Izreka Verba volant, scripta manent označava u romanu Gorana Petrovića Sitničarnica "Kod srećne ruke" posvećenost zapisivanju, pisanju, pripovedanju i opisivanju - da bi se ljudske sudbine sačuvale od zaborava. I ne samo pojedinačne, ljudske sudbine, već i ono što ih ujedinjuje u povest o delićima istorije naciona, u ovom slučaju vezane za nesrećno, tek promaklo dvadeseto stoleće. Ono što je tako zapisano, mora biti i pročitano - i zaboravljena knjiga Anastasa Branice i ova pred nama, Gorana Petrovića.
       I jedna i druga knjiga su zadužbine, utkane u tradiciju jezika i mašte, povesti i izveštaja o ljudskoj čežnji za lepotom, ljubavlju i smislom. Petrović, kao mudar i darovit pisac zna da je čovek uvek gubitnik, suočen sa nesavršenostima sopstvenim, ili onim društva i istorije. Svesni da je gotovo sve izgubljeno, Petrovićevi junaci pružaju otpor, a ono što bismo mogli nazvati nadom sadržano je upravo u tom otporu.
       Beograd izranja iz Petrovićevog romana kao ponovo otkriveni grad, njegovu prošlost pisac povezuje sa sadašnjicom, a opsednutost pisanjem i čitanjem vidi kao jemstvo večne duhovnosti. Da izbegnemo moguću patetiku - likovi Petrovićevog romana, pisci, korektori, studenti književnosti, bibliotekari, policajci, naši su obični nekadašnji i današnji sugrađani; oni neće postati istorijske ličnosti, a ipak pre svega u njima možemo videti skromnost i veličinu trajanja.
       Goran Petrović napisao je roman o onima koji pišu i o onima koji ne mogu bez čitanja - i jedni i drugi su tu, pokraj nas, u onoj velikoj zajednici mrtvih i živih za koje je duhovnost ipak najznačajnija vrednost. U romanu Sitničarnica "Kod srećne ruke" pisac je uspeo da ujedini lepotu i duhovnost, čežnju za ljubavlju i smislom i setu zbog nemogućnosti da se ta čežnja ostvari.
      
       ALEKSANDAR ILIĆ, PREDSEDNIK ŽIRIJA