Kratkotrajna poseta Minsku je prilika da se bar malo oseti ukus života koji i dalje teče kao iza gvozdene zavese

      Nas devetoro predstavnika nevladinih organizacija iz Beograda ignorisali smo zabrinuta upozorenja prijatelja i kolega i zaputili smo se na sastanak sa predstavnicima beloruskog trećeg sektora. Da putovanje u Minsk nije, u najmanju ruku, uobičajeno, shvatili smo već po pitanjima carinika na beogradskom aerodromu. Nisu bili sigurni da li nam viza za ovu zemlju treba ili ne, da li je karta otkucana na Lufthanzinom formularu (u našim agencijama nema formulara za beloruskog avio-prevoznika) ispravna ili ne...
       Prvo čime Minsk impresionira su ogromni pravolinijski bulevari. Za vreme Drugog svetskog rata Nemci su srušili gotovo pola grada. Drugu polovinu srušili su Rusi, uz obrazloženje da grad nije planski građen. Nakon toga je nastao pravi spomenik socrealizmu. Široke polupuste ulice, sa tri do četiri trake u svakom smeru, široki trotoari, uglavnom bez kioska i bez parkiranih automobila, dugačke ravne zgrade, stambene i zdanja državnih institucija, monumentalni hoteli sa hektarima zelenih površina u okolini i uz sve to gradski saobraćaj koji funkcioniše izuzetno tačno, bez gužvi i zastoja. Nema gradske vreve, nema podnevnog špica, nema šarenih izloga, nema malih radnji i butika, nema uličnih prodavaca... nema čak ni Roma, jer ih je gradska uprava "proterala" na periferiju. Ono što je vrlo primetno i što Beograđane podseća na neke protekle godine jeste da na ulicama Minska nema osmeha. LJudi su tmurni i zabrinuti i čak ni poslovična ljubaznost nije praćena osmehom.
       Siromaštvo je veliko, a prosečna plata od 40 američkih dolara pokriva otprilike četvrtinu potrošačke korpe, jer su cene, zbog veštački održavanog kursa, izuzetno visoke. Jedino što je relativno jeftino je votka, za koju aktivisti nevladinih organizacija u šali kažu da predstavlja jedan od stubova Lukašenkove vladavine. Alkoholizam je jedan od velikih problema Belorusije i često je jedini način za beg od realnosti koja podrazumeva izuzetno jaku diktaturu u državi u kojoj gotovo da i nema privatne svojine, niti bilo kakve jače građanske inicijative.
       U poslednjih nekoliko godina u Belorusiji postoje pokušaji da se razvije civilni sektor i da se napravi neka vrsta objedinjene društvene opozicije koju bi činile opozicione stranke, nevladine organizacije i sindikati, ali teško je reći koliko će to uspeha imati. Sindikati, zbog strukture privrede zasad nemaju veliku šansu, opozicione stranke, kao uostalom stranke uopšte, nemaju veliki ugled među građanima, a nevladine organizacije pokušavaju da razviju takozvani treći sektor često ne uspevajući da distanciraju svoje delovanje od klasičnih političkih zahteva. Prvi na listi zahteva onih koji uz svoje organizacije stavljaju pridev "prodemokratski" uglavnom je nezavisnost od Rusije. Iako se Sovjetski Savez raspao, Belorusi i dalje osećaju dominaciju Moskve, na kojoj Lukašenko insistira.
       Zbog ekonomske situacije i viznog režima za gotovo sve zemlje sveta, Belorusi vrlo malo putuju i uticaj na njihovu kulturu je izuzetno mali. Za nekoliko sati provedenih u jednoj od njihovih diskoteka nismo uspeli da čujemo ni jednu pesmu na nekom drugom jeziku, osim na beloruskom. Iako je to zvanični jezik, ne znaju ga svi građani Belorusije, tako da i u osnovnim i u srednjim školama mora postojati dvojezični sistem - na ruskom i beloruskom.
       "Odučili su nas da mislimo, a naučili da se bojimo", pojasnio nam je jedan mladić kada smo započeli temu o građanskoj neposlušnosti. Strah od režima, strah od budućnosti, strah od nemaštine, ali ujedno - zahvaljujući propagandi režima, u zemlji koja gotovo uopšte nema slobodnih medija - strah od promena.
      
       NADA KOVAČEVIĆ