Šefovi kabineta i postoje da bi od političara odbijali strelice, ako treba i primajući ih na sebe; oni su poslednja brana ka državniku ili nosiocu političke funkcije, i katkad se u prenesenom smislu moraju postaviti kao politički telohranitelji koji se podmeću pod udarce namenjene šefu

      Poslednje dane svog predsed-ničkog mandata Bil Klinton je, po jednoglasnom mišljenju američke štampe, uludo potrošio. Odluke koje je doneo dočekane su na nož, naročito ona o pomilovanju izvesnog Marka Riča, bogatog biznismena i donatora Demokratske stranke koji se pre dve decenije skrasio u Švajcarskoj i odrekao američkog državljanstva kako bi u domovini izbegao zatvor zbog kršenja sankcija i neplaćanja poreza. Sva američka štampa već sutradan je znala da je Klinton pomilovao Riča uprkos izričitom protivljenju svojih savetnika.
       To je zato što su u Americi politički savetnici po pravilu profesionalci koji štite svoje klijente, ali i sopstveni prestiž i ugled. NJihov je posao javan u meri u kojoj oni koji mogu sebi da priušte usluge političkih savetnika, uglavnom i slušaju te savete. Klijenti su u neku ruku žive, pokretne reklame savetodavaca. Zato profesionalci u ovoj branši ne dele nužno političku sreću svojih klijenata: ne propadaju i ne uzdižu se uvek zajedno sa njima. Redovno "procuri" u javnost kad političar na svoju štetu ignoriše dobar savet; to se ne smatra nelojalnošću savetnika već pre razumljivom samozaštitnom merom.
      
       Lojalnost
       Kod nas se skoro navršila godina kako se srpska opozicija, 10.januara 2000, ujedinila protiv Slobodana Miloševića, ma koliko se danas činilo neverovatnim da je Vuk Drašković još prošle zime igrao ulogu ujedinitelja. Ubrzo posle toga harizmatični lider Srpskog pokreta obnove krenuo je u političko samouništenje koje nikad nije do kraja objašnjeno. Uloga njegovih savetnika u njegovoj destrukciji takođe nikad nije javno rasvetljena, iako niko ko iole poznaje Ognjena Pribićevića i Predraga Simića nije verovao da su njih dvojica podržavali Vuka u katastrofalnim političkim potezima koje je povlačio. Ni jedan ni drugi nisu bili Draškovićevi partijski drugovi niti ideološki istomišljenici, ali ni posle Vukovog pada, ni jedan ni drugi nisu otišli u javnost da se žale na šefovo ignorisanje njihovih saveta. U našoj političkoj kulturi se neke stvari prećutno rešavaju, a lojalnost se katkad isplati. Predrag Simić upravo je, na iznenađenje onih koji su mislili da je ovaj istaknuti stručnjak za međunarodne odnose vezom sa Vukom Draškovićem naneo nepopravljivu štetu svojoj reputaciji, našao bolji, prestižniji i uticajniji savetnički posao. Nekadašnji direktor beogradskog Instituta za međunarodnu politiku i privredu novi je savetnik za spoljnu politiku u kabinetu predsednika Jugoslavije. Tamo će naslediti profesionalnog diplomatu Pavla Jevremovića, koji sa savetničkog mesta odlazi na položaj ambasadora u Briselu.
       Simić i Pribićević još lane su bili prve zvezde srpskog političkog konsaltinga (Miloševićev tim iz senke - Goran Milinović, Bojan Bugarčić - bio je deo nemodernog, birokratskog političkog aparata koji je više funkcionisao kao Slobodanov tehnički servis). Postali su deo savetničke sudbine brojnih intelektualaca u srpskoj istoriji s ambicijom da pomognu u državnim poslovima; njihove su ambicije po pravilu ostajale neuslišene. Postoji u Srbiji fama o tome kako se Nikola Pašić na Versajskoj konferenciji pojavio okružen najglasovitijim Srbima svog vremena, no pažljivije čitanje izveštaja iz tog vremena ukazuje da ni ondašnja elita iz Akademije nije imala naročito velikog uticaja na donošenje političkih odluka. (LJubinka Trgovčević u delu "Naučnici Srbije i stvaranje Jugoslavije" primećuje da "veliki broj naučnika u jugoslovenskoj delegaciji nije bio razmeran njihovom položaju u procesu odlučivanja", da "njihove sugestije nisu obavezivale političku delegaciju" i da je najveći politički mislilac svog doba Slobodan Jovanović za sedam meseci članstva u DŽU delegaciji samo devet puta učestvovao na sastanku političke delegacije.)
