"Veoma me je iznenadio stav tužioca Haškog tribunala Karle del Ponte zato što je nastupila s neverovatnom arogancijom prema Koštunici"

      Profesor Ustavnog prava na Univerzitetu u Frajburgu, na kome vodi i Institut za federalizam, dr Tomas Flajner, stručnjak za državno-pravna pitanja, dao je intervju za švajcarski nedeljnik NJochen Zeitung, iz koga prenosimo najzanimljivije delove. Tomas Flajner bio je i član Gonzalesove komisije, a 1996. godine član i misije OEBS-a koja se bavila pitanjima izborne prevare u Srbiji.
      
       Godine 1993. osnovan je ad hoc tribunal za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji. Kako izgleda bilans njegovog rada?
       - Najpre se moramo zapitati da li je Tribunal ostvario cilj koji je u ono vreme postavio sebi. Ja smatram da nije ostvaren. Nije doprineo pomirenju zavađenih naroda. Ili ja, bar, nisam stekao taj utisak na osnovu iskustava koja nosim iz određenih područja. No, prerano je izvlačiti bilans i zato što ima još mnogo slučajeva koji su u toku, koji jednim delom još nisu ni otvoreni, jer se optuženi nisu ni pojavili pred sudom. Veoma teško pitanje koje se postavlja u vezi sa sudom jeste, na primer, ocena zločina počinjenih u Bosni, a i u vezi s pitanjem da li je to bio međunarodni ili unutrašnji sukob. Zavisno od toga kako se sukob procenjuje, dolazi se do sasvim različitih pravničkih rezultata. Ocena jednog takvog sukoba, bio on unutrašnji ili međunarodni, spada u političke odluke, to više nije pravno pitanje. S moje tačke gledišta, to je jedan od velikih problema s kojima Sud mora da raščisti.
      
       Kako ocenjujete rad glavnog tužioca Karle del Ponte?
       - NJen rad ne mogu da procenjujem u pojedinostima. Ali veoma me je iznenadio način na koji se ponela prema Koštunici, i to zato što je nastupila s neverovatnom arogancijom, što je zahtevala da bude primljena, što je rekla: Sad ja vodim Miloševića. Sada, kad Ti izgrađuješ demokratiju, Ti ćeš morati da predaš Miloševića - što je bio njen jedini cilj. Onaj ko poznaje Srbiju i ko zna koliko je propala, ko zna kakva je privredna situacija, koliko je stanovništvo osiromašilo i koliko je rezignirano, koja su razočaranja mladih, taj zna da više nema nikakvih mogućnosti. A onda dođe tamo neko iz inostranstva, ko živi u veoma zdravom svetu, i kaže vam da sada morate to i to da radite - to je mene zapanjilo, da se neko u takvoj situaciji ponese na takav način. Ko zaista zna bar nešto malo, ko bar malo poznaje istoriju i zna šta se sve u raznim državama događalo, taj bi na jednu tako laganu i postepenu revoluciju, koja se tamo odigrala, morao drukčije da reaguje i da ima izvestan respekt prema tim ljudima. Nalazim da je tu poštovanje izostalo. Haški ad hoc tribunal za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji ima kompetencije koje daleko sežu. Tako, recimo, može da se umeša i u nacionalno sudstvo pa čak da pokrene i nov postupak u nekom procesu koji je pred nacionalnim sudom okončan. Kad se pogleda diskusija o osnivanju stalnog krivičnog suda, postaje jasno da stalni članovi Saveta bezbednosti UN ne bi bili skloni takvim zamešateljstvima.
      
       Nije li reč o nedopustivoj diskriminaciji?
       - Osnivanje ad hoc tribunala bilo je krajnje problematično. Uvek sam polazio od toga da bi se to moglo pravdati samo time da je to prvi korak ka osnivanju opšteg suda za ratne zločine. Ali ovakav jedan poseban tribunal je problematičan, jer od samog početka pogođeni ga vide kao jednostran. A sud bez verodostojnosti, pogotovo za optužene, ima sasvim malu vrednost. To je osnovni problem Tribunala. Pri tome, u odnosu na postupak, to je neka mešavina američkog i evropskog krivično-procesnog prava. Neki problemi Tribunala vezani su i za to. Najzad, to je ad hoc tribunal, dakle osnovan na brzinu, tako da ispravnija razmišljanja nisu bila moguća. Apsolutno, rekao bih da se radi o diskriminaciji.
      
       Pitanje koje se uvek iznova postavlja: šta je to što vodi pomirenju, što vodi miru?
       - Istorija je na takvo pitanje uvek davala različite odgovore, pa je i to jedan od problema Tribunala. U istoriji je bilo amnestija; u Južnoj Africi osnovana je Komisija za istinu. Drugi, opet, kažu da žrtve traže osvetu ili ispravljanje nepravde, a to navodno može da obezbedi samo sud. Najzad, Nemci iz Zapadne Nemačka su se prema generaciji Drugog svetskog rata poneli potpuno drukčije nego, na primer, Nemci u Istočnoj Nemačkoj.
      
