Navršilo se 28. januara tačno pet godina od smrti pisca, dobitnika Nobelove nagrade, Josifa Brodskog. Tim povodom u Rusiji je upravo izišla knjiga "Brodski: Osja, Josif, DŽozef" (izdavač "Nezavisimaja gazeta") pesnikove prijateljice i književnice LJudmile Štern, koja se družila sa Brodskim skoro četrdeset godina i imala retku priliku da prati njegov život od rane mladosti u Lenjigradu (današnjem Petrogradu) do poslednjih dana u NJujorku. U memoarskoj knjizi "Brodski: Osja, Josif, DŽozef" iznosi dragoceni materijal ne samo o Brodskom već i o krugu ljudi oko njega koji do sada nismo imali prilike da pročitamo, i tako opisuje epohu i atmosferu u kojoj je Brodski živeo i stvarao. NIN ekskluzivno objavljujem odlomke iz te knjige, u izboru i prevodu Nede Nikolić-Bobić.

      Za pet godina proteklih od smrti Josifa Brodskog, nije bilo dana a da ga se ne setim. I kad se bavim nečim što nema nikakve veze sa književnošću, mrmljam njegove pesme kao što ponekad pevušimo sebi u bradu neki nametljiv motiv, ili mi se javi neki njegov izdvojen stih koji nepogrešivo odražava duševno stanje toga trenutka. I u najrazličitijim životnim situacijama postavljam sebi pitanje: "A šta bi o tome rekao Josif?"
       Brodski je bio čovek ogromnog razmaha, veoma jaka i sveobuhvatna ličnost. Uz to, posedovao je retku harizmu. Zato se za one koji su ga blisko znali njegovo odsustvo pokazalo osetno bolnim. Ono kao da je probilo rupu u samu fakturu naših života...
       Mi smo se upoznali 1959. i tokom trinaest godina, sve do njegovog odlaska u emigraciju 1972, provodili smo mnogo vremena zajedno. A tri godine posle njega, 1975, i naša porodica se preselila u Ameriku. Nastavili smo da se viđamo i da se družimo sve do januara 1996. Drugim rečima, bili smo svedoci gotovo celog njegovog života...
       Postoji simpatičan američki izraz "person next door", koji se može slobodno prevesti kao "jedan od nas". U ovoj knjizi hoću da ispričam o Brodskom koga sam zahvaljujući okolnostima naših života znala i prihvatala kao jednog od nas...
       Najuži (i najpoznatiji) krug njegovih prijatelja činili su Rejn, Najman i Bobišev i njih četvorica su figurirali u literaturi kao "volšebni hor" ili "ahmatovski siročići". Brodski se s njima upoznao 1960. godine i do 1964. bili su nerazdvojni. Oni su činili "atomsko jezgro" , no, naravno, društvo nisu činili samo oni, oko njiih su kružili elektroni. I mnogi izuzetni ljudi iz tog vremena družili su se s Brodskim čitavog života. Na primer, Gena Šmakov, Jakov Gordin sa Tatom, Igor Jefimov sa Marinom Racko, Miša Petrov, Miša Belomlinski... Vremenom se sastav vidno izmenio. Početkom 64. otpao je Bobišev, a krajem 60-ih na horizontu se pojavio Dovlatov, s tim što se Brodski sa Dovlatovom zbližio u NJujorku.
       Drugo društvo u kome se Brodski kretao još ranije činili su geolozi, uglavnom diplomci sa lenjingradskog Rudarskog fakulteta. Od 1957. do 1961. godine Josif je odlazio na geološke ekspedicije na dva, tri, pa i na četiri meseca. Tada je to bio jedini način da se vidi svet. Osim toga, geologija je bila "najsigurnija" profesija. U sibirskoj tajgi, jakutskoj tundri ili u kazahstanskim stepama doživljaj sveta i političko lice geologa malo su koga uzbuđivali. A ako bi ih zgrabila lenjingradska "Gabrijela" (žargonski izraz za KGB) obreli bi se u relativno istom predelu, samo bez plate. Mogućnost da se sakriju na samom kraju Zemljine kugle, daleko od vladajućih i "kulturnih" centara svevidećih očiju KGB-a, bilo je spasenje za mnoge naše prijatelje koji su imali vlastito mišljenje i nisu želeli "da idu niz dlaku".
       ...Treće društvo vezivala je strast za američki džez i Poljsku - za poljske časopise i filmove, a zatim i za poljsku poeziju (otuda čuveni prevodi Galcinskog iz pera Brodskog). Društvo su činili Slavinski, Entin, Volođa Gerasimov a okupljali su se u Blagodatnoj ulici, u stanu koji su iznajmili Slavinski i Entin sa mladim ženama... Još jedno, četvrto po redu, društvo činili su Švarcmani, arhitekta Jurij Orestovič Cehnovicer, zvani Ceh, kompozitor Sergej Slonimski i njihovi prijatelji.
