Haški tribunal sada privlači veliku pažnju naše javnosti i to možda nije loše. Međutim, za sve nas bilo bi neuporedivo važnije da se usredsredimo na ono što smo biračima obećali pre izbora. To je reforma svih državnih institucija, uključujući i reorganizaciju pravosuđa, policije i vojske. U to spada i usaglašavanje naših ambicija sa našim realnim mogućnostima. Pa, harmonizacija našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom i standardima Evropske unije, jer naš cilj je da uđemo u EU. Zatim, restrukturiranje naše ekonomije i privatizacija, da postanemo zanimljivi za strane investitore i obezbedimo bolji životni standard svim našim sugrađanima. Konačno, isto je toliko važna i borba protiv korupcije i kriminala. To je ono što se jednom rečju zove - reforma

      Po povratku SR Jugoslavije u svet posle 5. oktobra, kako se to obično govorilo, "na velika vrata", neke spoljnopolitičke teme od kojih može umnogome da zavisi i položaj naše zemlje, ponovo su uzburkale mnoge ovdašnje duhove. To je bio povod za ovaj razgovor sa ministrom inostranih poslova SR Jugoslavije Goranom Svilanovićem budući da odnosi Jugoslavije sa svetom spadaju u njegov "resor".
      
       Prošlonedeljna poseta gospođe Karle del Ponte, tužioca Haškog tribunala, poslužila je mnogim domaćim političarima da iznesu svoja, katkad i pomalo kontroverzna mišljenja, o budućoj saradnji sa ovom institucijom. Šta je sledeći korak i kako će, zapravo, ta saradnja izgledati?
       - Svakome ko je pažljivo pratio tu posetu mora biti jasno da je ovo tek početak te saradnje. Neki možda misle da sada nije dobar trenutak za takvu posetu, da do te posete nije trebalo ni da dođe, ili da njen ukupni rezultat nije bio onakav kakav domaća javnost očekuje... Ovo je tek početak, a da bi naši budući koraci u pogledu saradnje sa Haškim tribunalom morali da budu jasnije definisani nego što su sada, treba da donesemo zakon ili neki memorandum o razumevanju u kojem bismo postavili okvire te saradnje.
       Nije dobro da se ta saradnja posmatra isključivo kao ekstradicija, odnosno izručivanje optuženih. Tu se onda gleda samo jedan čovek i postavlja se samo pitanje: da li izručiti Miloševića u Hag? Saradnja sa Haškim tribunalom trebalo bi da bude precizno definisana i treba početi rad na izradi našeg zakona o toj materiji. Tim aktom trebalo bi definisati različite oblike naše saradnje. Recimo, Haškom tribunalu treba omogući da vodi istragu na teritoriji ove zemlje. To, naravno, podrazumeva i da se otvori kancelarija Tribunala u Beogradu, što će biti učinjeno već početkom marta. Zatim, treba da se dogovorimo o razmeni dokumentacije i dokaznog materijala.
       Kao što znate, naša ideja je da se započne proces preispitivanja prošlosti i suočavanja naše javnosti sa istinom o onome što se događalo tokom ratova u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini ili tokom bombardovanja naše zemnje. Često govorim da deo tog paketa treba da bude i specijalna komisija za istinu. To se već priprema, kao što se priprema i dokument kojim bi trebalo da se ustanovi takva komisija. Treba raditi brzo jer, u protivnom, ono što smo započeli i učinili u poslednjih nekoliko meseci na međunarodnom planu može da zastane, ili da potpuno stane.
      
