dovodeći svakoga od tih ljudi do ruba smrti... kakav ste vi čovek, kakav je čovek koji može to da radi... kakvo ljudsko biće može to da radi, g. Benzin?... Ja sada govorim o čoveku koji je bio iza mokre vreće."
       Na Jengenijevo insistiranje Benzin demonstrira metod mokre vreće. "Hoću da to vidim svojim očima." Sudije, koje su se veoma udaljile od negdašnjeg pedantnog pridržavanja sudske procedure, skaču na noge da im ne promakne taj spektakl. Fotografi utrčavaju ne verujući svojoj sreći. A prizor tog dežmekastog belca kako čuči na leđima crne žrtve koja leži licem prema podu i navlači joj na glavu plavu vreću ostaće jedna od najpotresnijih slika sa najvećim nabojem u životu članova Komisije za istinu.
       Ali, za taj trenutak Jengeni mora skupo da plati.
       Leđima okrenut stolu, Benzin se polako okreće prema njemu i jednim preciznim udarcem razbija u paramparčad Jengenijev politički ugled širom zemlje.
       "Sećate li se, g. Jengeni, da ste za trideset minuta izdali DŽenifer Šrajner? Da li pamtite kako ste nam na autoputu pokazali Bonganija DŽonasa?"
       A Jengeni sedi tu - kao da moli ovog čoveka da ispriča sve, kao da za njega izdajstvo ili kukavičluk imaju smisao jedino u prisustvu ovog čoveka.
       Benzin kaže da je ono što je postojalo između njega i Ašlija Forbsa bio "poseban odnos". Grizući gornju usnu, Forbs pokušava da navede Benzina da prizna dela koja su njega očito gurnula u mesece pakla, doteravši ga skoro do samoubistva.
      
       Benzin: Vas se naročito sećam, jer mislim da smo nas dvojica, posle više sedmica vašeg pritvora, zbilja postali sasvim bliski... Možda se varam, ali rekao bih, na izvestan način, i relativno dobri prijatelji... Fizički sam vas zlostavljao prvog dana... ali sam vas potom poveo na putovanje... to ne kažem neozbiljno... rekli ste tada da ste se više no ikada najeli piletine iz restorana Kentuckdž Fried Chicken... a posle smo otišli u zapadni Transvat, gde ste nam pokazali skrovišta oružja... Sećate li se onog dana kada ste prvi put videli sneg... i šta se desilo na snegu pored puta N1... i putovanja u Kolesberg kada ste sa mnom pekli meso na roštilju?
      
       Forbs: Da li je tačno da ste me svakog šesnaestog u mesecu mučili da biste obeležili dan kada ste me uhapsili?
       Benzin: U duhu pomirenja, pogrešili ste...
      
       Forbs: U jednoj drugoj prilici umotan sam u tepih... skinuli su mi odeću i na meni primenili metod mokre vreće... Sećate li se kako ste govorili da ćete mi polomiti nos tako što ćete mi nabiti palčeve u nozdrve, pa ćete ih cepati dok mi ne line krv iz nosa?
      
       Benzin: Znam da ste krvarili iz nosa, ali sam mislio da je to bilo zbog mog šamara.
       Benzin podseća Forbsa kako mu je nedeljom uvek donosio voće i kako je, uz visok rizik, u ćeliju krišom unosio vestern romane - Forbsovu omiljenu lektiru. Slike snega i voća stapaju se u odnos zaštitnika i ranjive osobe - u vezu u kojoj su obojica mogli da dožive maštanja i noćnu moru. Kada Forbs pomene analnu penetraciju, Benzin s negodovanjem krivi usne: "To poričem, i duboko sam razočaran što to pričate."
       Žena Ašlija Forbsa za sve to vreme sedi u redu iza muževljevog mučitelja. Kada Benzin pomene da ga je tog jutra ljubazno pozdravila, savladava ga uzbuđenje.
       Mučiteljev uspeh zavisi od njegovog poznavanja suštine ljudske psihe. Benzin je stručnjak. U prvih nekoliko minuta mu uspeva da manipulacijom vrati većinu svojih žrtava u uloge iz njihovog ranijeg odnosa - kada je on imao moć, a oni ranjivost. Koristi nekoliko tehnika da bi to postigao tokom saslušanja povodom amnestije. Tri dana sedi usamljen, u istom sivom odelu sa kravatom. Kasnije, na konferenciji za štampu žrtve primećuju kako je bilo čudno gledati ga tako samog. Stalno pije vodu. Priča kako su u prošlosti policajci morali da prate njegovu decu u školu jer je bio toliko omražen. Kako su deca znala za mokro ćebe koje su držali u kadi za slučaj napada molotovljevim koktelima na kuću. Benzin pamti ilegalna imena svojih žrtava, šta su tačno govorile, njihove osobenosti u govoru i ponašanju. Sve one potvrđuju da su od njega strepeli u celoj zemlji - za manje od trideset minuta mogao je da izmami željenu informaciju.
       "Keptaun je imao isti potencijal kao i Johanesburg, Pretorija i Durban za postavljanje bombi po trgovinskim centrima - ali ja sam u tom pogledu, g. predsedniče, valjano obavljao svoj posao."
       Gari Kruzer je sada direktor u policijskim snagama, zapoveda jedinicom za zaštitu važnih osoba. Direktno i profesionalno pita Benzina: "Šta se događalo pošto ste me uhapsili.
       "Nisam vas ja uhapsio, gospodine", odvraća Benzin. "Možda ste me pomešali sa nekim."
       Kruzer se breca: "Poznajem vas. To ste bili vi!"
       Međutim, Benzin se ne seća.
      
