Uključivanje u Partnerstvo za mir pominje se u programu savezne vlade ali o tome još ne postoji jasno definisan stav

      Ni najintenzivnije naprezanje malih sivih ćelija ne pomaže: ko se još seća imena članova naše delegacije na ključnim pregovorima, osim klavira i žovijalnog predsednika Srbije, optimiste u fatalizmu: šta bude - biće! Uoči dvogodišnjice konferencije u Rambujeu, sa svim žrtvama, civilnim i vojnim, ljudskim i materijalnim, srpskim i albanskim načinjenim u međuvremenu, nacionalni interes ovde dobija novo tumačenje.
       Heroj odbrane nas samih protiv najmoćnije vojne mašinerije general Nebojša Pavković sada tvrdi da je koncept po kome se svaka evropska zemlja ponaosob stara za svoju odbranu zastareo. U časopisu "Vojska", načelnik Generalštaba piše da je u vojnom interesu Jugoslavije da se uključi u program Partnerstvo za mir pod okriljem NATO-a. Ako se NATO, jugoslovenski parlament i vlada slože.
       Uključivanje u Partnerstvo za mir navodi se kao zadatak u koalicionom sporazumu DOS-a i SNP-a, i pomenuto je prilikom predstavljanja programa nove savezne vlade. Savezni ministar odbrane Slobodan Krapović kaže da to "mora doći na dnevni red, ne može se izbeći". On, međutim, hirurški precizno odmerava izjave: tom problemu ne treba prilaziti ni sa jedne krajnje tačke, treba ga ozbiljno razmotriti, potpuno javno, i izneti državnim organima na odlučivanje.
       Dok je Ministarstvo odbrane formiralo ekspertsku grupu i tek namerava da je proširi stručnjacima van ministarstva, savezni ministar spoljnih poslova Goran Svilanović već je posetio sedište NATO-a u Briselu. Poseta je prošla bez velike buke u domaćoj javnosti ali i bez detaljnijih objašnjenja.
       Tvrdi se da "do sada ništa što bi se moglo protumačiti kao pritisak ili požurivanje nije ispoljeno", ali priznaje da su učinjene već dve ponude "za sponzorstvo ili mentorstvo u procesu pristupanja Partnerstvu za mir". Malo je verovatno da su Rumunija i Grčka takve ponude učinile bez prethodnih konsultacija sa saveznicima u NATO-u, ali uglavnom, prema ministru Krapoviću, sada se pribavljaju njihova iskustva u Partnerstvu za mir i učešću u mirovnim operacijama.
      
       Istorijat
       Organizacija stvorena Severnoatlantskim ugovorom 1949. godine kao odbrambeni savez, reaguje 1990. godine na promene u istočnoj Evropi pozivajući te zemlje na uspostavljanje diplomatskih odnosa i saradnju. Novembra 1991. usvojen je novi koncept odbrane, odnosno bezbednosti, koji pored vojnog ima političke, ekonomske i socijalne aspekte. Zadatak NATO-a je postalo povezivanje i tešnja saradnja sa OEBS-om, Evropskom unijom, Zapadnoevropskim unijom, Savetom Evrope radi zajedničkog delovanja na bezbednost u Evropi. Formiran je Savet za severnoatlantsku saradnju, čijem su osnivanju decembra 1991, pored 16 članica, prisustvovali i ministri inostranih poslova devet zemalja istočne Evrope.
       Januara 1994. lansiran je program Partnerstvo za mir, kao poziv državama nečlanicama na saradnju u mirovnim operacijama, ovladavanju krizama i humanitarnoj pomoći. Osnovni cilj je jačanje stabilnosti i sigurnosti u Evropi unapređenjem transparentnosti odbrambenih planova i vojnih izdataka, obezbeđenje demokratske kontrole i razvoj oružanih snaga u partnerskim zemljama radi njihovog prilagođavanja standardima i rešenjima u NATO-u. Posebne ugovore o saradnji sa NATO-om Rusija i Ukrajina su potpisale 1997.
       Poziv za učešće u Partnerstvu za mir upućen je svim državama koje su učestvovale u radu Severnoatlantskog saveta za saradnju i svim članicama OEBS-a. Na seminaru organizovanom tim povodom maja 1994. učestvovala je i SRJ, iako je bila pod sankcijama i van svih tih organizacija.
       Učesnik tog seminara, pukovnik Dragan Vukšić, procenio je da Jugoslaviju odbojan stav prema Partnerstvu vodi u direktnu konfrontaciju sa NATO-om. On tvrdi da je od tada vojno rukovodstvo u više navrata tražilo da politika zauzme stav prema Partnerstvu za mir i NATO-u, i čak činilo neke samoinicijativne korake, ali je političko rukovodstvo ostalo odbojno.
       Okolnosti su bile posebno povoljne posle Dejtonskog sporazuma. Sporazum je uključivao obavezu podregionalne kontrole naoružanja u SRJ, Hrvatskoj i BiH. Tokom pregovora vođenih u sedištu OEBS-a, NATO je u svojim centrima organizovao obuku oficira-inspektora iz SRJ, Hrvatske i oba entiteta BiH, kao i obuku ljudstva za uništavanje viškova naoružanja.
       Tadašnji načelnik Generalštaba Momčilo Perišić bio je zagovornik saradnje sa NATO-om. On smatra da bi u tom slučaju naša vojska i policija imale međunarodnu zajednicu kao saveznika u borbi protiv ekstremista. Jer, Partnerstvo za mir polazi od stava da je bezbednost i stabilnost u Evropi nedeljiva i da sve što ugrožava unutrašnju i spoljnu bezbednost neke od članica Partnerstva, ugrožava sve zemlje.
      