       U postoktobarskoj Srbiji treba očekivati da će se savetničko zvanje, kao i sve drugo u politici i društvu, modernizovati, a po svoj prilici i profesionalizovati. Smena vlasti već je dovela do profilisanja novog tipa političkog savetnika; taj novi model najbolje reprezentuju dve žene, LJiljana Nedeljković (45) i Maja Tasić (35), koje obavljaju dužnost šefica kabineta Vojislava Koštunice i Gorana Svilanovića. Zajedničko im je to što su obe novinarke, obe politički stasale u strankama čije su članice i sada (Demokratska stranka Srbije i Građanski savez Srbije), to što već godinama usko sarađuju sa muškarcima koje savetuju, što ne pripadaju samo istoj stranci već i istom političkom senzibilitetu, i što sa njima ravnopravno dele osećanje ponosa i zasluge za ono što su do sada u politici postigli.
      
       Zasluge
       Gospođa Nedeljković uspešno je letos koordinirala izbornu kampanju Vojislava Koštunice; njegov imidž ozbiljnog, nacionalno odgovornog demokrate i državnika u dlaku se poklapa sa onim kako ga ona vidi i želi predstaviti javnosti, dok je Maja Tasić autor lanjske političke kampanje GS-a "Srbija je naša zemlja" u kojoj je Goran Svilanović stekao prepoznatljivost u domaćoj političkoj javnosti, koja je u ono vreme bila već sasvim zasićena političkim liderima iz vlasti i opozicije.
       Zbog stepena poverenja koji vlada u ovim državno-političkim timovima, Nedeljkovićeva je bila u prilici da za Vojislava Koštunicu obavi nekoliko poverljivih ličnih misija koje su za javnost u to vreme morale ostati tajnovite (na primer, tiha putovanja na Kosovo i susreti sa dojučerašnjim izaslanikom međunarodne zajednice na Kosovu Bernarom Kušnerom), dok je agilna i komunikativna Maja Tasić u prvim mesecima posle 5.oktobra, zahvaljujući ranijim čestim susretima sa stranim diplomatama, bila u prilici da ličnim kontaktima nadomesti tromost državnog aparata koji se u početku sporo privikavao na izmenjenu ulogu Jugoslavije u svetu i izlazak iz izolacije na koju se bio navikao. Zajedničko im je, konačno, to što nikada pre u istoriji Jugoslavije na mestima na kojim se one nalaze - to su inače vrlo hijerarhijski nastrojeni i pomalo staromodni delovi državnog aparata - nisu bile žene.
       Još je u DOS-u sličnih primera uigranih tandema stranačkih vođa i njihovih šefova kabineta koji su se zajedno kalili u ogorčenom opozicionom političkom delovanju. Novi savezni ministar za telekomunikacije Boris Tadić poveo je sa sobom iz DOS-a za šeficu kabineta snalažljivu i simpatičnu Ivanu Đedović, koja je još iz vremena Saveza za promene bila dragocena pomoć novinarima. Slično je postupio novi savezni ministar unutrašnjih poslova Zoran Živković, čiji šef kabineta je Irena Dukanac, takođe iz Saveza za promene. Mali kuriozitet predstavlja činjenica da je Ivan Đorđević, dugogodišnji šef kabineta Dušana Mihajlovića (uz funkciju potpredsednika srpske vlade obavljaće i poslove ministra unutrašnjih poslova), sin nekadašnjeg šefa državne bezbednosti Srbije Obrena Đorđevića.
      
       Znanje
       Palata Federacije nikad, dakle, nije videla kabinet poput ovog što ga je kadrovski sastavio Vojislav Koštunica. Na prvom spratu socrealističkog zdanja na Novom Beogradu srele su se na istom poslu različite profesionalne i političke sudbine, koje u neku ruku odražavaju sadašnji buran trenutak jugoslovenskog društva. Pored dr Simića, koji je tek došao, i Jevremovića, koji uskoro odlazi, tu su još i savetnica za ekonomska pitanja dr Dragana Đurić (uskoro takođe odlazi u diplomatiju), savetnik za politička pitanja dr Slobodan Samardžić iz Instituta za evropske studije, savetnik za izbeglice advokat Petar Lađević, zamenik šefa kabineta Aleksandar Nikitović (magistar filozofije i najmlađi član kabineta, rođen 1968.godine), te poslednji, ali ne i najmanje važan član, savetnik za medije Aleksandar Tijanić.