       Koliko je realna opasnost da nam, ukoliko zvanični Beograd ne bude sarađivao sa Haškim tribunalom, ponovo zavedu međunarodne sankcije?
       - Ne govorim o sankcijama. Ne verujem da će biti novih sankcija ovoj zemlji. Ali, postoji mogućnost da sve ovo što smo započeli, jednostavno, stane. Možete to zvati kako hoćete, ali to bi za nas bilo vrlo neprijatno. Dakle, bilo bi vrlo neugodno da se naši aranžmani sa MMF-om ili sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj, ili sa Svetskom bankom, gde tek treba da regulišemo svoj status, dovedu u pitanje i da zastanu zbog toga što ne sarađujemo sa Haškim tribunalom.
       Haški tribunal sada privlači veliku pažnju naše javnosti i to možda nije loše. Međutim, za sve nas bilo bi neuporedivo važnije da se usredsredimo na ono što smo biračima obećali pre izbora. To je reforma svih državnih institucija, uključujući i reorganizaciju pravosuđa, policije i vojske. U to spada i usaglašavanje naših ambicija sa našim realnim mogućnostima. Pa, harmonizacija našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom i standardima Evropske unije, jer naš cilj je da uđemo u EU. Zatim, restrukturiranje naše ekonomije i privatizacija, da postanemo zanimljivi za strane investitore i obezbedimo bolji životni standard svim našim sugrađanima. Konačno, isto je toliko važna i borba protiv korupcije i kriminala. To je ono što se jednom rečju zove - reforma.
      
       Reforma o kojoj govorite mogla bi biti vaš dugoročni, strateški cilj, ali vi ste kao ministar inostranih poslova u prilici da iz dana u dan odgovarate i na izazove koje možda niste očekivali. Zahtev Karle del Ponte, koja je od vlasti u Beogradu tražila da odmah pokaže i neki znak dobre volje, predstavlja, čini se, baš takav primer. A vreme prolazi...
       - Ne, ovo o čemu sam govorio nije zadatak na dug rok. Ne možemo čekati pet godina da se sprovedu reforme. Moramo pokušati da to učinimo najdalje u narednih godinu dana. Jer, pravosuđe je zaista moguće drugačije definisati za samo godinu dana, za to vreme moguće je sprovesti željene promene u vojsci i policiji, ili postaviti temelje pravne države koja neće biti korumpirana... Pominjem sve te teme da bih ilustrovao čime bih ja najviše voleo da se bavim, jer to je sada najvažnije za naše društvo i to bi trebalo da budu prioriteti DOS-ovih vlada na saveznom i republičkom nivou. To govorim kao predsednik Građanskog saveza Srbije, a podrazumeva se, naravno, da kao ministar inostranih poslova mogu i moram da se bavim onim delom tih zadataka koji spadaju u nadležnost tog ministarstva. Mada može nekome da zvuči kao neskromna izjava, ali sve ovo vreme upravo sam to radio ostvarujući unutar Ministarstva spoljnih poslova deo tog našeg zajedničkog velikog cilja koji se zove reforma.
       Nama, inače, može da se dogodi, u naredne godinu-dve, da potrošimo silnu energiju a da ne uradimo ništa od ovoga što sam pomenuo, ako se bavimo isključivo temama koje su nam nametnute, mimo naše volje, kao što su odnosi Srbije i Crne Gore, budućnost Kosova i Metohije, terorizam na jugu Srbije i Haški tribunal. Te teme oduzimaju bar 90 odsto mog vremena, i to je realnost sa kojom se suočavaju svi u saveznoj i republičkoj vladi. Između ovih tema postoje i vidljive međusobne veze. Znam da se u Crnoj Gori ljute kada mi kažemo da odnosi Crne Gore i Srbije utiču i na buduću poziciju Kosova, ali zaista smatram da je tako. Jer, to može da znači rastakanje ovog dela Balkana i nastavak procesa započetog pre više od deset godina. Konačno, to otvara vrata i za potpuno novu sliku u međunarodnoj javnosti o položaju i budućnosti Kosova i Metohije. Nisam siguran koliko bi to daleko moglo da ide i kad je sama Srbija u pitanju. To, prosto, doživljavam kao otvaranje Pandorine kutije.
      
