Početkom marta, posle 15 godina kruženja oko Zemlje i desetina dragocenih naučnih ogleda, jedino do sada čovekovo stanište izvan rodne planete skončaće u dubinama Tihog okeana označavajući kraj višedecenijske ruske prevlasti u kosmičkim istraživanjima

      Gotovo 40 tona krhotina, preostalih od bivše ruske (sovjetske) kosmičke stanice "Mir", sručiće se, od petog do šestog marta, u jugoistočnom delu Tihog okeana, 1 500 - 2 000 kilometara istočno od Australije (možda još negde). Uprkos uveravanjima nadležnih, iskrsava, makar malena, bojazan da bi komad "nebeske grdosije" mogao da se sruši na neko naselje.
       Posle petnaest godina kruženja, na visini od 350 do 400 kilometara (za 92 minuta obleti Zemlju), u zasluženu "kosmičku penziju" otići će jedino čovekovo stanište izvan rodne planete označavajući kraj višedecenijske ruske (i sovjetske) prevlasti u kosmičkim istraživanjima. U protekle tri decenije (prva stanica "Saljut 1" izbačena je 1971) jedino su Rusi (Sovjeti) stalno imali nastambu u najbližem "kosmičkom dvorištu". Američki pokušaj sa "svemirskom laboratorijom trajao je kratko i, na svu sreću, okončao se srećno (nastradala je samo jedna krava).
       I poslednje sate jedinstvene skalamerije pratile su nevolje iz proteklih nekoliko godina. Na nekoliko dana odloženo je poletanje teretnog broda "Progres M1-5", koji je kosmonautima odvozio hranu i vodu, zbog nepredviđenih nedaća "tamo gore". Dve i po tone goriva u prtljagu namenjeno je konačnom spuštanju, u kojem će stanica i letelica, spojene jedna s drugom, završiti u okeanskim talasima.
       U deceniju i po dugom trajanju svojevrsna naučna laboratorija obogatila nas je mnogim korisnim saznanjima iz dva ključna područja istraživanja: život ljudi u bestežinskim uslovima i osmatranje svemira.
      
       Godine bez putnika
       Kruna svih čovekovih traganja u "Zemljinom dvorištu", stanica "Mir" poslata je na šestogodišnje putešestvije 20. februara 1986. s kosmodroma Bajkonur (Kazahstan). Neobična skalamerija, uglavnom od aluminijuma, dugačka je 40 metara, teži 130 tona i lebdi na visini od 350 do 400 kilometara. Sastoji se od glavnog i pet dodatih odeljaka ("Kvant 1 i 2", "Priroda", "Spektar" i "Kristal").
       Ugostila je 106 kosmonauta (većina nije bila iz Rusije) koji su na raznovrsnim zadacima (28 dugotrajnih poduhvata) boravili duže ili kraće vreme na putu oko Zemlje. Stalnu posadu činila su tri kosmonauta kojima je svaka tri meseca dopremana hrana, voda, kiseonik i tehnička oprema. Samo se jednom dogodilo, posle težeg oštećenja, da godinu dana lebdi bez kosmičkih putnika.
       Najduže su, bez prekida, u skučenim uslovima živeli Valerij Poljakov (439 dana) i Jelena Kondakova (169), a najviše "kosmičkih dana" (749) uknjižio je Sergej Avdejev koji nam je tri puta nazdravljao Novu godinu. Kazak Talbat Musajev u mesec dana proveo je, čak, 30 sati u otvorenom kosmosu, što je uvršćeno u Ginisovu knjigu rekorda!
       Sprovedeno je mnoštvo biološko-medicinskih eksperimenata. U pothvate za pamćenje beležimo osamdesetak izlazaka u takozvani otvoreni kosmos (više od 360 sati). U žiži naučnih proučavanja bile su nepovoljne posledice delovanja bestežinskog stanja, a izdvajaju se četiri: promene u krvotoku (krv se nagomilava u grudima i glavi), slabljenje kostiju i omekšavanje mišića (smanjeno naprezanje), nesnalaženje u prostoru (svojevrsna "morska bolest") i porast napetosti (stres).
       Nekoliko puta je produžavan vek jedinstvenoj "kosmičkoj učionici", čije je zamišljeno trajanje iznosilo šest godina. U minulim godinama, međutim, učestali su kvarovi pa su stanari gotovo 80 odsto vremena provodili otklanjajući ih.
       I pored učestalih, manjih i većih kvarova - zbog čega je stanica godinu dana bila prazna - prvo stalno čovekovo stanište van rodne planete trajalo je dva i po puta duže nego što je predviđeno. Možda je moglo još da potraje, ali su mu smanjena ruska izdvajanja za kosmonautiku (1998. pala su ispod indijskih) i pomanjkanje međunarodnih ulaganja zapečatili sudbinu.
      