       Najnovija bura u beogradskoj novinarskoj šolji izbila je upravo zbog Tijanićevog naimenovanja; nekim kolegama se prošle sedmice ukazala prilika da lično, mada bezuspešno, zbog toga negoduju kod predsednika. On pak voli da kaže da veruje da se 5.oktobra u Srbiji završila jedna politička era, i da ljude ubuduće treba, kao u svakom modernom društvu na koje se želimo ugledati, ceniti i angažovati pre svega po onome što znaju i umeju. On je u tom uverenju birao kabinet na čijem je čelu njegov dugogodišnji bliski stranački saradnik i istomišljenik. LJiljana Nedeljković je u Demokratskoj stranci Srbije od njenog osnivanja, a za 45 godina života nije bila u članstvu Saveza komunista, pa ni u vreme kada je kao prevodilac radila u Tanjugu, pre nego što je 1994. godine došla u Betu na mesto dežurnog urednika.
       No ni Koštunica ni Nedeljkovićeva za saradnike nisu nužno tražili ljude ideološki slične sebi. U sastavu kabineta su stručnjaci koji se od gospođe Nedeljković i njenog šefa razlikuju ne samo po članstvu u bivšoj jedinoj partiji, već i po ideološkom i stranačkom stažu, i koji po pravilu imaju samo jednu istovetnu biografsku crtu - prestiž u struci iz koje dolaze.
      
       Kritika
       To kabinet, međutim, ni pre Tijanića nije poštedelo kritičke pažnje javnosti, odnosno javne kritike koja je u nekoliko navrata vođena i kampanjski, u nekim listovima i uz učešće novinara, čitalaca i "slobodnih intelektualaca". Ako ne računamo nezadovoljstvo B92 i Anema (oni su Nedeljkovićevu na svojim talasima prozvali još u oktobru sa tvrdnjom da kabinet nije dovoljno predusretljiv u kontaktima i u organizaciji putovanja), prva linija kritike išla je na brzinu i dubinu izvođenja promena u društvu. Sada je to već palo u zaborav, no jesenas su novine upravo vrvele od mračnih prognoza da će sve što je postignuto 5. oktobra pasti u ambis ako se hitno i neizostavno ne smene Nebojša Pavković i Rade Marković, a kabinetu je zamerano što je "Koštunica nasledio Miloševićeve telohranitelje" ("Danas", naslov od 30. oktobra), odnosno što "Koštunicu čuva Markovićev čovek" ("Blic", naslov od 10. novembra). Kada je šefica kabineta uputila pismo "Danasu" u kojem je izložila suštinu spora, onako kako su ga videli u Palati Federacije ("Koliko god to neko želeo, ovde se nije desio revolucionarni prevrat. Nema nikakve gvozdene metle koja će čistiti sve što je postojalo. Vojislav Koštunica je na programu izgradnje normalne, pristojne, uljuđene države, bez revanšizma i prekih sudova, dobio izbore. Dao je reč da će se za takvu državu boriti"), pokazalo se da su "Danas" i njegovi čitaoci zapravo u sporu sa Vojislavom Koštunicom, a ne sa šeficom njegovog kabineta. No reakcije su u prvi mah i dalje stizale na adresu gospođe Nedeljković (bivši novinar NIN-a Miloš Mišović je, na primer, u "Danasu" pod naslovom "Klipovi u točkovima državnih kola" otpisao da gospođa Nedeljković ne zna razliku između države i režima i da je naivna u svojim uverenjima).