       Znate da ovakvim rečima možda vređate osećanja pojedinih ljudi u Crnoj Gori, ali se na to ne obazirete?
       - Ne, nemam nameru da povredim osećanja onih u Crnoj Gori koji žele nezavisnost i koji možda potpuno iskreno veruju da je to pravo rešenje. Neću njima da sporim da mogu biti u pravu, samo želim da kažem kako to izgleda iz pozicije u kojoj se ja nalazim. Meni to izgleda kao iznenadno i neplanirano suočavanje sa gomilom nimalo lakih problema a udaljava me od osnovnog cilja. Osnovni cilj je reforma našeg društva. To nije samo moj lični cilj, to su očekivanja naših građana, onih koji su glasali za nas. Reč je o stotinama hiljada naših ljudi koji su pokazali spremnost da se žrtvuju i tuku za promene i čije je strpljenje možda već na izmaku.
       Naši ljudi očekuju da konačno u zemlju počne da stiže i neki kapital, a ne samo humanitarna pomoć, mada je nama i pomoć sada veoma potrebna. Između tačke u kojoj smo bili, a ja to nazivam diktaturom, i tačke do koje hoćemo da stignemo - to je država sa stabilnim političkim institucijama, jasnom političkom scenom, definisanim odnosima između parlamenta i izvršne vlasti, pravosuđa, i jasno profilisanih stranaka, sa otvorenom, dobro integrisanom ekonomijom - dug je put. Mi, možda, nećemo biti bogata zemlja za dve- tri godine, ali možemo obezbediti bar minimalnu stabilnost u političkom sistemu i ekonomiji. Na tom putu treba da prođemo kroz fazu koja se lepim rečnikom naziva period tranzicije, a ja to otvoreno nazivam polumafijaškom državom. To je strašno bolno, kod nas je možda i teže nego drugde zato što mi još imamo staru strukturu moći.
       Pogledajte samo ko su kod nas vlasnici privatnih televizija i kako su to postali, ko su direktori ili vlasnici firmi. Na drugoj strani, postoji i nova elita i organizovani kriminal. Veze između ova tri segmenta teško je pohvatati. Pitanje je, dakle, koliko brzo i koliko duboko ćemo biti u stanju da napravimo rez koji se od nas očekuje. I tek u takvom društvenom okruženju treba sagledati i značenje drugih tema koje nam se sada nameću, poput one koja se tiče saradnje sa Haškim tribunalom.
      
       Šta jugoslovenska diplomatija još može da uradi da se razreši kriza na jugu Srbije?
       - Kao što znate, mi smo započeli razgovore o zoni bezbednosti. Ukidanje zone bezbednosti omogućilo bi našim snagama bezbednosti bolju kontrolu nad tim delom teritorije, ali bi stvarni mir mogao da bude ostvaren samo ukoliko postoji saradnja i sa onima koji su s druge strane zone bezbednosti, a to je Kfor. U Vašingtonu sam prvi put započeo razgovore o tome, a posle toga sam razgovarao i u sedištu NATO-a u Briselu, jer oni su naši sagovornici u pogledu zone bezbednosti, a kontakti i razgovori o tome će se još nastaviti. Sada bi trebalo da izađemo sa nešto detaljnijim planom od onoga koji je bio prvobitno iznet. Jer, ako zahtevamo promene u zoni bezbednosti, trebalo bi odmah jasnije da kažemo i koje su to mere koje ćemo preduzeti da bismo stekli poverenje lokalnog albanskog i srpskog stanovništva. Recimo, kako, kada i koliko lokalnih Albanaca iz tog kraja će biti uključeno u lokalnu policiju u koju bi tamošnji ljudi imali puno poverenje. Zatim, koliko možemo, u ekonomskom smislu, da investiramo u taj kraj da bi ljudi tamo živeli bolje nego dosad, da požele da ostanu tu i da ne ruše državu u kojoj žive. To su koraci koje bi trebalo i vremenski da odredimo i da onda u dogovoru sa NATO-om definišemo novi režim u zoni bezbednosti.
       To neće biti jednostavno. Jer, ako se zona samo pomeri za kilometar-dva prema administrativnoj granici, a ne učini se i sve ostalo da se tamo situacija stabilizuje, da se istovremeno obezbedi bolja komunikacija sa lokalnim stanovništvom, može se desiti da naša policija krene u potragu za teroristima u čisto albanska sela i da se nađe u neprijateljskom okruženju, što bi moglo da dovede do neželjenog nasilja... Dakle, diplomatija može da dogovori novi režim u zoni bezbednosti, ali postoji još mnogo toga što treba učiniti, što nije samo posao naše diplomatije. Realnost je da pojedini centri moći imaju veliki uticaj na sve na Kosovu, a da se upadi naoružanih kriminalaca događaju upravo sa teritorije Kosova u zonu bezbednosti, pa onda oni deluju unutar zone bezbednosti, ili iz te zone dalje prema Srbiji. Od Kfora zahtevamo da bolje rade svoj posao kad je u pitanju kontrola granice i, s druge strane, da iskoriste svoj veliki politički uticaj koji imaju na kosovske Albance da se ovo nasilje zaustavi. To radim sve ovo vreme mada, sve dok ljudi tamo stradaju, neko može da kaže da je rezultat nikakav. Evo, pre neki dan vojnik je poginuo i ja zaista nemam argumenata da kažem da je rezultat koji smo postigli odličan.
      
