Moram da priznam da mi nimalo nije bilo ugodno: imati takvo ime i biti proglašen podrivačem nacionalnih interesa...! To ludilo i poniženje mi je veoma teško palo

      Nekad poznato televizijsko lice Omer Karabeg (60), sada novinar Radija Slobodna Evropa, ovogodišnji je dobitnik prestižne nagrade za novinarstvo "Jug Grizelj". U obrazloženju žirija, pored ostalog, kaže se da se nagrada dodeljuje za razvijanje prijateljstva među ljudima i uklanjanje granica među narodima. To je i povod za ovaj razgovor sa čovekom čija pojava kod mnogih izaziva nostalgiju i budi prijatna sećanja na "mirne i prosperitetne" dane života u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.
       - Nagrada se obično daje domaćim novinarima, ne onima koji rade u inostranstvu, utoliko me je to priznanje iznenadilo i obradovalo. Imam utisak da sam priznanje dobio za svoj rad u emisiji "Most"; to je specifična vrsta novinarstva, zapravo, ja posredujem u rađanju dijaloga. Budući da sam veoma emotivno doživeo rat i raspad bivše Jugoslavije, učinilo mi se da na taj način mogu da pomognem da se ponovo uspostave pokidane veze. Ne radi se o nekakvom novom obnavljanju nove Jugoslavije, zašta nas optužuju nacionalisti ('ajte molim vas, ona se ne može obnoviti, to je van pameti), već o prostoj činjenici da su jugoslovenski narodi upućeni jedni na druge: tu su tolike rodbinske veze, prijateljske, poslovne...
      
       TELEVIZIJSKI DNEVNIK: Moja karijera bila je tipična za televizijskog novinara. U Televiziju sam došao 1966. zajedno sa Milicom Lučić-Čavić, Biljanom Popović-Milić, DŽevadom Sabljakovićem. Bilo je to u vreme kad su forsirani ljudi sa završenim fakultetima. Godinu dana kasnije počeo sam da radim emisiju Sedam beogradskih dana, preteču Beogradske hronike. Sve je išlo nekim normalnim tokom a onda smo optuženi za "liberalizam"; bila je smenjena tada velika zvezda informativnog programa Veroslava Tadić, veoma loše je prošla, i ja sam bio smenjen i neko vreme bio "na ledu". Kad je malo "otoplilo" vratio sam se u Dnevnik, da bih '82. postao šef dnevnog programa i uporedo vodio Dnevnik. Onda je došao mart '90. i afera trovanja Albanaca. Srpsko rukovodstvo, sa Miloševićem na čelu, tvrdilo je da su se Albanci sami otrovali, da se radi o insceniranom trovanju, dok je albansko rukovodstvo tvrdilo da im je Udba pustila otrove. Objektivno, situacija je bila nedefinisana. Napravljena je komisija na saveznom nivou, trebalo je da se utvrdi šta se tamo zaista dogodilo. Ne sećam se da je ta komisija ikad završila rad i izdala saopštenje, ali jednog trenutka Mitević je došao sa zahtevom da Dnevnik počne rečenicom: Maske su pale! Sve je jasno, Albanci su se samootrovali. Tome se usprotivio Mihajlo Kovač koji je vodio Dnevnik, rekao je: Duško, na osnovu čega mi to sad tvrdimo, imaš li saopštenje komisije? Ne, ne!, bio je kategoričan Mitević, ja znam, dobio sam pouzdane informacije da je to tako! Onda sam ja rekao: Ne razumem zašto trčimo pred rudu? Ne, ne...! Bilo je očigledno da je dobio nalog da to tako mora da se sprovede.
       Mihajlo Kovač odbio je to da uradi, ja sam ga podržao i nijedan urednik Dnevnika nije prihvatio da se pusti takva vest. Ujutro, zove sekretarica, kaže: Zove vas Vitas, sazvao je kolegijum! Na tom kolegijumu smenjeni smo Kovač, ja i nekoliko urednika Dnevnika, s obrazloženjem da nismo izvršili direktorov nalog. Naravno, nije mi bilo prijatno. Udaljen sam iz Dnevnika koji je na izvestan način bio deo mog života. Radila ga je sjajna ekipa novinara: Branka Mihajlović, Gordana Suša, Mihajlo Kovač, Goran Milić, Nenad Ristić i mlade kolege: Vlada Mareš i Saša Crkvenjakov - generacija koja je pokušavala da napravi pristojan Dnevnik.
      
