Uvela je u jugoslovenski teatar koreodramu, sa LJubišom Ristićem osnovala i živela KPGT, a kad je prestala Jugoslavija i mnogo šta s njom, sa Neđom Osmanom iz romskog teatra "Pralipe" krenula je u novi teatar

      Koliko nije bila u Beogradu? Devet godina, tako nekako, a da je nedostajala govori njeno "piratsko" prisustvo u repertoaru KPGT-a. Niti je pitana niti je dala saglasnost za korišćenje koreografije za predstavu "Otelo" koja se igra u Šećerani. Da li je to videla? Ne. Kao što nije posetila ni scenu koja nosi njeno ime.
       - Nisam posetila mnoga pozorišta pa ni to. Nekada sam u KPGT-u učestvovala, to je jedan od najbitnijih perioda mog života, a šta se dalje dešava sa KPGT-om o tome vam ništa ne umem reći.
       LJubav, dakako, može biti komplikovana. Naročito kad je vezana za ovu zemlju promenljive veličine, ali nepromenljivo dubokih emocija. Koje ne može ućutkati ni decenija boravka u racionalnom, disciplinovanom svetu. Kratko ošišane kose, dečije ranjiva, u krupnom TV-planu, na pitanje "da li nas još volite i da li biste došli da radite tu?" - uzdahnula je, spustila glavu, pokrila šakom oči i kroz suze odgovorila: "Da, da. I jedno i drugo da". Dugo i uzaludno je te noći zvonio telefon u baraci-blagajni teatra "Bojan Stupica". Uzbuđeni gledaoci TV Dnevnika raspitivali su se gde mogu videti markantnog Roma Neđu Osmana, predstavu "Julija" i tu divnu ženu koja je osamdesetih u Beograd uvela ples u svilenim kombinezonima. Ali, "karavan" se već pakovao za put, isticala je nedelja romske kulture u organizaciji Centra za novo pozorište i igru. Kako to da jedna osobita Hrvatica, purgerka prvog reda zagrebačke intelektuale, dolazi u okviru romske kulture? To pitanje koje smo iz laičke učtivosti prećutali, Nada Kokotović je podrazumevala:
       - Drago mi je što sam posle toliko vremena u Beograd došla baš u "paketu" romske kulture. Romi u ovoj zemlji nisu od juče. Zato i Neđo Osman, kad ga pitaju kako mu se sviđa Beograd veli da on nije turista u Beogradu. U predstavi "Julija" po Strindbergu govori se romski, hebrejski, nemački, a za ljubav Žana (kojeg tumači Neđo Osman) bore se dve žene, različitog etnosa. Ipak, eto odgovora na pitanje ima li KPGT budućnost.
       - Uverena sam da ima. I ja radim jednu vrstu KPGT-a, samo su slova drugačija. Mi nastavljamo tu ideju jer okupljamo ljude različitih nacionalnosti, kultura, jezika. I to bi mogla biti vrsta kontinuiteta KPGT-a.
       Životni put Nade Kokotović i nomadski koncept opstajanja takođe su u srodstvu sa romskim mentalitetom. Rođena je u Zagrebu, tamo odrasla, imala tri karijere: studirala filozofiju, bila plesač, koreograf, završila režiju, pisala kritike baleta, a onda je upoznala LJubišu Ristića i od 1977. krenuli su sa KPGT-om, zatim je bio JU fest, Godo, Budva grad teatar, pa se sve to srušilo i otišla je 1992. godine u Nemačku. Prvo su živeli u Duizburgu, zatim u Milhajmu kod Roberta Čulija, Berlin je bio prenaporan za Neđu pa su mir potražili u Uni gde su osnovali Teatar "Exit". Kad su shvatili da u Engleskoj postoji teatar istog imena postali su "Tko". U Kelnu su, na osnovu biografija i ranijih uspeha, od ministarstva Severne Vestfalije dobili sredstva za predstavu "Jerma"... Ništa nije planirala, sve se desilo. Šta će biti sutra ili za godinu dana? Samo zna da marta 2002. ima premijeru u Tibingenu. Imaju ponudu Borke Pavićević da urade predstavu u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Posle gostovanja u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju, ona i Neđo Osman vraćaju se "kući" u Keln gde pripremaju Joneskov komad "Nosorog". To nije samo režija, kostim, scena već kompletna produkcija. NJihov koreodramski i romski teatar "Tko", jedan je od šezdeset teatara Kelna; oni su u grupi od dvadeset neformalnih, koji rade kontinuirano i od grada godišnje dobijaju novac za jednu produkciju. Na dobrom su glasu jer stvaraju kvalitetne, angažovane predstave, ideološki i estetski relevantne. Sami traže prostor za igranje - sedamdeset posto prihoda je njihovo, ali je zato u Nemačkoj jedan sat prostora za probu deset maraka. Već su preživeli bankrot teatra s kojim su bili u zajednici, sada im je biro kod kuće. Glumce angažuju po projektima. Nada Kokotović je još uvek prvakinja šika iako predstave oblači iz ličnog ormana. Kaže da se i to istrošilo s obzirom na to da neke haljine prođu više predstava i adaptacija.
