Namera mi je bila da napišem roman koji neće biti autističan za deo srpske čitalačke populacije na kraju XX veka a da istovremeno bude proza koja će korespondirati sa evropskim čitaocem, proza koja je mogla biti napisana u bilo kojoj evropskoj zemlji, čija najvažnija odrednica neće biti to što je srpski roman

      Radnja romana Mirjane Novaković "Strah i njegov sluga" - koji samo za jedan glas nije proglašen za NIN-ov roman godine - situirana je u XVIII vek, u Beograd kada su njime vladali Austrijanci. Tema - istraga vampira.
       Osamnaesti vek je vek važnih događaja i velikih dostignuća: Prvu pisaću mašinu patentirao Englez Henri Mil (1714); Lajbnic umire 1716; Čuvenu rečenicu "Posle nas neka bude potpop", Luj XIV će izreći 1723; Gasi se loza Medičija (1737); Počela je da izlazi "Enciklopedija nauka, umetnosti i zanata" čiji su redaktori bili Didro i Dalamber (1751); Osnovan Britanski muzej (1759); Sibir postao kaznena kolonija (1760); U Engleskoj je 1772. ukinuto mučenje u krivičnom postupku; Godinu dana kasnije ubijen Šćepan Mali; Volter umire 1778; Pronalazak parne mašine DŽemsa Vata (1783); Francuska revolucija i Deklaracija o pravima čoveka i građanina (1789); Tri godine nakon revolucije Ruž de Lil je spevao Marseljezu kada i počinje upotreba giljotine i kada je u Vašingtonu položen kamen temeljac za Belu kuću...
       Tom veku su i Srbi dali doprinos. Godine 1724. na "Zapadu je prvi put zabeležena naša reč vampir" (Dušan J. Popović). Naime te godine u selu Kiseljevu umro je seljak Petar Blagojević. Posle njega umrlo je još desetak osoba od kojih su neke u groznici govorile da im Petar dolazi i pije krv. U selo je potom došla komisija i u prisustvu sveštenika i dželata "dala otkopati grobove" u kojima je našla leševe sa "očitim znacima" vampira. Petar je proglašen za "arhivampira", glogov kolac mu je zaboden u grudi a telo potom spaljeno. Komisija je izveštaj poslala u Beograd a odatle je stigao u Beč. U bečkoj javnosti je slučaj izazvao veliku pozornost naročito posle teksta u "Viner dijarijumu" u kome je pisalo "o strašnom događaju, koji se pre nekoliko dana desio u selu Kiseljevu, nedaleko od Beograda". Elem, bilo je to doba kada je naš narod, kako zapisuje Vezilić u svojoj knjizi "Kratkoje napisanije o spokojnoj žizni", bio "preterano odan čaranju i vračanju i bez ovih nije počinjao nikakav važniji posao". Bilo je to doba kada Srbi još nisu imali prezimena, kada je Beograd bio najbolje utvrđenje u tadašnjoj Austriji, kada je naš narod bio veoma odan veri i redovno išao u crkvu... Bilo je to doba ispunjeno hedonizmom, doba Luja XIV i Luja XV, koji je u tadašnjem Beogradu oličavao regent Srbije princ Aleksandar Virtemberški o čijoj sudbini, pored ostalog, nadahnuto pripoveda Mirjana Novaković.
      
       Otkud fascinacija ovim periodom, periodom koji nazivaju "galantno doba" koje je, bar kada je u pitanju naša literatura, bilo, moglo bi se možda reći, pod maglom svojevrsnog "organizovanog zaborava"?
       - Roman je nastajao skoro dve i po godine. Bilo mi je veliko zadovoljsto da otkrivam i upoređujem razlike stvarnog, proučavanog sveta i mog zamišljenog. Nisam imala neku posebnu fascinaciju tim periodom, odnosno taj period mi se sam nametnuo. Roman je inspirisan jednim istinitim događajem iz 1724. godine. Radi se o komisiji koja je došla u Beograd da ispituje slučaj vampira. To je bila inicijalna kapisla. To je jedan od retkih i kratkih perioda kada smo bili pod "okupacijom Zapada". (Inače, nije zgoreg podsetiti da su Srbima najmanje vladali Srbi.) Nažalost, takvih perioda u našoj istoriji je bilo jako malo jer smo gotovo uvek bili pod okupacijom sila pod kojima ili mi nismo umeli šta da naučimo ili te sile nisu umele čemu da nas nauče. Nisu se slučajno Slovenci hvalili prilikom početka procesa raspada SFRJ da su oni bili pod okupacijom Napoleona.
      