       Hag trenutno vrši veliki pritisak na novu vlast u Jugoslaviji i Hrvatskoj, mada su sada tamo na vlasti ljudi koji su se obavezali na demokratske standarde. Zar Tribunal, s obzirom na novu situaciju, ne bi trebalo da izmeni svoj stav?
       - Tribunal, naravno, ima svoj Statut i oni koji su ga prihvatili moraju i da ga se drže. Ali put i način na koji Tribunal sada hoće da svoj zadatak obavi što brže, za mene su pod znakom pitanja. To, naime, važi za Jugoslaviju: u istoriji ima malo primera da je režim kakav su oni imali sklonjen čisto demokratskim putem. Kada se u uklanjanju takvog režima uspe bez prolivanja krvi, onda se za to mora platiti i neka cena. Umesto da sada svetska javnost i mediji stanu iza takve nove vlade i da je podrže, oni je dovode u pitanje i neprestano je drže pred očima javnosti: sada ovaj ili onaj treba da bude izručen, sada u ovome ili onome niste demokratični. LJudi ne žele da uvide da, ako se hoće na miran i postupan način stići do cilja, ne mogu svi da budu ostavljeni pred vratima.
      
       Jedna od mogućnosti, dakle, bila bi da se podrži neka komisija za istinu ili za pomirenje?
       - To je samo po sebi smislen i ubedljiv put. Ali o tome treba da odluči sam onaj narod koji je pogođen. On je najviše patio i mora da nađe put ka stabilnom, demokratskom i budućnosti okrenutom razvoju. I mora da odluči koju je cenu spreman da plati i do kakve budućnosti želi da stigne. To im ne možemo propisivati mi spolja. Radi se o njihovoj zemlji, njihovoj prošlosti.
      
       Ali vi ne mislite da nalozi za hapšenje Mladića, Karaxića, Miloševića treba da budu povučeni?
       - Ne. To Sudu nikako nije moguće. NJegov je zadatak da njih goni. Ali reč je o tome da se sada na jednu državu vrši pritisak da se primora na izručenje, a ne postoji spremnost da se prihvati mogućnost suđenja i u samoj zemlji, da Milošević može da bude osuđen i prema tamošnjem pravu.
      
       Da li bi u takvom slučaju kosovske albanske žrtve imale svoju osvetu ili došle do svog prava?
       - Za mene, krivično pravo nikada nije značilo osvetu. To je američko shvatanje, pa time Sjedinjene Države pravdaju i smrtnu kaznu. Jedno takvo suđenje i krivično pravo morali bi, međutim, da posluže tome - kako je to u švajcarskom krivičnom pravu izričito ustanovljeno - da osuđeni mogu ponovo da se uključe u društvo. Da li će to uspeti ili ne, to je negde drugde zapisano. Ali to je jedna od glavnih funkcija. Druga glavna funkcija je preventivno dejstvo. Jedan opšti tribunal za ratne zločine imao bi takvo dejstvo, polazio bi od planirane opštosti, ali je pitanje da li će ga potpisati i ratifikovati države, koje se za sada protive tome, kao na primer Sjedinjene Države. Kada se misli na osvetu, ne može se misliti na krivično pravo. Ono ne služi tome. Naprotiv, ono na šta se mora misliti jeste pomirenje. To je cilj.
      
       Nije li i to jedna od slabih tačaka Tribunala što saputnici koji su podržavali sistem i koji su se obogatili sada ne stižu na sud?
       - Selektivna pravda nije nikakva pravda, tu se slažemo. Ali odgovor je da ipak nije moguće sve obuhvatiti. I ovde dolazimo do osnovnog problema Tribunala koji uopšte nismo spomenuli. Jer, osnovati tribunal koji jednostavno nije u prilici da sprovede svoje osude, odnosno da privede ljude sudu, kao što je to moguće nekom sudu u samoj zemlji, time je on sam po sebi doveden u pitanje. Sud bi morao imati načina da primora ljude da dođu na suđenje. On, takođe, ne bi smeo da primorava svedoke, koji su veoma zastrašeni, da daju iskaze.
      
       Može li onda uopšte da se dođe do pravog razjašnjenja?
       - To je novo pitanje, ali ono pripada procesnom postupku. Del Ponte je u jednom od prvih intervjua jasno rekla koliko je tesno povezana sa NATO-om. I to je bilo podvrgnuto kritici.
      
       Sada se problem postavlja u odnosu na upotrebu municije s osiromašenim uranijumom: da li je Tribunal uopšte dostojan vere i da li će po tužbama koje su već najavljene presuditi na odgovarajući način?
       - S pravničke tačke gledišta: osnovne manjkavosti Tribunala za ratne zločine UN jesu što ne vodi pomirenjima. To je cilj a ne osveta.
      
       (Prevod s nemačkog: Đorđe Dimitrijević)