NASLOV: Buba
AUTOR: Mladen Popović
REDITELJ: Egon Savin
POZORIŠTE: Zvezdara teatar

      Vladimir Stamenković
       Po svemu sudeći, neobičan, čak ekstravagantan način na koji je komad Mladena Popovića "Buba" prenesen na scenu doprineće da ta inscenacija preraste u kultnu predstavu naše mlade generacije pred čijim se očima u protekloj deceniji odigravala kriminalizacija i opšti raspad srpskog društva.
       Ta predstava je verodostojan dokument o jednom polusvetu, o mafijašima koji kontrolišu beogradsko podzemlje, o sviti dezorijentisanih mladića i devojaka koji se oko njih okupljaju, prate ih u izlascima u prestižne kafiće i restorane, u uživanjima u narkoticima i seksu. U njoj su, osim toga, makar i posredno, s objektivne distance, opisana i prirodna ljudska osećanja kao što su strah od usamljenosti, od smrti, pa i jedna nedovoljno artikulisana čežnja za nečim čistijim i uzvišenijim u životu, provocirana mutnim, nejasnim sećanjima na prošlost u kojoj je sve bilo i drukčije i normalno. S druge strane, kad formiraju tu dokumentarnu sliku pisac i reditelj postupaju veoma različito.
       Dok autor Mladen Popović priču o Sestri (Sonja Kolačarević) i Bratu (Nenad Stojmenović), o nedužnim žrtvama opakog vremena, ali i o dvojici mafijaša koji ih uništavaju, o Baji (Goran Šušljik) i Kocki (Gordan Kičić), posmatra u naturalističkoj optici koju narušava jedino to što presne scene otrgnute od stvarnosti nisu oštro razdvojene, što su date u vremenski ispreturanom poretku, reditelj Egon Savin joj pristupa sasvim drukčije, poštuje pravila naturalizma samo kad je u pitanju jezički iskaz. On događaje razdvaja u jasno odeljene celine, grupiše ih u logičan redosled u kome uzrok uvek prethodi posledici, pri čemu izbegava sve što bi moglo da liči na sitnorealističku živovernost. Reditelj prikazuje zbivanja na sceni koja podseća na stilizovani ambijent disko kluba, u kojem se likovi kreću po ekscentričnim svetlosnim žljebovima, između mikrofona preko kojih se obraćaju jedni drugima, pa i publici. On time teatralizuje radnju nad kojom se kovitla žestoka, frenetična američka rok muzika, u suštini stvara utisak da su junaci komada iskoračili iz stvarnog života u virtuelan prostor nastanjen ljudskim senkama, obezglavljenim stvorenjima kojima je oduzeto pravo na autentičnost, koje je usmrtilo ono što im se dogodilo.
       Tako iz predstave, čija je forma donekle primaknuta koncertnom izvođenju u koje su ugrađeni mnogi simbolički detalji, ipak rečito progovara skriveni potencijal komada "Buba": nemušti patos degradiranih mladih ljudi, koji su i saučesnici i žrtve jednog izopačenog društvenog sistema, dakle upravo ono o čemu je Mladen Popović i želeo da svedoči.