       Kruzer: Nije li istina da ste me vi i Gusen tukli dok smo se vozili maricom... da ste mi seli na glavu... posle mog hapšenja pred bioskopom?
      
       Benzin: Ne mogu da se setim hapšenja... ali, ako kažete da smo vas tukli u marici, onda priznajem da smo to, po svoj prilici, učinili... ne znam kako, mada...
      
       Kruzer: Da li se sećate da ste me obesili kada smo stigli u Kulemborg?
      
       Benzin: Obesili! To što vi nazivate "vešanjem" - da li mislite na vezivanje lisicama za rešetku za zaštitu od provale?
      
       Kruzer: Da... tako da mi stopala ne dodiruju zemlju, a onda ste me udarali po trbuhu...
       Tu Kruzer doživljava slom, a buljave Benzinove oči zabrinuto gledaju kako ovaj čovek, sada njegov šef, plače. S obzirom na celokupno stanje stvari - mogao bi govoriti Benzinov izraz lica - to što ti se desilo i ne izgleda tako loše.
       Ali za Kruzerovo telo i osećanja ovo je previše: to da ovo iskustvo, koje je njemu skoro uništilo život, u Benzinovom sećanju nije ostavilo ni najmanjeg traga.
      
       Kruzer: (strogim tonom) Da li ste ikada iz mene iščupali neku informaciju?
      
       Benzin: (odsečno) Ne, gospodine!
      
       Kruzer: Da li je iko ikada bio uhapšen zbog mene?
      
       Benzin: Ne, gospodine!
       Posle ovoga Kruzer sedi uspravno - onako kako je sedeo pre no što je započelo saslušanje.
       Iza Benzina sede žrtve njegovog mučenja - u jednom redu, vezane okovima prijateljstva i izdaje. Jengeni je izdao DŽonasa; DŽonas je pokazivao ljude u albumu; Piter DŽejkobs je izdao Forbsa; Forbs je pokazao gde su skrovišta; Jasir Henri je izdao Antona Franša. U pauzi za čaj oni stoje zajedno u hodniku, sa svojim bolnim istinama o pobedi i sramoti. Dok se svi razilaze, Benzin obema rukama grabi ruku Ašlija Forbsa i čvrsto je drži - Forbs se snebivljivo osmehuje ispod tankih brkova.
      
