Biću otvorena: ja bez televizije ne mogu. A pravo da vam kažem i neću.Gde god da se nađem jedva čekam da uzmem daljinski u ruke. Čak i ako ne govorim lokalni jezik vrlo brzo shvatim sa kim (čim?) imam posla. Jer analizirajući neki program zapravo možeš da saznaš dovoljno o onima koji ga gledaju.
       Ako se knjiga ceni po tome koliko je ljudi sa različitih mesta i u različito vreme voli i razume onda je sa televizijom posve drugačije. Televizija je lokalna i trenutna. Glamur i seksepil voditelja gode italijanskom gledaocu koji voli da sve na televiziji bude sjajno i lepršavo. Britanski TV konzument spram takvog koncepta ne može osetiti ništa sem gađenja jer pravilo koje ovde važi je: posle teškog dana ništa ne opušta lepše od hladnog tona u svakoj prilici uštogljenih TV likova. Španski gledalac ne može bez drame a Amerikanac voli da sa svojim zvezdama bude na ti.
       Medijski giganti CNN i MTV sladostrasno uživaju u čarima globalizacije baš zahvaljujući doslednom poštovanju pravila: prilagodi se svojoj publici ako hoćeš da nju prilagodiš sebi. Bez obzira da li hoćeš da je privoliš na političku akciju, usvajanje estetskog kodeksa ili konzumiranje nove paste za zube-učini prvi korak jer, moć je u tvojim rukama.
       Producent jedne lokalne stanice u Americi oblepio je prostorije u kojima se program pravi fotografijama prosečnih gledalaca kako bi zaposleni stalno imali na umu čijem ukusu treba udovoljiti. Kažu da je kasnije, prateći rejtinge, samo pevušio.
       Kod nas, koliko mi je poznato, samo vlasniku televizije Pink može biti do pesme kada se pojave liste gledanosti. Ne znam da li stvarno i zapeva ali mogao bi i za pojas da zadene s obzirom na ubedljivu prednost u brojkama nad ostalim televizijama. Svi su drugi u toj igri čisti gubitnici.
       Skrhani od bola i zeleni od mržnje propadaju sve dublje-i materijalno i moralno: sve su transparentniji za kič u svojim programima misleći da će tako makar samo gricnuti Željkov kolač. U potrazi za čarobnim sastojkom tog kolača morali bi da znaju da kolača kao i sladokusaca ima raznih. Nije njegov ni najbolji ni jedini. Pre će biti da za uspeh treba da zahvali činjenici što je svoju publiku odabrao i sa njom očigledno živi u harmoničnim odnosima. E sad, što nas ostale niko neće, ko nam je kriv?
       Nikada se oni stvarno nisu nama ni pozabavili niti se pitaju ko smo mi (gledaoci) u stvari: u čemu uživamo i šta nam prija, koliko smo toleranti prema greškama a šta ne praštamo. Kada bi se potrudili i malo se o nama raspitali znali bi i kako da nas zadovolje i za sebe vežu; da im budemo verni čak i kada nam se drugi udvaraju. Umesto toga, od nas dobijaju veze za jednu noć a tu, kao što svako zna, vernosti i ljubavi nema.
       Možda zvuči surovo ali na početku 21. veka televizija je sve manje primenjena umetnost a sve više matematika i tehnologija. Popularnost, moć i profit samo su nepoznate u formuli koja se rešava lako ukoliko znate ko vam je publika. Ali, kao što iz svog školskog iskustva verovatno znate matematičke formule tačno rešavaju samo oni koji ih prethodno nauče.
       E sad, postoji naravno mogućnost i da ti magičnu formulu neko šapne pa da se prošvercuješ. Samo pazi, prozvaće tebe razredna opet! A onda, šta ćeš? Doduše, mi smo tek nedavno naučili da je 1+1=2.
      
       ANETA MIHAJLOVIĆ