       RUMUNSKA POUKA: Sedeli smo u studijskoj sobi, neko je zovnuo: Omere, pojavio se neki čudni signal na ekranu, neki studio, frka - izgleda da se nešto događa u Rumuniji. Shvatili smo da se tamo događa revolucija. Prvi put se dešavalo da je televizija u funkciji revolucije. Sećam se, voditelj kaže: Viđen je beli mercedes sa Čaušeskuom, ide tim putem, zaustavite ga! - komande su izdavane preko televizije. Nismo se isključivali dok nije pao Čaušesku. Bio je to poslednji veliki posao informativnog programa, preko nas su sve informacije iz Rumunije išle u Evropu. Mitević se nije bunio, međutim, dogovorili smo se da napravimo završnu emisiju, nazvali smo je TV puč u Rumuniji. Kad je trebalo da ide u program, javio se Mitević, kaže: Miki, ono ne može da ide! Ali, zašto? Pa, nije zgodno! Onda sam saznao da je kod Miloševića boravila delegacija boraca, da su se žalili kako mi forsiramo rumunske događaje u kojima su revolucionari izbacili petokraku sa zastave! Ubeđen sam da je Milošević tog decembra '89. shvatio šta se može postići instrumentalizacijom televizije. Onda je i počelo: usledila je cenzura informacija, a onda se dogodio 9. mart '91.
      
       RAFALI SA TELEVIZIJE: Televizija je "kamera na mene", televizija je kad te mesar prepoznaje i onda misliš da si nešto. Sigurno je da su sujete i napetosti bile velike među nama, ali sedeli smo po kafanama, družili se, bančili zajedno. Odjednom, 9. marta sve je puklo. Unutrašnja rubrika se podelila na dve sobe, u jednoj su sedeli espeesovci, u drugoj ostali. Slali su kurira da špijunira o čemu govorimo, mi takođe. A do juče, kolege. Izlile su se demonstracije, televizija je prekipela ljudima - smenjen je Mitević, Vitas, Šestakov. Usledilo je vreme slobodnijeg novinarstva - kratko. Dovedeni su gaulajteri da bi "počistili" televiziju.
       Početkom '92. pokušali smo da napravimo štrajk, povod je bio pokušaj zabrane mitinga SPO-a ispred hrama Svetog Save. Čeda Mirković je dozvolio prenos tog mitinga, i odmah bio smenjen. Shvatili smo to kao dobar povod za štrajk: 700 ljudi okupilo se na protestnom skupu u Domu omladine. Usledilo je pojedinačno pozivanje ljudi na razgovore i pretnja otkazom. Dobio sam rešenje kojim se prebacujem u oglasno odeljenje, znate ono: izgubio se pas žute boje... Onda je, aprila '92, Šešelj pročitao svoju čuvenu listu nepodobnih novinara. Na njoj su se našli Jevreji i Hrvati, Muslimani, Makedonci... našao se i Rade Veljanovski, mislili su da je Makedonac. Naravno, i Srbi "izdajice". Svakako, Šešelj je tu listu dobio iz Televizije.
       To ludilo i poniženje mi je veoma teško palo, sve što sam znao da radim, znao sam u televiziji, ali, prosto, uradio sam isto što i veliki broj kolega - odbio sam da budem u službi mržnje i laži, u službi huškanja i širenja ksenofobije. Neko je to dobro formulisao: iza svake reči sa ekrana išao je metak. Moram da priznam da mi nimalo nije bilo ugodno: imati takvo ime i biti proglašen podrivačem nacionalnih interesa...! Ne, nisam se plašio da idem ulicom mada nije mi bilo prijatno. LJudi su divni, prilazili su mi i govorili: Ma, ne sekirajte se, proći će i ovo ludilo.
      