       Odavde im je spočitavano da su oni bili austrijski konjušari?!
       - Da, a pri tome se nije vodilo računa čiji smo mi bili konjušari i čije smo opanke šetali. Jedini ozbiljan zapadni civilizacijski element na ove prostore donela je Austrija. Tamo dokle je ona doprla doprli su emancipatorski momenti evropske civilizacije. Šteta samo što to nije trajalo duže. Srbija bi danas, vrlo verovatno, drugačije izgledala.
      
       Roman "Strah i njegov sluga", po vašim rečima, žanrovski spada u horor - tema su vampiri, smeštena u neuništivi koordinantni sistem determinisan zločinom, privilegijama vlasti, novcem, manipulacijama, ergo politikom. Svega tu ima - spletki, zavera, izbeglica...?
       - Koristim žanrovske kvalifikacije ili konvencije jer mi se čini da je to najbolji način da se premosti gruba podela između onoga što neki nazivaju ozbiljna ali dosadna književnost s jedne strane i uzbudljive žanrovske književnosti s druge strane. Ne volim kada pisci tumače svoje delo. Najvažnija magija književnosti jeste upravo u igri, u interakciji teksta i čitalaca. Dobra je ideja da se napiše horor politički roman. Tu bi bez problema mogli da se nađu i Đavo, i vampiri, i zombiji... Politika je najveći horor, jer je istinski horor. Tu nema ničeg izmišljenog.
      
       Tu je i Đavo ("Ja nemam neprijatelja među ljudima. Svi me vole"), kao jedan od dvoje naratora (drugi narator je princeza Marija Avgusta Turn i Taksis, supruga princa Aleksandra Virtemberškog, regenta Srbije). Ali, kao da u tom i takvom koordinantnom sistemu ima i gorih od Đavola?
       - Đavo je kod mene antropomorfno biće, običan čovek koji nema nikakvih natprirodnih moći ali ima mane koje ima i većina ljudi. Srela sam mnogo gore ljude od mog Đavola. To je jedan od ironijskih obrta u romanu - Đavo sreće mnogo gore ljude od sebe, on ih se plaši i rado bi ih izbegao. Đavo se plaši Srbije. Igor Marojević je pišući o mom romanu poentirao rekavši da je Srbija prostor na kome se Đavo nije dobro snašao i otuda moja parafraza da se Đavo plaši Srbije.
      
       Vaš Đavo ima i slugu Srbina Novaka koga respektuje, da ne kažemo koga se plaši?
       - Da, ali to nije baš klasični odnos sluge i gospodara...
      
       Novak nije ni Đavoljev šegrt.
       - Nije, on ne uči zanat od Đavola, on je neka vrsta ravnoteže Đavolu. NJegova tragedija se ogleda u tome što ne može sebi da nađe bolji posao od služenja Đavolu.
      
