Nova politička klasa je shvatila da nema relevantnu opoziciju i ozbiljnu medijsku kontrolu, zbog čega sve državne probleme valja upotrebiti za dobijanje što bolje pozicije pod velikim dosovskim kišobranom

      Građanin SRJ Slobodan Milošević prestao je da gleda televiziju jer se na njoj mogu videti svega tri teme - Hag, Hag i ponovo Hag, piše londonski dnevnik "Tajms" pozivajući se na izvore, kojima se mora bespogovorno verovati. U dugim satima usamljenosti gleda romantične filmove, sluša ruske pesme i strahuje da bi neki lutajući Holanđani, francuski legionari ili profesionalni građani sveta mogli da se u večeri rane prikradu pod kibicfenster i smeste ga na sve svetske televizijske programe. Bivši vođa, prema kome je ne tako davno sveti Sava bio puki istorijski epizodista a general De Gol samo nacrt za državnika, verovatno je iz dana u dan sve usamljeniji i bespomoćniji, ali njegova žalobna sudbina nekako ne izaziva hrišćansko saosećanje među bivšim podanicima. Oni su svakim danom jedinstveniji da mu treba suditi, ali ne bi želeli da ga vide u jedinoj "zatvorskoj banji" na planeti Zemlji.
       Ako se može verovati najnovijim istraživanjima, oni još ne veruju kako bi suđenje prvom i drugom predsedniku Srbije, prvom i drugom predsedniku Republike Srpske i galeriji najviših državnih funkcionera krivicu za zločine prebacilo na inividualnu ravan. Radikalniji deo zapadne hemisfere nije raspoložen da ulazi u etičke diskurse i stavlja do znanja da saradnja mora biti potpuna, bezuslovna i samo nebom ograničena. Tako je jedan usamljeni penzioner sa Dedinja ostao ličnost oko koje se lomi visoka politika, budućnost zemlje i njene vlasti.
       Opozicionari svih boja napravili su verovatno najširu koaliciju na Balkanu nošeni idejom da se valja odbraniti od Miloševića i njegovog perverznog shvatanja politike, istorije i odgovornosti, ali bi rasprava o njegovom kažnjavanju mogla pobedničku koaliciju da strovali u ambis. Odlazeći iz Beograda, glavna tužiteljica Međunarodnog suda za ratne zločine Karla del Ponte rekla je da je razočarana stavom predsednika Koštunice, ali i ohrabrena stavovima nekih drugih predstavnika vlasti. Čudna mešavina ohrabrene razočaranosti ili, možda, razočaranog ohrabrenja novim vladarima u Beogradu koji bi da sarađuju ali se ne slažu o izručenju, nagnala je spontano kontrolisane medije da promovišu Tribunal i njegovu banju umesto da se bave banalnim izveštavanjem o njemu. Tu negde počinje priča o sudbini koalicije sa 18 glava i nešto manje programa za rešavanje ključnih državnih pitanja.
       Dvojica vodećih lidera DOS-a ocenili su da bi Miloševiću valjalo suditi u zemlji, umerenjaci su apelovali na njega da prestane sa ruskim pesmama i rezerviše smeštaj u ševeningenskom hotelu, dočim su jastrebovi, čiji je pravednički gnev u ogromnoj nesrazmeri sa snagom njihovih stranaka, bez dvoumljenja poručili da ga treba smesta uhapsiti i poslati dalje. Savezni i republički ministri pravosuđa Momčilo Grubač i Vladan Batić složno su ocenili da nema ustavnih prepreka za izručenje jer je Tribunal organizacija UN iako je pomenuta gospođa saopštila Koštunici da "dobro zna" da ekstradicija nije dozvoljena, napomenuvši da ona zapravo i ne traži ekstradiciju već transfer osumnjičenih ratnih zločinaca. U znak dobre volje, energična tužiteljica ostavila je saveznom ministru zapečaćene optužnice očekujući da će uskoro, kao zalog ili predujam buduće saradnje, dobiti prvi transfer iz Beograda. Grubač je, međutim, velikodušno ustupio veliku istorijsku priliku kolegi Batiću, poslavši mu optužnice, ali ih ovaj nije dobio. Dok se ne dokaže kako je velikosrpski lobi u poštama zagubio tajne dokumente obični građani bi mogli da postave neka neugodna i zlonamerna pitanja: Da li će iz koverata izaći duh optuženih? Da li njihovo otvaranje nosi neku lošu karmu? Ili se njihovi privremeni čuvari plaše da u koverti ugledaju ime nekog kolege iz DOS-a ili žestokih momaka koji su 5.oktobra stali na pravu, narodnu stranu?
       Takav politički karneval o kooperativnom odbijanju saradnje, međutim, ništa ne govori o odnosu ove zemlje prema sudu za ratne zločine, kao što neke druge izjave ništa ne govore o bujanovačkoj krizi ili odnosima u federaciji. On možda govori da je nova politička klasa shvatila da nema relevantnu opoziciju i ozbiljnu medijsku kontrolu, zbog čega sve državne probleme valja upotrebiti za dobijanje što bolje pozicije pod velikim dosovskim kišobranom. Zato nije preterano važno kako će se rešiti situacija na jugu Srbije ako se to dobro marketinški odradi, ishod suđenja u Hagu nije važan ukoliko će rejting stranke porasti za dva odsto.
       Rascepljenost između potrebe da se vratimo u napredniji deo čovečanstva i osećanja da ne bi bilo loše ako bismo na tom putu sačuvali nešto samopoštovanja samo govori da je Srbija 6. oktobra munjevito postala deo zapadne porodice kao da se ništa nije dogodilo. Duboke razlike ipak postoje. I ne vide ih samo zapadni novinari kad shvate da se u beogradskim kafanama još, bez ikakve tolerancije, puši i tamani masna hrana, već i oni nesrećnici čiji su se bližnji svojevremeno našli na mostu u Varvarinu ili u grdeličkom vozu. Možda bi zato novi zvaničnici mogli sa skupe malo odvažnosti i zapadnim prijateljima saopšte da ne mogu ispuniti svaki zahtev, a sopstvenim biračima da će malo pričekati nove stanove, kola i putovanja u Južnu Ameriku. To bi. verovatno, imalo slabije marketinške efekte, ali ne bi bilo štetno po državu. Pomalo zaboravljeni francuski filozof voleo je da kaže kako onaj koji govori samo lepe reči, ima veoma loš karakter.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