Čim je došao na vlast, predsednik Ailvin je osnovao komisiju (Narodna komisija za istinu i pomirenje) sastavljenu od osam ljudi, bio sam i ja uključen. Četiri člana su bila iz redova protivnika režima, a četiri su bili pristalice režima

      Mi u Čileu posmatrali smo iskustva Urugvaja i Argentine kao lekcije koje smo imali sreću da naučimo. Zaključili smo da Urugvaj nije išao dovoljno daleko. Stanovništvo se bunilo jer narod zapravo ništa nije dobio od suočavanja sa prošlošću, čak ni komisiju za istine. A Argentina je išla predaleko. Dolaskom novih vlasti, ukinut je vojni zakon o samoamnestiranju. Amnestija nije bila legitimna, ali njeno ukidanje je dovelo do toga da su svi postali podložni kažnjavanju. Posebni podsticaji uopšte nisu uzeti u razmatranje - na primer, mogućnost nagodbe ili olakšavajućih okolnosti za one koji pokažu volju za saradnju - pa su se ljudi osetili nesigurnim i zbili su redove. Vojska nije zbila redove samo kada su u pitanju najviši rukovodioci. Niži oficiri i obični vojnici su čak i sami želeli da se njihovi šefovi nađu pod pritiskom, jer su to osobe koje su ih odvele do ponižavajućeg poraza na Foklandima. Poraz je bio taj koji je raspalio njihov gnev, a ne kršenje ljudskih prava.
       Nasleđe kršenja ljudskih prava u Čileu obuhvata smrt 3 000 ljudi - 2 000 ubijenih i 1 000 nestalih. Vlasti su tvrdile da su žrtve stradale u (oružanim) sukobima, ali notorna je činjenica da su u pitanju bila hladnokrvna ubistva. U početnim godinama represije, 90 ljudi su ubile opozicione grupe koje su organizovale oružani otpor. Državna tortura je imala široke razmere i obuhvatala je još nekoliko vidova kršenja ljudskih prava, kao recimo zatvaranje na desetine hiljada ljudi. A desetine hiljada drugih je proterano iz zemlje ili otpušteno sa posla.
       Čim je došao na vlast, predsednik Ailvin je osnovao komisiju (Narodna komisija za istinu i pomirenje) sastavljenu od osam ljudi, bio sam i ja uključen. Četiri člana su bila iz redova protivnika režima, a četiri su bili pristalice režima. Iako se nisu slagali sa ubistvima i mučenjima, ova druga četvorica su zastupala stav da je vojni režim samo reagovao na vlast Salvadora Aljendea i haos koji je tada zahvatio zemlju. Sastav komisije je predstavljao hrabar potez, jer će izveštaj tog sastava imati opšti kredibilitet. Na kraju, komisija je svoj izveštaj usvojila jednoglasno.
       Država je komisiji dodelila 60 ljudi kao uslužno osoblje, a među njima je bilo mnogo mladih pravnika koji su bili stalni saradnici. Mandat komisije je uključivao imenovanje svake pojedinačne osobe koja je bila ubijena, mučena ili nestala, kao i utvrđivanje okolnosti tih događaja i načina na koji su tada funkcionisali državna bezbednost, sudovi i ostali državni organi. Komisija je takođe morala da saopšti detaljne predloge povodom pitanja reparacije i prevencije.
       Komisija je radila godinu dana u celoj zemlji, razgovarala sa porodicama žrtava i održavala saslušanja uz pomoć svog osoblja. Bila je to važna demonstracija zaceljenja rana iz prošlosti, jer osobe koje nisu do tada imale pristupa institucijama sada su dostojanstveno primljene i saslušane: Ispod zastave Čilea, porodicama bi bila ponuđena kafa i zvanična komisija bi ih saslušala sa respektom. Tada su žrtve i njihove porodice prvi put otvorile duše pred državnim zvaničnicima.