       Bez većih teškoća se može uočiti i vaš provokativni, gotovo jeretički pristup Isusu, koga vaš junak zove Krezubi. U to doba, pred austrijsko osvajanje, u Beogradu nije postojala nijedna hrišćanska bogomolja dok je nebo paralo skoro 80 vitkih minareta koji su Beogradu davali izgled istinske orijentalne varoši.
       - To je moje viđenje hrišćanstva i Hrista, odnosno kako moj Đavo vidi i zamišlja hrišćanstvo. Kvalifikacija da je nešto jeretičko znači i automatski da je to nešto loše. Međutim, ja ne mislim da je to loše i ne doživljavam ga na taj način.
       Zanimljivo je da je za vreme turske vladavine samo mali broj Srba živeo u Beogradu. Srbi su se u Beograd naselili za vreme austrijske vladavine i ti Srbi su se ponašali prema Austrijancima koji su im omogućili da se vrate u Beograd kao prema najgorim neprijateljima. Skoro gore nego prema Turcima. Što je na neki način i logično jer da su im Turci mnogo smetali verovatno bi ustanak digli pre 1804. godine.
      
       Jedan od naših istoričara je napisao da su se Srbi odlučili na ustanak onda kada su počeli više da se plaše Karađorđa nego Turaka!
       - Jeste, i nije tajna - mada se to ne ističe u našim istorijama - da je Karađorđe imao problema da podigne Srbe na ustanak.
      
       U vašem romanu, toj - ako možemo tako da je svedemo - često ciničnoj muško-ženskoj ispovesti ostvarujete jednu dinamičnu istorijsku reminiscenciju gde je akcenat na montažnom postupku intenzivnog dramaturškog preklapanja narativnih vremena... Uticaj stripa, filma, reklama, spotova...
       - Sigurno. S jedne strane to je uticaj brzih medija kao što je televizija a s druge strane novih umetnosti XX veka kao što su film, spotovi... Međutim, presudan je uticaj, naravno, vremena u kome živimo koga karakteriše pre svega baš brzina. Mislim da će literatura koja se bude držala tih pravila biti lakše i više čitana. Biće jednostavno prijemčivija generacijama koje su odrasle na Nintendu i kompjuterskim igricama. Klasičan pristup književnosti gde, recimo, Tolstoj opširno opisuje bal nije više nužan. Osamdeset odsto Tolstojevih čitalaca u vremenu kada je roman nastajao nije videlo niti je bilo na balu, dok su današnje generacije putem raznih medija u različitim varijantama imale priliku da vide bal. Mislim da će ta vrsta deskripcije i opširnosti biti manje interesantna čitaocu XXI veka.
      
       Jedan austrijski izveštaj iz toga vremena završava razmatranje o Beogradu rečima da u njemu neće doći "do reda pre 20-25 godina, dok Nemci i 'stari Raci', koji su navikli da žive na turski način, ne izumru, a ostanu njihova deca". Trista godina posle ista meta isto odstojanje?
       - Sastavljač izveštaja kao da je za jednu nulu promašio, mogao je i da napiše 200-250 godina. Pošto sada narod teže izumire, šanse da do "reda dođe" su manje. Možda je meni, zbog toga, bila želja, namera da napišem roman koji neće biti autističan za deo srpske čitalačke populacije na kraju XX veka a da istovremeno bude proza koja će korespondirati sa evropskim čitaocem, proza koja je mogla biti napisana u bilo kojoj evropskoj zemlji - čija najvažnija odrednica neće biti to što je srpski roman.
      
       LUKA MIČETA
      
      

O poreklu i sentimentu Izgleda da vam je Austrija više nego draga, da gajite svojevrsni sentiment za taj srednjoevropski trip?        - Pa moglo bi se tako reći. Moj pradeda po ocu je Čeh iz Praga i zvao se Anton Novak, bio je mašinski inženjer i došao je 1885. godine u Beograd da gradi prvu srpsku prugu Beograd-Niš. Onda je upoznao moju prababu rođenu Beograđanku, prešao u pravoslavlje i postao Antonije Novaković. Moj deda Đorđe Novaković rođen je u Budimpešti jer je pradeda i tamo gradio neku prugu. Inače, deda mi je bio jaka faca za prosvetu u Moravskoj banovini Kraljevine Jugoslavije. Komunisti su ga proterali iz Niša u Beograd 1946. godine a njegovog slugu su postavili na njegovo mesto. Otac mi je penzionisan kao direktor preduzeća za reciklažu "Obnova".