Partnerstvo za mir nije stvar bliske budućnosti, NATO i dalje nije popularan u Srbiji

      Odnos Jugoslavije i NATO-a postaje sve aktuelnije pitanje s obzirom na otvaranje rasprava o situaciji na jugu Srbije i pristupanju Jugoslavije Partnerstvu za mir. To je bio povod za intervju sa DŽordžom Robertsonom, vođen u sedištu NATO-a u Briselu.
      
       Šta je vaša prva asocijacija kad se pomene Jugoslavija?
       - Prvo, mi nismo vodili rat. To su bile akcije vazduhoplovstva upravljene protiv vojnih i njima sličnih ciljeva kako bi se zaustavilo zlostavljanje civila na Kosovu. U čitavoj toj krizi mi nismo napadali narod Srbije, većina građana Srbije su dobri i pristojni ljudi koji bi se usprotivili zločinima učinjenim na Kosovu, u svoje ime. Time je rukovodio Milošević i ja sam veoma srećan što su se ljudi u vašoj zemlji konačno sami oslobodili njega, i to na miran način.
      
       NATO kampanja imala je za cilj tri M: monedž, millitardž, media - novac, vojsku i medije. Fokusiranje na Miloševića vodi objašnjenju da je NATO rat vođen zbog jednog čoveka.
       - Naše akcije su bile usmerene samo na vojne i ciljeve povezane sa vojskom. Kampanja je bila protiv snaga koje su sprovodile etničko čišćenje - zlostavljale, ubijale i silovale, uništavale imovinu civila koji čine većinu stanovništva na Kosovu. Milošević je bio zapovednik, odgovoran za to. Prema rezoluciji Saveta bezbednosti iz septembra 1998, Milošević je bio dužan da smanji snage, zaustavi neproporcionalnu upotrebu sile, i bilo je upozoreno na humanitarnu katastrofu.
      
       Kako to da su korišćene kasetne bombe, municija s osiromašenim uranijumom i plutonijumom i zagađena okolina, što će dugoročno najviše pogoditi upravo Albance na Kosovu, koje ste, navodno, hteli da zaštitite?
       - Nema nikakvih ekoloških problema na Kosovu. Bio sam tamo, i jedini ozbiljan ekološki problem bila je Trepča koja je zatvorena. Mi smo ciljeve gađali s velikom preciznošću, mogu vam pokazati fotografije gde je uništen vojni cilj, a drveće ispred zgrade ostalo netaknuto. Ja sam pripravan da čujem šta će Ujedinjene nacije reći u vezi sa zagađenjem okoline, ali ljudi na Kosovu se ne žale na ekološku štetu. Oni znaju kakvim su pretnjama bili izloženi i da smo mi učinili sve da to zaustavimo. Ima kontroverzi o osiromašenom uranijumu, ali to je municija koja je u upotrebi i nikakave posledice nisu potvrđene. Nemačke trupe su testirane, uz takođe testirane i trupe koje nisu služile na Kosovu kao kontrolne grupe, i nikakva veza sa oboljenjima nije dokazana. Rusi su uradili isto, koliko ja znam i Vojska Jugoslavije, i nisu utvrđene posledice. Kasetne bombe su korišćene protiv tenkova i oklopnih vozila, ali su snage NATO-a angažovane na njihovom ukljanjanju. Medicinske vlasti na Kosovu su potvrdile da slučajevi leukemije nisu češći nego pre intervencije NATO-a. Mi ćemo, naravno, saslušati sve izveštaje programa za zaštitu sredine u UN, Svetske zdravstvene organizacije, na sledećem sastanku komiteta NATO-a o osiromašenom uranijumu biće prisutan ovde, u sedištu NATO-a, i predstavnik Jugoslavije. Sve će biti transparentno i mi želimo da uverimo ljude da to uzimamo ozbiljno, jer naš posao nije da izazivamo rizike po životnu sredinu.
      
       Kažete da ne želite da izazivate rizike, ali u Srbiji je još prva asocijacija na NATO ubistvo dvogodišnje devojčice na noši i ostali brojni sučajevi civilnih žrtava.
       - Želeo bih da naglasim da zaista žalim što je bilo koji civil bio pogođen 1999. Naša je namera bila samo da pogodimo ciljeve od vojnog značaja i nastojali smo da budemo krajnje precizni, za šta ima potvrde u tolikim slučajevima. Naravno, nezgode se dešavaju, mi zaista žalimo te slučajeve, ali naša kampanja je bila jedini način da zaustavio zlodela koja su se odvijala na terenu. Recimo selo Poklek, zapadno od Prištine, uništila je srpska paravojska 17. aprila 1999. U školsku zgradu su naterane 53 odrasle osobe i 12 dece, zaključano, a onda granate ubacivane kroz prozor tako da su svi nestali u požaru. Do toga nije došlo nesrećnim slučajem, kolateralnom štetom od napada na neki objekat, to je učinjeno kao nameran akt ubistva, i to se dešavalo na mnogo mesta širom Kosova. Procenjuje se da je 10 000 ljudi oterano u smrt. Zaista žalim što su neka deca stradala u našoj kampanji, 600 civila prema izveštaju Hjuman rajts voča, ali nihova smrt nije bila deo naše politike, nego nesrećan slučaj tokom kampanje da se zaustavi ubijanje hiljadu ljudi, što je bila državna politika tadašnjeg režima.
      