       Vojska je odgovorila na sva pitanja komisije, iako ne uvek suštinskim odgovorima. Pripadnici vojske su vodili računa da se ne zamere komisiji i pokušavali su da nas uvere u svoju kooperativnost u pronalaženju dosijea. Imali smo i svedoke, uključujući i neke pripadnike specijalne policije i penzionisane funkcionere. Bilo je ukupno 30 svedoka, dovoljno za sticanje informacija o radu tajne policije. Raspolagali smo i obimnom dokumentacijom organizacija za ljudska prava, koje su za razliku od Argentine i Urugvaja, u Čileu bile veoma snažno prisutne. U Brazilu, takve organizacije su bile jake zbog podrške i zaštite koje im je obezbeđivala crkva. I u Čileu su brojne organizacije radile pod sličnom zaštitom i sakupljena je obimna dokumentacija. Došli smo do transkripta sa svih suđenja. (Ipak, sudovi nisu dozvoljavali prijave habeas corpus koje zahtevaju sudsko ispitivanje prava vlasti da optuženog drže u zatvoru). Imali smo nalaze sa autopsija i podatke o kretanju ljudi, i utvrdili smo da su neki od njih otišli u inostranstvo, pa smo ih eliminisali sa spiska nestalih. Važno je da se ne pogreši ni u jednom pojedinačnom slučaju, jer to može da podrije kredibilitet čitavog izveštaja. Birački spiskovi su nam takođe pomogli da pronađemo neke ljude.
       Napravili smo izveštaj na 9000 stranica u kojem smo izložili koncept, principe i norme koje smo koristili tokom istrage. Opisali smo politički i istorijski kontekst u kojem je zemlja došla dokle je došla, nekadašnje načine rada sudstva i tajne policije, a hronološki smo nabrojali sve žrtve i njihovu krajnju sudbinu. Imenovali smo samo žrtve, ne i krivce. Zbog toga su nas neki kritikovali, međutim, bilo je to namerno izostavljanje. U izveštaju smo jednostavno rekli koji zločin se dogodio, gde i kada. Kao zaključak smo navodili da svi dokazi ukazuju da je dotična osoba bila žrtva kršenja ljudskih prava od strane državnih organa. Informacije su zapečaćene poslate sudu koji je, nakon istrage, objavio neka konkretna imena.
       Nismo pominjali imena počinilaca - iako smo u mnogim slučajevima raspolagali i tim informacijama - jer smo smatrali da komisija koju je osnovala izvršna državna vlast jednostavno nije deo sudstva i da ne može voditi sudske procese. U razgovorima sa nama, ljudi se nisu branili. Doneti presudu o njihovoj krivici bi, moralno gledano, bilo isto kao osuditi nekoga bez pravednog suđenja. Bez obzira na to šta mislimo o mogućnosti nečije krivice, ti ljudi imaju svoja prava i nevini su dok se ne dokaže suprotno. U stvarnosti, naš rad je bio moralno ekvivalentan slanju tih ljudi u zatvor.
       U izveštaju se navode preporuke za dalji rad, u čijem kontekstu su od važnosti i stavovi međunarodne zajednice. Obratili smo se organizacijama Amnestdž International, Crvenom krstu, Human Rights NJatchu, kao i sindikatima, crkvama i političkim partijama u Čileu. Pitali smo kakav je njihov stav o zakonskoj i obrazovnoj reformi, reparacijama i novim institucijama. Naš cilj bio je da sprečimo eventualno ponavljanje nekadašnjih zločina.
       Preporuke i detaljni komentari zauzimaju nekih stotinak stranica u izveštaju. Donet je zakon o doživotnoj penziji za sve porodice žrtava (izuzeti su samo maloletnici, koji su stekli pravo da primaju nadoknadu do svoje 21. godine života). U pitanju je skromna ali, prema čileanskim standardima, pristojna penzija. Deca žrtava su oslobođena služenja vojske na ime eventualnog emotivnog stresa koji tako nešto može prouzrokovati. Određene su i stipendije za školovanje i zdravstvena zaštita, kao i reparacija za povratnike iz egzila i ljude koji su svojevremeno otpušteni sa posla. Formirana je nova komisija koja će naredne tri godine nastaviti da istražuje slučajeve koji nisu kompletirani u onih deset meseci, koliko je nama vremena dato.
       Predsednik je predstavio naš izveštaj naciji, javno, preko televizije i iskazao kajanje u vezi sa zločinima u ime državnih organa, što je bio još jedan gest sa važnom simbolikom. Predsednik nije počinio nikakav zločin - naprotiv, tada je bio u opoziciji - ali je preuzeo kontinuitet državne vlasti i zatražio oproštaj od naroda u ime države.
       Izveštaj je objavljen u obliku knjige, koja je poslata porodicama svih žrtava uz pismo od predsednika lično. Pismo je takođe imalo jaku simboliku, jer se obraćalo konkretnim pojedincima i navodilo gde se tačno u knjizi mogu pronaći detalji o sudbini nastradalih članova porodice. Izveštaj je objavljen i kao poseban dodatak u dnevnim novinama i, uopšte, cela stvar je prošla kroz najširu debatu u celokupnom čileanskom društvu.
      
       HOSE SALAKET
       (advokat i sam prognanik, kasnije i član čileanske Komisije za istinu i pomirenje)