Španija će teško održati godišnju kvotu od 30 hiljada imigranata kako to vlada određuje. Dve stotine hiljada ilegalnih imigranata koliko je samo u protekloj godini stiglo na Iberisko poluostrvo, za ovu kvotu ili ne zna ili ne mari

      (Specijalno za NIN iz Madrida)
      
       Novi zakon o imigraciji (prethodni je bio donet februara 2000) po kome svi oni koji nemaju uredne dokumente mogu da budu odmah deportovani, a oni koji daju posao strancu bez radne dozvole kažnjeni, predmet je ozbiljnih rasprava u španskom parlamentu. Vlada, podržana apsolutnom većinom, brani ovaj zakon i smatra da je na pravom putu ka pravnom regulisanju statusa imigranata. Opozicija, pak, kritikuje rečeni zakon, kvalifikuje ga neadekvatnim i vremenu i ekonomskim potrebama Španije, traži njegovo povlačenje ili makar ozbiljnu reformu. A kraj tih rasprava se ne nazire, ni u parlamentu ni u medijima koji ovu veoma bolnu temu, iz dana u dan prate.
      
       Obećanja
       Prenet iz poslaničkih klupa u svakodnevni život, ovaj zakon je među bar stotinak hiljada stranih radnika kojih se najviše i tiče, izazvao najpre uzbuđenje, a odmah zatim i opštu zabrinutost. Posledica te zabrinutosti su bila protestna okupljanja i danonoćni marševi da bi sve dobilo dramatičnu formu sa štrajkom glađu više stotina imigranata u crkvama u Barseloni. NJihov zahtev da im se dodeli "mogućnost da rade i ništa više", podržalo je pre nekoliko dana čak pet hiljada građana Barselone a pripadnici Crvenog krsta i nevladinih organizacija koje nesebično pomažu štrajkačima, upozoravaju na mogućnost njihovog tragičnog kraja.
       Ovim zakonom najviše su pogođeni imigranti iz Ekvadora, njih oko trideset hiljada, posle Marokanaca najbrojnije strane kolonije. Zaposleni uglavnom po plastenicima Mursije i Almerije, odbijaju predlog vlasti da o njenom trošku otputuju u svoju zemlju, regulišu dokumenta i vrate se natrag na posao. Osim obećanja da će sve tako i biti, nemaju drugih argumenata. Jer, ako se čega imigrant naslušao u svom mučnom životu to su obećanja. I čemu toliki trošak kad sve može da se obavi u ambasadi Ekvadora u Španiji, pita oštro socijalistička opozicija. I traži hitno rešenje problema.
       Isto to traže i vlasnici stotine hiljada hektara "plastičnih" povrtnjaka sa juga Španije odakle čitavu godinu put pijaca Evrope odlazi rano povrće. Bez imigranata nema berbe (Španci ovakve poslove odbijaju da rade) a onda se kida lanac investicija i proizvodnje sa onom najvažnijom karikom - zaradom. Slično je i u građevinarstvu koje u Španiji, već petu godinu uzastopno, doživljava eksploziju (i u broju objekata i u ceni kvadratnog metra pa i u dobiti). Da sve bude još teže, iz Švajcarske firme Migros stiže nagoveštaj da će prestati da kupuju povrće iz Španije za svoju mrežu supermarketa, sve dok se imigrantima ne obezbede ne samo "papiri" već i bolji uslovi života.
       Da su ne samo hitna već i dugoročna rešenja problema neophodna, lako se vidi i iz izveštaja policije u kome stoji da je, samo u poslednje dve godine, demontirala 622 mafijaške mreže koje su svoju delatnost posvetile isključivo "lovu" na imigrante. Onom kome treba posao, dokumenti, socijalna i pravna zaštita i sve ostalo, nije teško da u ovakve mreže padne jer one upravo to i nude. Izaći iz njih kada se shvati prevara, neuporedivo je teže. I dug se plaća najčešće kroz prostituciju ili kakvo drugo slično stradanje.
      
       Odbrana stava
       "Španija je zemlja koja će 2050. imati najveću prosečnu starost stanovništva na svetu. Zato do 2020. mora da prihvati dvanaest miliona imigranata ako želi da održi balans između aktivnog i penzionisanog dela stanovništva", može se pročitati u Beloj knjizi španske komisije za pomoć izbeglicama. A to dalje znači da je godišnje neophodno između 240 i 300 hiljada novih radnika. Ovom izveštaju se može verovati jer je Španija zemlja sa najnižim natalitetom na svetu. Održati visoko deseto mesto na svetskoj lestvici razvoja bez nove radne snage biće, dakle veoma teško. Kao što će biti teško održati godišnju kvotu od 30 hiljada imigranata kako to vlada određuje. Dve stotine hiljada ilegalnih imigranata koliko je samo u protekloj godini stiglo na Iberisko poluostrvo, za ovu kvotu ili ne zna ili ne mari.
       Sa ovako različitim stavovima vlada, opozicija, imigranti, nevladine organizacije, zemljoposednici u Mursiji i Valensiji, nezavisni intelektualci pa i švajcarska firma Migros, kreću se kroz lavirint ovog krupnog problema čitave Evrope. A kakav će njihov neminovan susret biti i ko će pri tome odbraniti svoj stav, danas je teško predvideti.
      
       BRANISLAV ĐORĐEVIĆ