5.

      Vlast i vlasništvo iz istog su korena, ali nisu isto. Vlast je služenje, vlasništvo posedovanje. U poslednjih pola veka, međutim, a možda i oduvek, teško ih je razlikovati, kao jednojajčane blizance. Nisu sinonimi, ali kao da jesu. Za Josipa Broza, videćemo, vlast i vlasništvo jesu (ništa kao) sinonimi. Imati vlast, znači biti vlasnik. Ograničena vlast ograničeno vlasništvo. Apsolutna vlast apsolutno vlasništvo.
       U Dvor na Dedinju ušao je bez ustručavanja. Kao što domaćin ulazi u svoju kuću. Posedovni list i prijavu boravka niko mu nije tražio. Ono nešto osoblja koje nije uspelo da se razbeži stavilo mu se na raspolaganje. Gospodar je mio koje vere bio. Međutim, oslobođeni su, novi gospodar nove sluge. Novo doba.
       Onog momenta kad je zakoračio u Karađorđevića dvor na Dedinju, Tito je postao vlasnik - pripadao je onoj osobitoj vrsti ljudi za koje je samo tuđe njihovo. Kojima je samo tuđa kuća ona kućica slobodica o kojoj se sanja u zatvoru.
       Enterijer, uglavnom - viđao je on i bolje.
       Agent Kominterne, Staljinov miljenik i favorit, austrijski oficir (kaplar?), mačevalac, prirođeno elegantan (M. Krleža), itd. zalazio je svojevremeno u mnoge "dobre kuće" srednje Evrope. Zalaganjem njegovih kasnijih biografa saznaćemo i za onu čuvenu groficu koja je poradi njega probala mišomor. U vezi s tim slučajem pominju se i neki dijamanti koje je odlazeći iz njenog doma, u svojoj poznatoj rasejanosti, poneo.
       Ima fotografija na kojoj su Tito i Kandinski, u nekoj minhenskoj pivnici, zagrljei. Avangarda.
       Nije našao za shodno da porekne bizarno svedočenje o svom kratkom i površnom druženju s Adolfom Hitlerom, baš nekako onih dana kad je ubijen kralj Aleksandar Karađorđević, u Marseju.
       Bezbeli je imao biografiju.
       Šahovsku partiju s Čerčilom odigrao je (neka mi se ne reče da nije) velemajstorski. Na kraljev gambit odgovorio je ruskom odbranom. Vešto manevrišući po daminom krilu, oborio je englesko otvaranje. S nekoliko hazarderskih, iz ugla pacera i nelogičnih poteza, uvođenjem izgubljenog skakača u igru, izveo matni napad. Čerčilu je ostalo samo da pruži ruku.
       Bio je jak igrač.
       Renoviranje svog Dvora na Dedinju lično je nadgledao. Nameštaj, tepihe, tapiserije, porculan, lustere, slike, rasporedio je po svom. Vrhunski stručnjaci koji su mu asistirali divili su se njegovom poznavanju materije. Dvor na Dedinju je procvetao! Iz donjih prostorija povremeno je dopirao kikot personala, kuvarica i sobarica - to ih je onaj violentni general, sad u ulozi majordoma, uvodio u posao. Uskoro će na novu dužnost - remetio je radnu atmosferu. Tito nije tolerisao da ga se ometa.
       Istovremeno s renoviranjem Dvora "renovirano" je celo Dedinje. U kuće na Dedinju užurbano su se useljavali novi vlasnici. Stari su raseljeni, što po dorćolskim podrumima što po večnim lovištima. Niko nije ostao na ulici. Briga za svakog čoveka. Tito je (ne Lenjin) rekao da je čovek naše najveće bogatstvo.
       Digresija remeti sklad celine, ali ponekad ne može da se izbegne. Ima je i u najvećih stilista. Istovremeno s bitkom za Dedinje, izvođene su završne operacije na Sremskom frontu.
       Komandovali su (bar kako mi je jedne noći, uz vino, pričao poč. Krsto Popivoda) uglavnom partizanski komandanti "s felerom", što će reći oni koji su u prethodnom periodu "nešto istrčali" i koji nipošto nisu bili kandidati za Dedinje. Bila im je to sjajna prilika da se "izvade", da sagledaju svoje greške. Pod komandom su imali na desetine hiljada srpskih omladinaca i omladinki, na brzinu mobilisanih, od kojih su mnogi u kukuruzištima Srema i Slavonije prvi put uzeli pušku u ruke. Koji ovo piše imao je tada sedam godina. Da je imao samo još toliko mučno da bi išta napisao. Kraj digresije.
       S prenosom vlasništva, uknjiženjem, uvođenjem u katastar i sl. nije se žurilo. Za nove vlasnike vlast je bila katastar.
       Vlast je večna, a s njom i vlast(t)ništvo.
       Na to se nisu trošile reči, to se podrazumevalo.
       I smrt je privremena, efemerna, ali ne i vlast. Vlast je večna. I po Knjizi, budući da je od Boga.
       Kad se, osamdesetih godina prošlog veka, u svojim devedesetim, na smrt razboleo, Tito je bio zatečen. Nije imao vremena da se, poput srbijanskih seljaka, pripremi. Nikad nije pomišljao da je smrt nešto što se i njemu može dogoditi. Smrt drugih ljudi (pa i najbližih) primao je mnogo lakše nego svoju.
       Pogibiju Radničkog bataljona, žrtvovanog za njegovo izvlačenje iz Užica, doživeo je svojevremeno kao nešto normalno, prirodno.
       Svoju smrt, međutim, doživeo je kao smak sveta. Za umorenima na Golom ni suzu nije pustio, za sobom je plakao kao dete. Ridao.
       Prvi put je shvatio da smrt nije ništa kao u onoj pesmi, nego sve. Alfa i omega. Ključ nove kuće.
       Kad su javili da mu je sin (Žarko) poginuo u Rusiji ostao je čvrst. Dedijer je isticao tu čvrstinu, tu mušku ponositost. Sad, međutim, nije mogao da se uzdrži, vikao je, davao otpor. Prvi put će doživeti nešto jače od sebe, smrt.
       Nije verovao, to mora da je neka greška. Ni kad mu je De Bejki potvrdno klimnuo glavom, ni njemu nije verovao. Ko još veruje doktorima! Kad mu je, međutim, celu situaciju razložio onaj čuveni Rus (koji je lečio i Lenjina i Staljina), predao se. Poverovao je staroj boljševičkoj krlji.
       Ispostaviće se, na užas naslednika, da iza sebe nije ostavio ništa u VLASNIŠTVU. On, koji je za života bio vlasnik SVEGA, igrom smrti (kao u onom vicu), dok si rekao A ostao je bez ičega. Puki siromah. Ni kuće ni kućišta. Ni kučeta ni mačeta.
       Ispostaviće se da ni Kuća cveća nije na njegovo ime.
       Ni rodna kuća u Kumrovcu.
       Ni štenara na Dedinju.
       Ni vinograd na Brijunima.
       Nihil.
       Pokušaji udovice da dokaže vlasništvo bilo čega ostali su bez rezultata.
       Tito je zaboravio da uknjiži.
      
       (Nastaviće se)