Beograd kao regionalni poslovni centar za zapadni Balkan mora da ima najliberalniju regionalnu poresku i tarifnu politiku

      Ilustrativan primer populističko-ekonomskog pristupa nastupajućoj "obnovi i izgradnji" jeste tretman pojma stranih investicija. Naime, činjenica da smo malo i zaostalo tržište, kombinovana sa unekoliko nesrećnim tajmingom usporavanja svetske privrede i ranih nagoveštaja moguće transatlantske recesije, u startu mnogo sužava mogući broj direktnih krupnih investicija. One se s pravom mogu očekivati u segmentima transportne i energetske infrastrukture, kao i u slučajevima nekoliko velikih industrijsko-monopolskih koncerna, gde će strani ulagač opravdati inicijalnu investiciju agresivnim restrukturiranjem fiksnih troškova poslovanja (npr. smanjivanje broja zaposlenih) i otvaranjem pristupa relativno garantovanom tržištu. Ono čega makar u prvo vreme neće biti jesu šire, osim nabrojanih, investicije u proizvodne i reeksportne kapacitete (npr. slobodne trgovinske zone).
       Kratkoročno posmatrano, važniji razlog što će pojedinačne investicije, najavljivane u javnosti, izostati, jeste odsustvo stvarne, tržišne potrebe za njima. Naime, jedan od globalno relevantnih rezultata usporavanja najduže (osmogodišnje) posleratne ekonomske ekspanzije u SAD, praćene nešto manje impozantnim privrednim rastom Evrope, jeste svetski višak svake vrste proizvodnih kapaciteta.
       Nada za brzo "dodavanje gasa" (da se pomognem ispravnom analogijom novog republičkog premijera), koje bi nas spasilo od višedecenijskog sporog razvoja, nalazi se u: jasnoj strateškoj oslonjenosti na aktivaciju i legalizaciju domaćih potencijala sakrivenih u sivoj ekonomiji, olakšavanju i ohrabrivanju "širokog a plitkog" ulaska stranih firmi na domaće tržište, kroz distributivno-servisne mreže, sa do 50 zaposlenih, a bez unapred proklamovanih obaveza vezivanja stranog kapitala, i promovisanju Beograda kao regionalnog poslovnog centra za zapadni Balkan, kroz najliberalniju regionalnu poresku i tarifnu politiku, i jasnu i transparentnu poslovnu regulativu za strane kompanije.
       Vredi podsetiti da u skoro deset godina neprestanih pokušaja, nijedna zemlja regiona nije prišla ni blizu realizaciji ovakvih ili sličnih strateško-poslovnih postulata. Razlozi su uglavnom srodni, i svode se na državno-politički intervencionizam i populizam. Ipak, uspešno sprovedena, ovakva fiskalno i tarifno-stimulativna strategija mogla bi rezultirati formiranjem potpuno otvorenog regionalnog tržišta, po uzoru na unutrašnje tržište EU, ili na severnoameričku NAFTA-u, koje dostiže "kritičnu masu" I samoodrživost po broju potencijalnih kupaca i korisnika i, ujedno, donekle povezuje i štiti privrede zemalja učesnica. Uloga logističko-distributivnog centra ("lokomotive") novoformiranog regionalnog trgovinskog saveza, kao i razvojna profitabilnost takvog položaja, pripašće onoj članici koja prva sa retorike pređe na dela i počne da se sistematski pozicionira u tom pravcu.
       Uostalom, američke korporacije odavno ova tržišta interno nazivaju "istočna zapadna Evropa". Međutim, naša šansa leži u području novih integracija. Naime, Bugarska, Rumunija, Jugoslavija, Hrvatska, BiH, Makedonija, i Albanija, sa svojih pedesetak miliona stanovnika (što je, ukupno, uporedivo sa, na primer, Poljskom, koja je često citirana kao "magična" granica isplativosti veličine tržišta), čine područje relativno ujednačenog investicionog rizika i infrastrukturne podinvestiranosti. Prvo tržište među ovima koje ponudi liberalnu protržišnu regulativu, trajne olakšice i čvrste garancije stranom kapitalu (na nivou vlade i parlamenta), a kombinovano sa jasnom strategijom stimulisanja regionalnog umrežavanja biznisa, ubiraće dugoročne plodove ove strategije. Kroz seriju pozitivnih primera u ranoj fazi regionalnog investicionog ciklusa (znači, sada!), "dodatak za rizik" na cenu investiranog kapitala u ovom lokalnom centru stabilizovaće se na nižem nivou nego u susednim zemljama, što će, s druge strane, privlačiti investitore s nižom tolerancijom za rizik, i tako ukrug, na sreću i prosperitet te liberalne zemlje. Jugoslavija zadovoljava sve geografske, populacione i (potencijalno) infrastrukturne uslove da se nađe u ovoj ulozi!
      
       (Autor je menadžer za globalnu marketinšku strategiju američke firme "Ingersol-Rand")