       Vi ste gađali objekte koji nisu bili vojni i u kojima su se sigurno nalazili civili, kao što je zgrada Televizije Beograd.
       - Tokom čitave kampanje ciljane su vojne mete i one koje su bile deo vojne mašinerije. Civilne radio i televizijske stanice bile su korišćene za transmisiju tog sistema koji je direktno vodio slučajevima masovnog ubijanja o kojima sam govorio. Ja sam video ljude iz Beograda koji su javno rekli da je Milošević znao šta su ciljevi i da je bio upozoren da je to cilj.
      
       Kako je Milošević znao? Ko ga je obaveštavao?
       - Mi smo koristili sve kanale koje smo imali da kažemo njemu, visokim oficirima i što većem broju ljudi u Srbiji da napadamo sve što doprinosi produžavanju politike etničkog čišćenja i podržava vojnu mašineriju.
      
       Kako ste konkretno obaveštavali o neposrednim ciljevima određenog dana? Koga?
       - Mi smo to radili preko diplomatskih kanala, Interneta, naših TV stanica - svakoga dana ja sam bio na televiziji, DŽejmi Šej, general Klark i ostali na pres konferencijama i svaki put smo upozoravali. Govorili smo preko televizije, oni su to gledali i ja sam znao da kada govorim za Si-En-En, to je kao da govorim direkno vrhovnoj komandi u Jugoslaviji i samom Miloševiću. On je znao i upozorio neke svoje ljude.
      
       Odbijate bilo kakvu odgovornost za civilne žrtve, uništavanje životne okoline, nepoštovanje međunarodnog prava, dok su oficiri Vojske Jugoslavije na haškim optužnicama, tajnim. Ako se postavi pitanje eventualnog uključivanja Jugoslavije u Partnerstvo za mir, kako bi se ostvarivala ta saradnja?
       - Oni koji su odgovorni za ubijanje civila, oni znaju ko su. Haški tribunal je nezavisna institucija koju su uspostavile Ujedinjene nacije. Gospođa Karla del Ponte je sedela tu gde vi sada sedite držeći mi predavanje o isporučivanju ljudi i raspitivala se o sprovođenju vazdušne kampanje. LJudi koji su potpuno nezavisni, sudije i pravnici, odlučuju o tome gde je bilo namernog ubijanja civila kao sprovođenja određene politike.
      
       Situacija na Kosovu je danas takva da, uprkos NATO-u i Unmiku, ne samo što nema traga multietničkog demokratskog društva, nego nealbanci stradaju svakodnevno, to je centar krijumčarenja narkotika, oružja i ljudi.
       - Ima još mnogo nasilja na Kosovu, ali, kako je rekao i gospodin Kušner, do toga dolazi posle 40 godina komunizma, deset godina namernog aparthejda protiv većinske populacije i dve godine etničkog čišćenja. Naravno da ne možemo stvoriti Švajcarsku posle godinu i po dana. Ja sam bio tamo u julu, razgovorao sam sa vladikom Artemijem, sa Oliverom Ivanovićem u Mitrovici, hrabrim ljudima koji predvode lokalne srpske zajednice. Artemije mi je rekao da su oni znali da će biti nasilja. Nasilja i osvete je bilo i u Zapadnoj Evropi posle rata. Tačno je da ima kriminala, ali kriminala ima i drugde na Balkanu. Postepeno, nivo nasilja ipak opada.
      
       Sa Kosova se nasilje prenosi na jug Srbije, gde deluju naoružani Albanci napadajući policiju Srbije, Vojsku Jugoslavije i civile. Da li ćete vi podržati smanjenje bezbednosne zone?
       - Radi se o veoma malom broju ekstremista koji koriste bezbednosnu zonu za napade na srpske snage želeći da isprovociraju odgovor. Mi smo sa kosovske strane linije, sprečavamo dotur oružja, oko stotinu ljudi je uhapšeno. Zajednički savet za implementaciju sporazuma Vojske Jugoslavije i Kfora sastaje se i sarađuje. Bezbednosna zona je teritorija Srbije, mi tamo nemamo pristup. Najvažnije je izolovati ekstremiste, biti siguran ko su oni, onemogućiti im dotur oružja i stvaranje političke podrške.
      
       Da li se radi na nekakvim merama poverenja između NATO-a i Srbije, posebno u vezi s eventualnim uključivanjem u program Partnerstvo za mir?
       - To nije stvar bliske budućnosti, NATO i dalje nije popularan u Srbiji. Ono što sada radimo jeste saradnja u vezi sa osiromašenim uranijumom, kroz zajedničku komisiju za implementaciju sporazuma u vezi s tampon zonom i čitavom Preševskom dolinom. Važno je naglasiti da mi nikada nismo bili protiv srpskog naroda koji će s vremenom polako otkriti koliko je zla učinio Milošević i ljudi oko njega. On je vodio četiri rata koja su uticala na milione ljudi, od kojih su mnogi Srbi. Vremenom će se to u Srbiji sagledati i suočiti sa razmerama zla.
      
       Bez obzira na okolnosti, u Srbiji se otvara tema eventualnog priključivanja Partnerstvu za mir.
       - Mi želimo da pomognemo stanovnistvu Srbije koliko možemo. Ali, kako sam rekao i u Hrvatskoj treba da vidimo dela a ne reči - kada Jugoslavija bude želela da postane deo glavnog toka, kad ostvari saradnju sa Međunarodnim tribunalom u Hagu, prihvati granice i sarađuje sa susedima, biće dobrodošla u Evropsku uniju, takođe i u Partnerstvo za mir.
      
       SVETLANA ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