       Nebeska Rusija
       U međuvremenu su propali, na sva zvona razglašeni, pokušaji da u posetu stanici stignu obični ljudi s dubljim džepom (svemirski turizam) i da se, u putanji oko naše planete, prvi put snimi igrani film. Bivši američki svemirski inženjer Denis Tito, koji je vežbao u Zvezdanom gradu pokraj Moskve, nadao se da će početkom godine posetiti "Mir", ali će se, za utehu, otisnuti do međunarodne stanice. Glavnom glumcu budućeg filmskog ostvarenja u bestežinskim uslovima, Vladimiru Steklovu, snovi su se raspršili.
       Pokazalo se belodano da su tržišni zakoni neumoljivi: ko propadne na Zemlji, propao je u kosmosu. Rusija, nažalost, više nije u stanju da sačuva svoj "nebeski posed". Zemlja s najviše kosmičkog znanja i iskustva izabrala je jedini preostali put: da se udruži sa još 15 u izgradnji međunarodne stanice koja će prve stanare udomiti u drugom mesecu trećeg milenijuma. Ruski udeo, novčano potpomognut iz inostranstva, ogleda se u izradi i slanju dva odeljka - "Zvezda" (komandni i boravišni) i "Zarja" (skladišni).
       Na putu bez povratka "Mir" će postepeno silaziti do 120 kilometara visine, u čemu će pomagati motori (nema padanja bez goriva), a za to vreme posada će obavljati posao. Najvažniji zadatak poslednje "kosmičke družine" sastojaće se u dovođenju stanice u predviđen položaj iz kojeg će nastaviti naglo da se spušta, sagorevajući u sve gušćim vazdušnim slojevima. Samo tako će se obezbediti da neizgoreli delovi ne padnu na neko naselje.
       Svemirski brod "Sojuz" (godinama prevozio ljude i potrepštine do "Mira" i natrag) bezbedno će vratiti poslednje putnike, kosmonaute Genadija Padalka i Nikolaja Budarina, koji su odvezli teretni brod.
       Naslednica proslavljene ruske stanice "Mir" u novembru je ugostila prvu posadu (komandant Amerikanac Vilijam Šeperd i Rusi Jurij Gidzenko i Sergej Krikaljov), pristiglu u ruskom brodu "Sojuz". Gradnja nove "kosmičke laboratorije" otpočela je pre tri godine izbacivanjem u putanju oko naše planete ruskog odeljka "Zora". U julu prošle godine preko američkog čvora "Jedinstvo" spojen je drugi ruski odeljak "Zvezda" namenjen boravku kosmonauta i upravljanju. U novembru su se uselili prvi stanari označivši da je počelo iskorišćavanje međunarodne svemirske stanice, koju objedinjenim naporima sklapaju Rusija, SAD, Japan, Kanada i Evropa (članice Evropske svemirske agencije).
      
       Inženjerski podvig
       Najveći inženjerski podvig izvan Zemlje i jedan od najsmelijih u ljudskoj istoriji, za koji će se utrošiti 60 milijardi dolara, biće dovršen za šest godina. Stalna kosmička postaja, dugačka 110 metara, imaće boravišni prostor od 1 300 kubnih metara, što je, otprilike, kao prostor "boinga 747". Solarna krila, površine 22 ara, opskrbljivaće električnom energijom sve sprave, od kojih izdvajamo 52 računara za upravljanje svim i svačim, i samom stanicom.
       Zajednički let ruskih kosmonauta i američkih astronauta u spejs-šatlu "Atlantis", 29. juna 1995. godine, Nacionalna vazduhoplovna i svemirska agencija (NASA) iskoristila je da razglasi početak izgradnje međunarodne kosmičke stanice, zamišljene još 1984. Tri godine docnije, 19. januara 1998, pomenute zemlje su potpisale ugovor.
       Prvi proračuni nagoveštavali su da će troškovi iznositi od 17,4 do 24,7 milijardi dolara, a dovršenje najavljeno za kraj 2003. Prilična zakašnjenja su za tri godine produžila rok i gotovo dva i po puta uvećala izdatke.
       Povećanje s tročlane na šestočlanu posadu najavljeno je za novembar 2002, a poslednje dostavljanje četiri godine docnije (u međuvremenu se pominje da će se završni radovi produžiti i u 2005). No, naučna proučavanja i merenja, što je glavni smisao postojanja "nebeske laboratorije", začeta su s dolaskom prvih kosmonauta.
       I posle skoro četiri decenije od istorijskog leta Jurija Gagarina oko rodne planete (1961), čovek još pravi nesigurne i nejake "kosmičke korake".
      
       STANKO STOJILJKOVIĆ