Zahvalnost na počasti koju je NIN-ov žiri ukazao romanu Sitničarnica "Kod srećne ruke"

      U našem prestonom gradu, u Saveznom zavodu za mere i dragocenosti, postoji poduža, mesingana kutija, sa poklopcem na zavrtanj i ključem. U ovoj mesinganoj, krije se druga kutija, od drveta. A u ležištu te kutije, ležištu postavljenom crvenim somotom, nalazi se etalon metra.
       Srđan Spiridonović, jedan od autora kataloga povodom izložbe "Svet merenja", navodi da je izliven od legure načinjene od devet delova platine i jednog dela iridijuma. Srbija je taj etalon, zajedno sa etalonom kilograma, preuzela od Međunarodnog biroa za tegove i mere još 1889. godine. Skupa su čuvani u Trezoru ondašnjeg Ministarstva finansija, da bi po izbijanju Prvog rata, u opštem metežu, bili zaboravljeni, te se jedan neimenovani službenik morao vratiti u grad pod austrougarskom artiljerijskom vatrom, prebacivši ih nekako fijakerom do Ralje, odatle teretnim vozom za Niš, do jutra lutajući u potrazi za arhivom izbeglog ministarstva. Priča o etalonima prati istoriju tog doba. Povlačenjem srpske vojske prebačeni su do Kraljeva. Zatim, volovskom zapregom, preko Prizrena i Đakovice, do Peći. Te preko Albanije, mučno, do Skadra. Odatle u luku San Đovani di Medua, pa lađom na Krf. Posle sklapanja mira, etaloni su vraćeni u Beograd, oštećeni etalon kilograma je docnije zamenjen novim, dok je etalon metra postao etalon Kraljevine Jugoslavije, njegova postojanost je proveravana u Parizu od 1920. do 1922. godine. Za Drugog rata, međutim, etaloni su iznova evakuisani iz tadašnje Središnje uprave za mere i dragocene metale, ovaj put samo do Kragujevca, gde bivaju zapljenjeni. Za razliku od etalona kilograma, koji je zbog vrednosti i legure verovatno rasparčan, etalon metra je nekim čudom nanovo spasen, od kada se čuva u ustanovi navedenoj na početku ovog slova. Ali, dovršava članak S. Spiridonović, sada ne kao nacionalni etalon, jer je tu ulogu preuzeo laser.
       Čemu priča o ovom komadu metala? Možda zato što on ujedno meri i sudbinu našeg naroda? Ili zato što se u njemu sameren našao u dunđerski aršin, zvani "pik", i čaršijski aršin, nazivan "halebi", i terzijski aršin, takozvani endaze, i mnogi drugi, nestalni aršini kojima se ovuda merilo, stambolski, mletački, ruski, bečki? Čemu ova priča sada, kada etalon nije više etalon, već samo predmet od istorijske važnosti?
       Pre svega zato što želim da ga uporedim sa nečim što je i starije, sa nečim što je veoma živo, sa nečim što je i promenljivije, pa opet, sa nečim prema čemu se možemo i dan današnji određivati. Sa rečima.
       Postoje na pragu trećeg milenijuma mnoge savršene sprave, od onih koje sežu do kvarkova, elementarnih čestica i atomskih jezgara, do onih koje približavaju planetarni sistem, našu i druge galaksije. Ipak, reč ostaje jedan od etalona čovekovog postojanja. Etalon koji trpi mene, etalon sa greškom ili onaj bez iole zazora, kako kad i kako gde, pa i pored svega etalon kojim se mogu iskazati svuda jednake vrednosti. Reč je ta promenljiva koja nas određuje. I kada Boga hvalimo. I kada bližnje hulimo. I kada se trudimo da se približimo istini. I kada lažemo. I kada iskreno volimo. I kada samo šićarimo. I kada uveličavamo. I kada snishodimo. I kada ćutimo. I kada pripovedamo. Reč je ta koja meri. Ne samo predmet o kome kazujemo, predmet uz koji prislanjamo njeno značenje. Već i nas koji govorimo i pišemo, slušamo i čitamo.
       I mada im sudbina može biti neizvesnija od pominjane sudbine etalona metra, reči se ne čuvaju u mesinganim kutijama. Niti u onim drvenim, postavljenim crvenim somotom. Još manje u trezorima. Reči se nalaze u rečenicama. I u knjigama.
       NIN već decenijama brine o knjigama. Ovim uglednim nedeljnim novinama se u tom staranju pridružuje i Jubanka. Sticajem okolnosti ja sam ove godine u prilici da im se na tome zahvalim. Kao i na počasti koju je
       NIN-ov žiri ukazao romanu Sitničarnica "Kod srećne ruke". Svima vama, kao i Aeroklubu koji nas je gostoljubivo sabrao, hvala što ste došli da ovu nadu u reči podelimo.