       Da li SR Jugoslavija ulazi u Partnerstvo za mir i šta će to značiti?
       - Kao što je ova poseta Karle del Ponte u našoj javnosti otvorila veliku raspravu o saradnji ili nesaradnji sa Haškim tribunalom, tako je i moja poseta Briselu podigla priličnu prašinu jer je već tom prilikom postavljeno i pitanje naših budućih odnosa sa NATO-om. Otvoreno ću reći da na sednicama Vlade SRJ do sada nije bilo reči, u zvaničnoj formi, o našem eventualnom pristupanju programu Partnerstvo za mir pod okriljem NATO-a. Ali, očigledno je da je ta tema sada sve češća u javnosti.
       Smatram da mi, kao što sam već rekao, treba da razmišljamo o reorganizaciji sopstvenih snaga bezbednosti, pa s tim u vezi da razmišljamo i globalno o sistemu bezbednosti koji je već uspostavljen. Otuda, ako hoćemo da sprovedemo reformu u ovoj oblasti, a to podrazumeva reorganizaciju vojske i strukture naoružanja, odnosno prilagoditi sastav vojske i naoružanja mogućnostima ove države, onda bismo pomoć za to možda mogli da tražimo i unutar programa kao što je Partnertvo za mir. Tim pre što mi u tom okviru možemo da koristimo samo ono što nama zaista treba. To je moguće tako dogovoriti. Ali, to je tema koja bi prethodno trebalo da bude razmatrana na sednici savezne vlade i tu bi trebalo da budu donete ključne odluke. Osim toga, to bi moralo da se čini i uz konsultaciju sa našom vojskom, jer tu se radi o njima, oni to prate i njihovi analitičari već dosta znaju o NATO-u i Partnerstvu za mir.
       Naša javnost treba da bude do kraja upoznata s ovom temom. Znam da već sada postoje različita mišljenja o tome i potpuno razumem razloge za to. Pre svega imam u vidu da smo mi samo pre dve godine bili u neposrednom vojnom sukobu sa NATO-om.
       Haški tribunal, i NATO, i naši susedi, i Evropska unija, i odnosi sa SAD, sa Rusijom, sa Kinom, sve je to nova definicija pozicije naše zemlje. Zato bi bilo dobro da mi kao društvo, a ne samo kao pojedinačne stranke, bilo da je reč o GSS, DS, DSS..., povedemo javnu debatu sa ciljem da se odgovori na pitanje - šta mi, zapravo, u budućnosti hoćemo da postignemo. U toj debati bi bilo važno da se svima stavi do znanja i koja su ograničenja bilo koje od opcija....
      