       Boris Švarcman, prvoklasni fotograf, autor je poznatog portreta Brodskog u beretki sa šalom, čuvenog portreta Ahmatove u beloj marami i fotografije "siročića" nad njenim kovčegom na dan sahrane...
       Jurij Orestovič Cehnovicer, sin čuvenog književnog kritičara živeo je na Admiraltejskoj obali u kući br. 10. Imao je raskošan stan (za to vreme) u visokom prizemlju. Odmah ispod prozora - Neva, a na drugoj obali Akademija nauka, dvanaest ministarstava... Jura, daroviti slikar i arhitekta, bio je bučan, bradati "bonvivan" i svetski čovek. Ceha i njegov gospodski stan Brodski je često spominjao u razgovorima sa Jevgenijem Rejnom prilikom njihovih susreta u NJujorku, 1988. godine. Sada ću citirati odlomak iz tog, kako mi se čini, značajnog razgovora.
       "Doživeo sam jednom trenutak otkrovenja, dok sam stajao na obali preko puta kuće Cehnovicera - tog trenutka se veoma dobro sećam, ako je ikada bilo otkrovenja u mom životu, to je bilo jedno od njih. Stajao sam spustivši ruke na ogradu, delimično su visile nad vodom... Dan sivkast... I voda teče... Tada nikako nisam razmišljao jesam li ili nisam pesnik. Uopšte, o tome nikada nisam mislio, pa ni sada, u neku ruku... Ali sećam se, evo ja stojim, ruke nekako nad vodom, narod okolo lovi ribu, šeta se i sve ostalo... Dvorski most sa desne strane... Gledam, voda se kreće u pravcu zaliva, a između vode i mojih ruku neki prostor... I pomislim kako će vazduh sada proći između vode i mojih ruku u istom pravcu... I isto tako pomislim kako nikome na obali tog trenutka takva misao ne pada na pamet... I shvatim da se nešto dogodilo... I prvi put sam postao svestan da se u glavi dešava nešto posebno, da se u tom trenutku javilo nešto čega nikada nije bilo..."
       Peto (mnogo kasnije) društvo, koje se posle delimično spojilo sa prvim, činili su Genadij Šmakov, Konstantin Azadovski, Mihail Majlah i nekoliko italijanskih slavista. Sa "našim" italijanima Brodski se družio celog života i oni zaslužuju posebnu priču...
       Nabrojanim imenima se ni iz daleka ne iscrpljuje krug prijatelja Brodskog iz mladosti, sigurno sam mnoge izostavila... Onima koji su ostali van ovog spiska dugujem izvinjenje, ali četrdeset godina prohujalih od tada, čine svoje...
       Brodski je retko provodio celo veče u jednoj kući. Obično bi smislio da u istom danu provede vreme u više društava. Bilo mu je dosadno da dugo razgovarao s istim ljudima i plašio se da je na drugom mestu zanimljivije. Propuštao je kroz sebe ljude kao što kit propušta planktone u potrazi za dragocenom hranom.
       Opisivanjem ljubavnih priča naše mladosti mogao bi se sačiniti "Dekameron"... Romanse i rastanci, izdaje i praštanja, brakovi i razvodi.. Jedni su se rastajali sa lakim ozledama na srcu, drugi - sa teškim ožiljcima... Mislim da je mučna romansa i raskid Josifa Brodskog sa Marinom Basmanovom bila najtragičnija stranica njegovog života.
       Još nije prošlo dovoljno vremena da se iznose sve pojedinosti i peripetije te drame. Dvoje od njenih učesnika su živi i ako žele mogu o tome da pišu sami. Htela bih samo da ispričam kakav je utisak na nas ostavljala Marina i da se setim nekih epizoda čiji smo svedoci bili.
       Marina je tih godina bila visoka i vitka, visokog čela, blagog ovalnog lica, sa tamnokestenjastom kosom do struka i zelenim očima...
       Veoma bleda, sa plavkastim žilicama iznad slepoočnica, sa tromom mimikom i tihim glasom bez intonacije, Marina je izgledala pomalo anemična. Međutim, neki su u njenoj bledoći, pasivnosti i odsustvu jarko izraženih emocija videli nekakvu zagonetnost.
       Po profesiji Marina je slikarka, izgleda - ilustrator knjiga. O stepenu njenog dara ne mogu da sudim jer nikada nisam videla njene radove. Pre trideset i sedam godina Brodski je uzbuđeno govorio o njenom talentu i muzikalnosti. Uostalom, njega je uzbuđivalo sve što je bilo u vezi s njom.
       Često sam viđala Marinu u filharmoniji, obično bez Josifa, tih godina on nije bio stalni posetilac simfonijskih koncerata, mada je odlično znao Mocarta i Hajdna.
