("Srpsko-keltske paralele", NIN br. 2612)

      Nisam kompetentan da sudim o keltsko-srpskim paralelama prof. Kuić, mada bih voleo da od naših i stranih lingvista, arheologa i istoričara čujem mišljenje o nalazima poznate profesorke i čuvenog prevodioca. (Nagrada UKS za životno delo.) Hoću samo da se osvrnem na mesto Beograda (i Beograđana) u njenom živom izlaganju, u kome je, istina, dosta činjenica i tvrdnji već ranije iznesenih. Konstatujući da joj je, od samog početka, kao bivšem odličnom studentu, bilo mesto na Katedri, dr R. Kuić kaže: "Bože sačuvaj! Jedni profesori su mi rekli: Šta hoćete, niste Beograđanka. Drugi: Šta hoćeš, što nisi bila u partizanima!?" Malo dalje čitamo: "Još su mi rekli: što ne ideš u Hercegovinu! U dupe na vašar!" Dva ovakva iskaza na relativno vrlo malom prostoru imaju svoju težinu i navode nedovoljno upućenog čitaoca na određene zaključke. (Šteta je što dr R. Kuić, koja navodi ime koleginice za koju kaže da je neopravdano pre nje došla na Katedru, ne navodi ime onih koji su joj, po njenoj tvrdnji, rekli tako ružne stvari.) Ako se išta pozitivno može i mora priznati Beogradu i Beograđanima, pa i Univerzitetu u Beogradu (s Filozofskim, odnosno Filološkim fakultetom), to je otvorenost u etničkom pogledu, i, uopšte, u pogledu porekla. Dovoljno je pogledati listu profesora pomenutih fakulteta (u njihovim Analima i drugde), pa videti koliko je na njima (žalosno je što o tome treba govoriti) mesto "nebeograđana" i "nesrbijanaca". (Ovo važi ne samo za nastavnike, nego i za dekane, prodekane i, naročito, studente-prodekane, dok su postojali.) Tako je bilo pre pedeset godina, tako je i danas. A što se tiče teškoća, imali su ih, često i veće, i Beograđani, naročito oni koji nisu imali mogućnosti da ih, kao prof. R. Kuić, "neki poslanici" zovu i obaveste o mogućnostima i nemogućnostima na Fakultetu.
      
       MIHAILO PAVLOVIĆ,
       Beograd