       Kako se osećate kao ministar spoljnih poslova zemlje u kojoj je na vlasti koalicija 18 različih stranaka, pri čemu nije nepoznato da te stranke imaju i nemale međusobne razlike kad je reč o međunarodnim temama? Kako se u praksi usaglašavaju te razlike i eventualni nesporazumi među koalicionim partnerima?
       - Ja sam ministar u vladi, a vladu, osim tih 18 stranaka iz DOS-a, čini i naš koalicioni partner iz Crne Gore, SNP. Smatram da sam do sada za sve poteze na spoljnopolitičkom planu imao veliku podršku ne samo građana nego i svih koalicionih partnera. Mada tu i tamo zaista postoje neke razlike u izjavama, ali deo tih razlika tiče se samo ličnog političkog marketinga, dok ja ostvarujem samo ono što mi se kaže zvanično, za stolom i u odgovarajućim političkim kontaktima sa našim političkim partnerima. Dakle, moj posao je da ostvarujem dogovorenu politiku vlade, a to nije isto što i neke usputne pojedinačne izjave.
      
       Uprkos toj podršci, o kojoj govorite, neki od vaših poteza, ili vaših izjava nailazili su i na protivurečne komentare, ne samo u medijima. Bilo je i nekih niskih udaraca, i intriga, očigledno s ciljem da se dovede u pitanje vaš kredibilitet, vaša politička, čak i etnička "legitimacija" za bavljenje ovim poslom. Kako na to reagujete?
       - Toga će nesumnjivo biti i ubuduće. To me mnogo ne uznemirava. Ali, ja sam vam već rekao da u praksi nema mnogo problema s usaglašavanjem različitih stavova u okviru DOS-a. Jer, o nekim od ovih najčešće spornih tema, kao na primer o odnosima Crne Gore i Srbije, u DOS-u su prethodno vođene rasprave i usaglašeni svi stavovi.
      
       Ali, o nekim drugim temama, kao što su, recimo, Haški tribunal ili Partnerstvo za mir, to nije bilo tako.
       - Nije, ali će biti. Uskoro ćemo u okviru DOS-a obaviti konsultacije i o tim temama. Istina, ne mogu da znam unapred šta će biti rezultat tih sastanaka, ali ćemo o svemu razgovarati. Znate, imam utisak da stranački lideri u DOS-u o takvim temama daju izjave za javnost imajući u vidu samo trenutnu stranačku poziciju ili stav. Izjašnjavaju se isključivo imajući u vidu ono što je bio stav njihove stranke o toj temi pre godinu dana ili ko zna već kad. Ali sad kad se ponovo otvori javna debata o svemu tome, dakle ne samo u okviru DOS-a, nego kad se uzmu u obzir i stavovi stranaka koje su sada u opoziciji, profesionalnih asocijacija, nevladinog sektora (mi kao demokratsko društvo moramo i o tome da vodimo računa), kad se razmotre svi argumenti i pogleda šta je danas realno, a šta nije, onda će naša zajednička pozicija biti nešto drugačija od pozicije svake pojedinačne stranke.
       Znate, jedno je šta svako od nas misli o pojedinoj temi, a drugo je šta bi se zaista moglo dogoditi ovoj zemlji ako usvojimo ovu ili onu opciju u našoj državnoj politici.
      
       Predsednik SRJ Koštunica i predsednik Vlade Republike Srbije, Đinđić bili su proteklih dana, nezavisno jedan od drugog, u Davosu i tamo imali veliki broj susreta sa stranim državnicima. Đinđić uskoro odlazi i u SAD, gde bi - prema nekim najavama - trebalo da se sretne i sa novoizabranim američkim predsednikom Xorxom Bušom Mlađim. Na koji način se ta vrsta aktivnosti koordinira sa vama u Ministarstvu za inostrane poslove i da li ste vi uopšte u toku s onim što na spoljnopolitičkom planu rade ostali?
       - Imam direktnu komunikaciju sa predsednikom SR Jugoslavije i dogovaramo se šta i kako činiti. Znači, njegove aktivnosti u velikoj meri utiču na spoljnu politiku zemlje koju realizuje naše ministarstvo. I, obrnuto. Čim je postignut dogovor o novom mandataru vlade u Srbiji, ja sam razgovarao sa Zoranom Đinđićem i dogovorili smo se da imamo direktnu komunikaciju. Svi potezi republičke vlade biće od velikog značaja i za spoljnopolitičku poziciju naše zemlje.
      
       STEVAN NIKŠIĆ