       Marina je živela u ulici Glinke, nekoliko kvartova od naše kuće. Veoma često je sa Josifom dolazila kod nas, ali mi nijedanput nije pošlo za rukom da zapodenem s njom ozbiljan razgovor i da čujem njeno mišljenje o "kosmičkim pitanjima ". Bila je ljubitelj filmova. Sećam se da joj je omiljena glumica bila Marija Kazares u filmu "Parmski kartuzijanski manastir".
       I pored svih pokušaja, niko iz našeg društva nije uspeo da se sprijatelji sa Marinom. Jedino je uspeo Bobišev, ako se to može nazvati druženjem.
       Ona je, činilo se, bila dosta stidljiva... Dešavalo se da za celo veče ne progovori ni reči, usta ne otvori... Ali bi ponekad u njenim zelenim očima bljesnulo nešto luckasto i tada bi se nametalo pitanje: da to ona nekog tiho ne zavodi?
       Odnosi između Marine i Brodskog bili su stalno pod nekom tenzijom čak i na vrhuncu njihove romanse.
       U danima idile, posle dugih šetnji po Novoj Holandiji, on i Marina bi, prozebli, svratili kod nas da se ogreju i da popiju čaj. U burnim danima, nakon iscrpljujucih objašnjavanja njihovih odnosa, Josif bi se pojavio sam, razbarušen i nesrećan i mi smo davali sve od sebe da ga umirimo i utešimo...
       Jednom je Josif došao usred dana, bez najave i po njegovom prebledelom licu i ukočenom pogledu bilo je jasno da se dogodio očekivani raskid. Ali, da je bio samo ukočen pogled! Zglob leve ruke bio je zamotan zaprljanim zavojem. Prizor, da budem iskrena, ne za one sa slabim živcima.
       Mi ništa nismo smeli da pitamo, a i on nije davao nikakva objašnjenja - samo je mračno pojeo tanjir supe i otišao.
       Ubrzo su se pomirili i svratili kod nas, nasmejani, sa cvećem. Tih dana je Brodski izgledao kao da svetli iznutra. Nije mogao da skine oka sa nje i zadivljeno je pratio svaki njen pokret: kako zabacuje kosu, kako drži šoljicu, kako se ogleda, kako skicira nešto olovkom u notesu...
       Posle izvesnog vremena prizor se ponovio. Izbezumljen pogled, drhtave usne i prljavi zavoj na levoj ruci. I taj drugi put, srećom poslednji, moj muž primeni nad Brodskim šok terapiju.
       - Slušaj, Osja, - kaza Vitja - dosta s tim, prestani da nas plašiš. Ako nekad zaista odlučiš da se ubiješ, zamoli mene da ti objasnim kako se to radi.
       Od tada zavijene ručne zglobove kod Josifa nikada više nismo videli...
       ... Marina Basmanova je odigrala veliku ulogu u životu Brodskog. Josif nikada i nikoga nije tako voleo kao Marinu Basmanovu. Dugo godina je bolno i neutešno tugovao za njom. Ona je postala njegovo priviđenje i izvor njegovog nadahnuća. Jednom je priznao da je Marina - njegovo prokletstvo.
       Marini je posvećeno preko trideset pesama, među njima "Isak i Avram" i "Nove stance za Avgustu".
       Bez obzira na to kako će budući biografi Brodskog ocenjivati Marinine postupke, mi treba da smo joj beskrajno zahvalni: zahvaljujući njoj ruska poezija se obogatila ljubavnom lirikom najvišeg dometa...
       Poslednji put Brodski je video Marinu pred svoj odlazak, krajem maja 1972. godine. Na Zapadu je otpočeo sasvim novi život, ispunjen novim susretima, novim utiscima i novim zanosima. Ali bol gubitka u duši se nije stišavao.
       Napisan 1975. godine ciklus pesama "Deo govora" počinje obraćanjem Marini čuvenim stihom, punim duboke i neizrecive tuge: Niotkuda, s ljubavlju...
       Restoran "Ruski samovar" na 52. ulici u blizini Brodveja postao je u naše vreme njujorška varijanta "Psa lutalice".
       U Parizu, sredinom 20-ih, takvo mesto za američku boemiju bila je "Kupola" koju je opevao Hemingvej.
       A za ruske emigrante u Parizu tu ulogu je posle Drugog svetskog rata preuzeo restoran "Dominik" na Monparnasu. Vlasnik je bio Lav Adoljfovič Dominik, emigrant iz Peterburga. Dominik je bio obrazovan čovek, istoričar umetnosti i pozorišni kritičar, koji bi s vremena na vreme pisao kritike o pariskim predstavama i čak osnovao nagradu "Dominik" za najbolju pozorišnu predstavu sezone.
       NJegov stan iznad restorana predstavljao je pravi muzej u kome je sakupljena najvrednija kolekcija ruskog slikarstva: Kandinski, Šagal, Larionov, Gončarova, LJubov Popova...
       Takav umetnički klub u NJujorku postao je "Ruski samovar" čiji je vlasnik bio Roman Kaplan.
      
       (Nastaviće se)