       Saopštenje Vojislava Koštunice od 5. novembra (Niti sam tražio, niti tražim ostavke čelnih ljudi vojske i policije... Naprotiv, tražio sam od vojske i policije da predano rade u službi naroda i države. Oni to i čine... Demokratska i nacionalno odgovorna država za kakvu sam se celog života borio i kakvu sam ponudio biračima u svom predizbornom programu, mora biti čvrsto ukorenjena u pravnim načelima, u pravnoj sigurnosti svakog građanina, poštovanju institucija koje su temelj svake normalno organizovane zemlje...) pokazalo je, međutim, da u nastupu predsednika i njegovog kabineta nema duplog dna. Šefovi kabineta i postoje da bi od političara odbijali strelice, ako treba i primajući ih na sebe; oni su poslednja brana ka državniku ili nosiocu političke funkcije, i katkad se u prenesenom smislu moraju postaviti kao politički telohranitelji koji se podmeću pod udarce namenjene šefu. Kad su temeljne političke ideje posredi, i čitaoci i urednici i koalicioni partneri bili su od tog momenta prinuđeni da zaključe isto: ako je gospođa Nedeljković u zabludi, onda se u istoj zabludi nalazi i njen šef. Od tog se momenta oštrica napada preselila na viša mesta, prema Vojislavu Koštunici lično. Momčilo Perišić je 6. novembra rekao da predsednik Koštunica "ne poznaje u pravom smislu stanje u vojsci i policiji i zahteve naroda da se promene dogode brže i efikasnije", dok je Žarko Korać 11. novembra javno kazao da se predsednik SRJ "sve manje osvrće na stavove rukovodstva DOS-a".
      
       Sumnje
       Kabinet se u žižu pažnje javnosti vratio tek sa Tijanićem. Malo i u želji da načnu Koštuničin gotovo svetački domaći oreol (politička javnost bila je malo zatečena i ne posve iskreno obradovana vešću da je predsednikova popularnost u decembru dostigla u Jugoslaviji dotad nezabeleženi 91 procenat anketiranih građana), novinari su počeli upirati prstom na dve sporne tačke u novijoj Tijanićevoj biografiji. Poluglasno su se pitali nije li se Tijanić preporučio Koštunici i time što unazad godinu ili dve izuzetno negativno ocenjuje glavnog Koštuničinog političkog rivala u DOS-u Zorana Đinđića kome je dao nadimak "Mali Sloba".
       Koštunica je u prošlosti bio poznat po izvesnoj gadljivosti prema svakom obliku kolaboracionizma sa Miloševićevim režimom, gadljivosti koja je katkad tumačena i kao političko i moralno čistunstvo. Ta gadljivost ga je pre sputavala da stupa u mnoga potencijalno profitabilna politička savezništva, a za Tijanića je Vesna Pešić nedavno napisala da je "bio Miloševićev ministar, blizak prijatelj Mire Marković, pa prijatelj jedne druge moćne dame" (aludirala je na Danicu Drašković). Tijaniću ni cehovski neprijatelji ne osporavaju novinarski talenat i umeće, prodornost i provokativnost, kao ni organizacione sposobnosti (TV Politika i Televizija BK dobri su primeri, uz kolumne u mnogim vodećim DŽU i ex-DŽU listovima), no mnogi se čude što je Koštunica za savetnika za medije izabrao čoveka koji je još radno angažovan u kompaniji braće Karić. Svaka veza sa Bogoljubom Karićem u ovim krugovima apriori se smatra sumnjivom (mnogi budno motre kako će se ljudi iz poslovne elite Miloševićevog doba "snaći" u novim uslovima, odnosno hoće li nastojati da na stari način kupuju uticaj na novu političku elitu), a ova bočna veza sa Karićima, preko Tijanića, još im je sumnjivija.
       To su, dakle, svi predsednikovi ljudi. A premijerovi? Zoran Đinđić nikad nije bio okružen savetnicima: on, po sopstvenom priznanju, ne voli da mu mnogo pametuju. Ako znaš bolje od mene nešto da uradiš, izvoli, samo mi nemoj mnogo objašnjavati: tako je skoro na nekoj od televizija objasnio svoj praktični pristup konceptu političkog savetništva. NJegov čovek od poverenja je Čedomir Jovanović, lider studentskog protesta iz 1996/97. godine, kome je Đinđić, u intervjuu NIN-u, namenio ulogu jednog od budućih lidera Demokratske stranke, a koji sada obavlja važan politički zadatak šefa DOS-ovog poslaničkog kluba u Skupštini Srbije.