       Interesi
       Viđenje sveta iz perspektive prethodnog jugoslovenskog režima, problema globalizacije i ideje o odbrambenoj i spoljnoj politici, bilo je potpuno drugačije.
       Nove demokratske vlasti uspele su velikom brzinom da vrate SRJ u Ujedinjene nacije, OEBS i druge međunarodne organizacije, ali ne i da otvore javnu raspravu o budućim odnosima sa NATO-om. Pismima predsednika SRJ Vojislava Koštunice generalnom sekretaru NATO-a u vezi s dešavanjima na jugu Srbije i odgovorima i izjavama generalnog sekretara DŽordža Robertsona tim povodom ostvarena je korisna komunikacija, ali stav prema NATO-u i Partnerstvu nije još definisan.
       Pukovnik Vukšić i dr Vatroslav Vekarić, direktor Instituta za međunarodnu politiku i privredu, upozoravaju da je potreban radikalan raskid sa dosadašnjim viđenjem kako odbrane, tako i promena u međunarodnim odnosima posle 1989. Vukšić se u razgovoru za NIN zalaže za ponovno definisanje odbrane i bezbednosti u Ustavu i izradu politike i doktrine koja će uvažavati činjenicu da je bezbednost širi pojam, koji ne obuhvata samo vojsku nego i unutrašnju stabilnost, ekonomski razvoj, vladavinu prava i ugled zemlje. Stručnjak za strategijska pitanja dr Vekarić naglašava da je potrebno autentično odustajanje od uverenja da su promene u međunarodnom sistemu posle 1989 ("novi svetski poredak") u osnovi loše i nepovoljne, i da su demokratske promene u istočnoj Evropi plod inostranih uticaja kojima se domaće stanovništvo u osnovi navodno protivi.
       Predstavnik Generalštaba je na nedavno održanom savetovanju u organizaciji Instituta za geopolitičke studije ukazao da bi ulazak Jugoslavije u Partnerstvo za mir ugrozio nacionalni identitet, državne i nacionalne interese, bio bi ugrožen oslonac na sopstvene snage, Zapad bi se mešao u naše unutrašnje odnose, povećala bi se davanja za oružane snage, vojna industrija bi bila ugrožena zbog prilagođavanja standardima NATO-a...
       Rezultati dosadašnje odbrane onoga što se prikazivalo kao državni i nacionalni interes vrlo su očigledni, kao i mešanje Zapada u unutrašnje odnose. Pukovnik Vukšić sklon je, stoga, da najveći deo ovih primedbi kvalifikuje kao predrasude. On podseća da je Partnerstvo za mir veoma širok program u koji se svaka zemlja može uključiti u skladu sa svojim interesima i mogućnostima. "Priče da je to skupo su cinične - da li je možda jeftinije razaranje zemlje, hiljade izgubljenih života?"
       I dr Vekarić naglašava da su troškovi uključenja zaista visoki i da bi domaća industrija oružja usled obaveze prestrukturiranja naoružanja zapala u još dublju krizu. Međutim, članstvo podiže rejting za inostrane investicije i olakšava pristup međunarodnim finansijskim institucijama i fondovima. Kao glavne probleme on navodi moguće protivljenje Rusije, što bi negativno uticalo na dobre odnose sa Rusijom koji su vitalan interes jugoslovenske spoljne politike, kao i viđenje NATO-a kao neprijateljske institucije posle intervencija u SRJ i Bosni. To bi "moglo da uzrokuje povećanu konfliktnost na domaćoj političkoj sceni i proizvede određenu destabilizaciju. Nacionalističke i izolacionističke stranke bi na ovoj temi verovatno pokušale da izgrade nove oslonce za kritiku demokratske vlasti".
       Slike prepolovljenog voza u Grdeličkoj klisuri, mosta u Varvarinu, male Milice u Batajnici sigurno će zauvek ostati urezane u našem pamćenju, kao i svi drugi lični gubici i problemi izazvani surovom akcijom NATO-a protiv SRJ. Dešavanja na jugu Srbije i otvoreno pitanje Kosova opominju da opasnosti nisu okončane. U dilemi treba li na njih odgovoriti saradnjom sa NATO-om ili produženom konfrontacijom, odgovor je izgleda, ipak jasan.
      