       NEPODNOŠLJIVO: LJudi koji su radili te najstrašnije stvari došli su sa strane. Malo je bilo novinara iz naše redakcije, poput Komrakova, koji su pristali na to. Recimo: Jevđević je došao sa strane, pa Mila Štula, Krste Bijelić, Jovan Marković, Stefan Grubač, Ratko Dmitrović, konačno i Milanović je došao sa strane. Sećam se jednog sastanka: Šta je novinarstvo?! Treba ovako, treba onako, onda Milanović, kaže: Slušam vas, samo ste zaboravili jednu reč: patriotizam - sastanak je završen.
       Naravno, mnoga ugledna novinarska imena nisu pristala na Milanovićev patriotizam: Branka Mihajlović, Milica Lučić-Čavić, Mihajlo Erić, Vlada Mareš... Ma koliko voleli televiziju, znali smo da je došao trenutak kad se od nje moramo rastati. Ludilo, poniženje i osećanje gađenja bilo je nepodnošljivo. Čovek počinje da razmišlja šta može da radi; ja sam završio svetsku književnost, šta bih mogao sa tim? I moja supruga Danka Nikolić, filmski kritičar u kulturnoj redakciji, našla se "na ledu". Govorio sam: Ako treba, čistiću ulice po inostranstvu. Više se nije moglo podnositi buđenje s mučninom, život sa osećanjem teške presije.
       Negde pripadaš, vodiš normalan život a onda si nekom centripetalnom silom izbačen iz njega. Negde si, kao, zaplovio, u stvari, nigde ne pripadaš. Imaš osećaj da si u praznom prostoru. Sklonili smo se na neko vreme kod prijatelja u Americi. Kad je došlo do onog otopljavanja s Panićem, vratili smo se, i neko vreme bili tu. U decembru '93. prihvatio sam ponudu da radim na Radiju Slobodna Evropa, u Minhenu. Osnivali su se programi na južnoslovenskim jezicima. Od juna '95. Slobodna Evropa se nalazi u Pragu.
       Pored onih koji su projektovali zlo u bivšoj Jugoslaviji, televiziju smatram najodgovornijom. Novinare koji su pristali na to. Božja kazna stigla ih je 5. oktobra. Prosto, ne ide mi u glavu da se tako olako prihvati zločin. Prvo su bili loši drugi narodi, onda je to postala opozicija, da bi se na kraju dogodilo da je čak i milicija bila krivac. Uvek s istim rečnikom: prljavi ljudi, lopovi, psihopate...
      
       TOMISLAV JAKIĆ: U Slobodnoj Evropi nema velikih šefova, svi smo broud kasteri, novinari koji vode emisije i čitaju vesti. Ja radim vesti u šihtama, čitaju se svaki sat. Vrlo su dobri uslovi: imamo izveštaje svih svetskih agencija i izveštaje naših dopisnika iz velike dopisničke mreže. Imamo biro u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Podgorici i Prištini. Program na albanskom pridodat je prošle godine, mada nije "south slanjic".
       Moj glavni projekat jeste emisija Most. To nije moja ideja već ideja kolege Tomislava Jakića. Zanimljiva je njegova životna priča: bio je urednik spoljnopolitičke rubrike u Televiziji Zagreb, jedan od retkih urednika koji nije bio član partije. Kad je Tuđman došao na vlast, Vrdoljak je postavio Tomicu za v. d. glavnog urednika. Međutim, Tomica je pored saopštenja Glavnog stožera Hrvatske vojske objavio i saopštenje Generalštaba JNA. Pozove ga Vrdoljak, kaže: Zašto si to uradio? Pa to je vest. I jedno i drugo saopštenje jesu vesti!? A ne, ne možeš to da objaviš! Tomica je još jednom to uradio i nikad više nije ušao u HRT. Odbio je da pravi karijeru u Tuđmanovoj televiziji i ostao bez posla. Posle je bio dopisnik Dojče velea iz Zagreba, trenutno je spoljnopolitički savetnik predsednika Mesića. Dakle, on je dao tu ideju za Most: pošto su bili prekinuti kontakti među ljudima iz bivših republika, zašto mi ne bismo iz Minhena uspostavljali veze između njih! I pravili emisiju koja bi se zvala Most.
       U početku svi smo bili sumnjičavi: rat je, ne sme da se govori šta se zaista misli, rizično je, ljudima će se zameriti na rečima... Niko nije hteo da se prihvati toga, onda se meni učinilo da je to izazov. Probao sam i krenulo je.
      