       NJegov ekonomski savetnik je bankar Branko Dragaš (nekad BK banka, posle Kredibel), koji u poslednje vreme dosta često istupa javno u svojstvu Đinđićevog savetnika. Đinđić, koji ne voli da ga savetuju, voli da angažuje eksperte iz pojedinih oblasti da mu obavljaju konkretne praktične poslove. Aleksandar Tijanić je svojevremeno u jednom takvom aranžmanu, ne kao stranački istomišljenik nego kao plaćeni ekspert, odlično odradio medijsku i marketinšku propagandnu kampanju za Zorana Đinđića i Demokratsku stranku na izborima 1993. godine (setićete se: vođena pod parolom "Pošteno"). Vremena su se promenila: Tijanić je sada kod Koštunice zadužen za medije, a Đinđić je u svojoj vladi poslove oko medija poverio čoveku koji je prošle godine bio najveći novinarski stradalnik Miloševićevog režima i zbog koga se pre izbora podigla najveća politička i medijska prašina kod nas i u svetu. Miroslav Filipović je novinar iz Kraljeva i dopisnik lista "Danas" koji je, sarađujući sa on-lajn časopisom Međunarodni izveštaj o ratu i miru (INJPR), dopao vojnog zatvora pod optužbom za širenje lažnih vesti i špijunažu.
       Okolnosti slučaja gospodina Filipovića, međutim, ukazuju na činjenicu da bi njegovo imenovanje moralo biti podvrgnuto bar isto tako žarkom zanimanju kolega i javnosti kao i Tijanićevo, doduše iz sasvim različitih razloga. U vreme kad je Miroslava Filipovića progonio Miloševićev režim, neke njegove kolege praktikovale su autocenzuru u pogledu njegovog novinarskog dela, uzdržavajući se suda o njegovim tekstovima u INJPR, u kojima je, citirajući očevice, otkrio srpske ratne zločine na Kosovu od kojih se diže kosa na glavi. (Reč je o tvrdnji da je Vojska Jugoslavije na Kosovu ubila najmanje 800 albanske dece mlađe od pet godina, te da je interno istraživanje stanja duha i morala oficira i vojnika VJ, izvršeno u kontekstu priprema VJ za preteći vojni sukob između Srbije i Crne Gore, dokumentovano utvrdilo kroz iskaze ljudstva VJ da je Vojska vodila sistematsku kampanju terora i istrebljenja nedužnih albanskih civila. Tekst je objavljen 4. aprila prošle godine, a sadrži detalje ove vrste: srpski rezervista uzima trogodišnjeg dečaka iz ruku dede i hladnokrvno mu odseca glavu, koju zatim odnosi sa sobom držeći je za kosu, dok telo ostaje u samrtnom ropcu pred dedinim nogama. Drugi vojnik saopštava Filipoviću da je video kako drugi rezervista strelja trideset albanskih žena i dece kojima je prethodno naredio da se postroje uza zid. Filipović saopštava čitaocima da su anonimni izvori sa kojima je on lično razgovarao bili svedoci ovih zlodela, da ih muči savest i da željno čekaju trenutak da počinioci ovih monstruoznih zločina izađu pred sud.)
      
       Kredibilitet
       Za optužbe poput ovih što ih Filipović iznosi obično se od novinara traži verodostojnije svedočenje od anonimnih izvora. No za vreme Miloševićevog režima bila je hrabrost, čak i pod zaštitom anonimnosti, svedočiti ovako kako su to činili Filipovićevi navodni izvori. Miloševićevog represivnog aparata, međutim, više nema. Filipovićeve optužbe, dok ih ne iznesu ljudi sa imenom i prezimenom, ostale su klimave i nedokazane. Ako Filipovićevi svedoci postoje, i ako stvarno žele da svedoče kako je Filipović tvrdio u aprilu prošle godine, nije li sada čas da se pojave? To bi, ako je istina, svakako pomoglo Srbima da se suoče sa svojom odgovornošću za rat, kako to borci za ljudska prava od njih neprestano traže. Treba naći i anketu VJ, koja je navodno vršena u celom armijskom sastavu. Činjenica da je Zoran Đinđić poverio krupne državne poslove Miroslavu Filipoviću ne može se protumačiti drugačije do da srpski premijer veruje u novinarski kredibilitet svog čoveka za medije. Novinar NIN-a nije bio u prilici da sazna da li kabinet premijera Đinđića nešto preduzima u vezi s tim, jer je on bio prezauzet za razgovor. No ovo su sigurno pitanja koja premijera žarko interesuju (skoro je rekao da ne veruje da su njegovi poznanici iz Državne bezbednosti činili zločine nad civilima, iako pouzdano zna da su protiv njih u Hagu podignute tajne optužnice). Vojska Jugoslavije ili je kriva, ili je oklevetana. Nema trećeg rešenja. I kod nas, kao i u Americi, savetnici su u simbiotičkom odnosu sa poslodavcima. Mogu da služe jedni drugima na čast, ali i obrnuto. A savet vredi onoliko koliko vredi kredibilitet savetodavca.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