       Da li je prostor tamo inspirativan, kako dolaze do ideja, imaju li prijatelje-umetnike? I u Nemačkoj (kao i u Beogradu) najviše je sa Neđom, zatim tu su njihovi saradnici, reditelji, dramaturzi, nema straha da će jedni drugima ukrasti ideje. Ali, najviše je sa našima i to novinarskom sortom iz preostale i nekadašnje Jugoslavije. Nedostaje joj dnevno-intelektualna komunikacija koju je nekad imala u Jugoslaviji. Pokušava da to nadoknadi knjigama, ali sve njene knjige do 80. godine još su uvek u Beogradu. Kupuje nove kad ode u Zagreb, a ima biblioteku i u Nemačkoj. Nostalgiju leči druženjem sa makedonskim, srpskim, slovenačkim, hrvatskim "emigrantima". Iz sentimentalnih razloga slavi 29. novembar i Prvi maj kad okuplja sve poznanike iz bivše Jugoslavije. Za Osmi mart poziva samohrane majke sa ovih prostora koje žive u Nemačkoj. Još čuva (sada već "suhe") 54 ruže koje joj je pre dve godine, za Dan Republike donela Lidija Klasić iz zagrebačke redakcije "Dojče vele". Prihvata da ubuduće proslavlja i 25. maj. I, pored svega, ostaje u Nemačkoj. Ne zbog lepote jezika i ležernog mentaliteta, već zato što joj se čini da se tamo na najozbiljniji način može postojati u teatru. To je zemlja sa 220 subvencionisanih pozorišta, dve hiljade premijera godišnje. A šta joj odavde nedostaje?
       - Sve! Pošto svega toga nema, zadovoljavam se onim što imam. Srećem ljude koje sam pre deset godina ostavila, neki su promenjeni, neki isti, ali emocije, život ovde, to je ostalo i to mi niko ne može oduzeti, može samo falsifikovati. Ja sam ostala bez zemlje, ali nisam bez ljudi. Kad sam videla avion JAT-a, zaplakala sam; kad smo sleteli u Beograd opet sam zaplakala, plakala sam kad sam prvi put ušla u Sloveniju, u Hrvatsku. Sve više plačem. I posle svih godina odsustva, divno mi izgledate. Deset godina je, zapravo, užasno dugo vreme. Kad pomislim na tih deset godina onda to vidim kao crnu rupu, ili kao krvavu rupu, ili kao svetlu rupu. Ta tri osećanja se neprestano mešaju; krv izlazi iz Vukovara, Sarajeva, Mostara, Knina, Zenice, Prištine, Niša, Novog Sada, Beograda... svetlo dolazi iz tih istih i drugih gradova, a crna rupa jeste nešto što ne smemo nikada zaboraviti. Ne smemo zaboraviti da su ljudi pobijeni, da je zemlja uništena, da su ljudi izbegli, da nas više nema, ne smemo zaboraviti svoje živote, šta smo imali... Sada je nešto drugo, sasvim je u redu da je nešto drugo, a budućnost će pokazati svoje.
      
       BRANKA KRILOVIĆ