       VREDNOSTI TOLERANCIJE: Prvi Most napravljen je marta '94, sa ljudima za koje sam pretpostavio da se neće bojati da razgovaraju. Nazvao sam pokojnog Konstantina Obradovića, profesora međunarodnog prava, nosioca Legije časti, tada potpredsednika Građanskog saveza, s druge strane žice bio je profesor Zdravko Tomac, potpredsednik Račanovog SDP-a, koji je tada bio u dubokoj opoziciji. Tema je bila: Položaj Srba u Hrvatskoj, kako razrešiti probleme. Dobro, nisu se oni složili o rešenju, ali nisu se ni svađali. Prosto, izneli su svoje poglede i stavove, a ja sam shvatio da Most može da opstane. Išli su jedan za drugim, napravljeno ih je više od 300, sa više od 500 učesnika. Jedan od poslednjih dijaloga u Mostu vođen je između Ilbera Hise, direktora Akcije za građansku inicijativu Kosova, i protosinđela Save Janjića.
       Svojim najvećim uspehom smatram to što sam srpsko-albanske dijaloge održao i za vreme bombardovanja, nastavljeni su i kad su se Srbi našli u poziciji žrtve. S ogromnim zadovoljstvom radim Mostove između Crnogoraca, kad se nađu dve suprotstavljene strane, uglavnom su to ljudi iz SNP-a i DPS-a. Crnogorci uživaju da se nadigravaju; nikad ne zamucaju, nikad im ne zafali reč, beskrajno elokventan narod. Te emisije traju po sat i 40 minuta, žao mi je da ih kratim, pa ih puštam u nastavcima. Inače, najveći problem su telefonske veze. Ne može da se radi mobilnim telefonima jer stvaraju mikrofoniju. Stalno govorim da sam više telefonista nego novinar.
       Ne znam zašto bih se osećao "stranim plaćenikom". Ne radim ni na čiju štetu, ponajmanje na štetu istine. U Mostovima ne iznosim svoje stavove već sučeljavam stavove sagovornika. Smatram da vredi raditi suprotno od onog što je širenje mržnje. Veoma lako može se podstaknuti zlo u ljudima, ali ponovo vratiti vrednosti dobra, tolerancije, u situaciji kada je ljudima usađena mržnja, to je težak i dugotrajan proces.
       Što se televizije tiče, ona je za mene samo lepa uspomena. Prosto, to je završeno. S njom nisam u kontaktu skoro deset godina i mene je, kao televizijskog novinara, pregazilo vreme.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Neću tuđe Pored Mosta radim i jednu servisnu emisiju "Neću tuđe, hoću svoje". Na osnovu Dejtonskog sporazuma formirana je Međunarodna komisija za imovinske zahteve raseljenih lica, izbeglica. S obzirom na to da su imovinski problem u Bosni ogromni, mnogo ljudi nam piše, iznosi svoje probleme. Ta pisma uobličavam u pitanja i šaljem ih portparolu komisije, on ih proučava sa pravnicima i odgovara na njih. Pisma su često ispovedna, to je tuga božja, šta su ti ljudi preživeli.