       Mere poverenja
       Posle odlaska Miloševića sa vlasti NATO se našao u promenjenoj ulozi: umesto sprečavanja ulaska Vojske Jugoslavije na Kosovo, u BiH ili drugde, sada treba da štiti užu teritoriju Srbije od ulaska albanskih terorista.
       Obećanja komande NATO-a, neki praktični koraci na terenu, i nagoveštaji mogućnosti promene Kumanovskog ugovora u smislu smanjenja "bezbednosne zone", čini se, idu u pravcu izgradnje mera poverenja na liniji NATO-SRJ. Odnose, međutim, komplikuje UČK koja svojim akcijama očigledno želi da isprovocira pogoršanje odnosa novih demokratskih vlasti i međunarodne zajednice, marginalizuje Rugovu i ponovo se nametne kao glavni pregovarač u ostvarivanju nezavisnog proširenog Kosova. Spremnost NATO-a da suzbije ambicije UČK igraće stoga veliku ulogu u budućim odnosima sa Jugoslavijom.
       Istovremeno, "u Vojsci Jugoslavije nisu sprovedene nikakve promene, iz meni nepoznatih i nerazumljivih razloga. To treba učiniti odmah", kaže Vukšić. "Pavković i njegovi najbliži saradnici verbalno se izjašnjavaju za Partnerstvo za mir ali se u njihovim glavama nije ništa promenilo. Da bismo normalizovali našu međunarodnu poziciju, moramo učestvovati u svim integrativnim procesima, pa i u oblasti odbrane i bezbednosti. Državno rukovodstvo mora ostvariti kontakte, najbolje prvo preko poseta parlamentarne delegacije parlamentarnoj skupštini NATO-a. Sve se mora otvoriti pred najširom javnošću i proći kroz sve institucije sistema. Najbolje bi bilo kada bi se ta rasprava okončala do marta, iz više razloga, među kojima je i stabilizacija nove američke administracije."
       Kao argumente u prilog ulasku u Partnerstvo za mir, dr Vekarić navodi da je traženje garancija bezbednosti izvan NATO-a neperspektivno ako ne i nemoguće, kao i koncept neutralnosti. Dalje, porasli bi izgledi da se rešavanju kosovskog pitanja priđe sa maksimalnom skrupuloznošću u odnosu na autentičan inters Srbije, došlo bi do profesionalizacije i modernizacije oružanih snaga, civilno-vojni odnosi bi se postavili u skladu sa modernim standardima odvojenosti profesionalne armije od civilnog sektora. I, naravno, pošto su sve susedne zemlje (osim BiH gde ne postoji jedinstvena vojska), uključene u Partnerstvo za mir, ubrzala bi se normalizacije odnosa.
       Oficiri Vojske Jugoslavije načelno bi se svakako radovali modernizaciji. Međutim, to podrazumeva smanjenje vojnog kadra, što može predstavljati pretnju za mnoge nedovoljno stručne oficire, ali i realan socijalni problem materijalnog obezbeđenja tog viška. Problem o kome se ne govori otvoreno jeste mogućnost postojanja tajnih optužnica Haškog tribunala protiv većeg broja oficira Vojske Jugoslavije. To nas ponovo vraća na Karlu del Ponte, osiromašeni uranijum i plutonijum, malu Milicu i sve civilne ciljeve.
      
       SVETLANA ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ
      

Balkanska saradnja Izvestan broj civilnih stručnjaka u Evropi smatra da uprkos brojnim organizacijama i institucijama ne postoji uspešan plan za saradnju na planu bezbednosti na Balkanu. Pakt stabilnosti za jugoistočnu Evropu ima radni sto za bezbednost, ali je to previše labav okvir, konferencijski.        Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju je svoubuhvatna, ali sve više fokusirana na medije i demokratizaciju, a njene misije su lokalnog karaktera. Ulazak u NATO je stvar prilično daleke budućnosti za sve istočnoevropske kandidate, osim za Sloveniju i Slovačku. Partnerstvo za mir je vrsta bilateralnog odnosa između NATO-a i određene zemlje.        Zbog toga je, kako NIN nezvanično saznaje, grupa eksperata iz Evrope, u saranji sa stručnjacima za bezbednost sa Balkana, okupljena oko projekta osmišljavanja novog regionalnog okvira za saradnju na planu bezbednosti.        Polazna tačka su postojeća praksa sastanaka ministara odbrane u regionu i zajednička brigada, SEEBRIG, u šta Jugoslavija još nije uključena.