       PREPRAVLJANJE USPOMENA: Odbor za amnestiju želi da čuje kako Benzin u jednom trenutku može da kaže kako se ne seća, a da u narednom tvrdi da se nešto nije desilo. Da li je moguće istovremeno zaboraviti i biti potpuno siguran?
       U središtu svega ovoga jeste ono što advokat Robin Brink naziva "gadnom epizodom sa drškom od metle". Nikla Pedro, čuveni član MK Zapadnog Kapa, uhvaćen je na putu za Lesoto, gde je trebalo da se sastane sa kadrom MK-a. NJihova imena su bila u pismu koje je trebalo da otvori tek kada pređe granicu. Kad su ga uhvatili, policajcima iz bezbednosti rekao je da je pismo progutao. "Slagao sam", veli Pedro. Benzin ga je onda odveo u posebnu sobu, raširio je novine i naredio mu da obavi veliku nuždu. Potom je mučitelj, za koga je znala cela zemlja, navukao hirurške rukavice i pretrebio ono što je bilo na novinama. Kad ništa nije našao, zavukao je prst u Pedrov čmar. Potom je uzeo dršku od metle i rekao Pedru: "Naći ću to pismo, makar morao da ti je uguram do stomaka."
       Netom otpušten iz ustanove za alkoholičare, uplakani Pedro svedoči pred Odborom za amnestiju. Benzin kategorički poriče da se ikada služio drškom od metle. Kada je ta tvrdnja izneta, izgleda potpuno potresen. Neprestano je poriče.
       Prema rečima psihologa, prepravljanje uspomena, njihovo ulepšavanje, uobičajena je ljudska odlika. To čini većina ljudi. Ali, verovatno postoje tri vrste gubitka pamćenja. Prva je voljna - menjate pamćenje jer ste pod pretnjom, jer ne možete da se prisetite incidenta ili onoga što se desilo neposredno pre ili posle njega. Ali postoji i treća vrsta gubitka pamćenja, a do nje dolazi kad javno svedočite. Koceova kaže da su nivoi stresa kod Benzina toliko složeni zato što mora da svedoči, a i što strepi kako će to uticati na ostatak njegovog života sa ženom i decom, tako da je sasvim moguće da se seća čak i manje nego obično.
       Kako razlikovati laži od gubitka pamćenja?
       Polagano, kao da govori za sebe: "U mom poslu, u izvesnom smislu, ne postoje laži - sve je skopčano sa istinom, reaguje na nju, igra na nju..."
      
       (Nastaviće se)
      
      

U Vašingtonu 4. januara 2001. na tribini Instituta za mir ministar inostranih poslova SRJ Goran Svilanović najavio je "formiranje tzv. komisije za istinu, sastavljene od međunarodnih i domaćih stručnjaka, koji bi razmotrili činjenice o ratnim zločinima počinjenim u poslednjoj deceniji u Hrvatskoj, BiH i na Kosmetu". Savezni ministar pravde Momčilo Grubač potvrdio je osnivanje komisije, ali bez više detalja. Upozorio je da bi bilo dobro da "zavađene države, zavađeni narodi" što pre "formiraju jednu takvu zajedničku komisiju" da se sve ne bi završilo sa tri nepomirljive istine.
Dosad je u svetu radilo petnaestak komisija za istinu. Najpoznatiji su primeri iz Čilea, Argentine, El Salvadora, Južne Afrike, a slični društveni mehanizmi uspostavljani su za "suočavanje sa prošlošću" u Nemačkoj, Češkoj, Poljskoj. Iza komisije uglavnom stoji država (u Salvadoru su to bile UN), jer ocena mora imati pečat celog društva. Nevladine organizacije koje nužno predstavljaju delove društva nisu pogodne za takve operacije.
Članovi komisije su u javnosti ugledni i nesporni pojedinci različitih profila, od sveštenika do pravnika. Komisija je neka vrsta ispovedaonice gde i optuženi za zločine i žrtve iznose svoja viđenja događaja. Saslušavanja mogu biti javna ili zatvorena za javnost. Komisija obično, posle unapred određenog relativno kratkog roka, obelodanjuje izveštaj koji se onda naširoko publikuje. Ocene komisije ne nose posledice sudske presude a, u principu, ne isključuju sudske procese. Deo žrtava bude i materijalno obeštećen. Inače, precizno određenog modela komisije za istinu nema i ona se uvek mora organizovati u skladu s konkretnom lokalnom potrebom, tradicijom i dogovorom dotad sukobljenih strana.
Kao izvori za ovaj NIN-ov feljton služe tri knjige o Komisiji za istinu i pomirenje u Južnoj Africi objavljene prošle godine u izdanju "Samizdat", Free B-92, Beograd, 2000. "Suočavanje s prošlošću" i "Ozdravljenje nacije?" jesu dve rasprave svetskih poznavalaca (Južna Amerika, Istočna Evropa, međunarodne organizacije za ljudska prava) i južnoafričkih eksperata i predstavnika vlasti koje su prethodile osnivanju Komisije. "Zavičaj moje lobanje" je knjiga o samom radu Komisije koju je sa zaraznim optimizmom napisala čuvena južnoafrička novinarka Antji Krog. Ta njena knjiga je osnova za ovaj feljton.
O radu južnoafričke komisije za istinu NIN će objaviti nekoliko nastavaka. Tekst se bavi i bitnim zbivanjima oko komisije.
Feljton je priredio
Slobodan Reljić


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu