Izbor novog premijera Izraela najviše je uzbudio Palestince, koji su sada još uvereniji da će uspostavljanje mira i podela teritorija, u ovoj zemlji biti dug, mukotrpan, ako ne i uzaludan posao

      Borba za mesto premijera u Izraelu vođena je između dva generala - Jehuda Baraka, mladog generala koji je imao herojsku vojnu prošlost, i starog generala Arijela Šarona (72) koji, sigurno, nije samo obični veteran prethodnih ratova sa Palestincima. Među Palestincima, Šaron uživa reputaciju ubice i ratnog zločinca koji je komandovao masovnim likvidacijama palestinskih civila 1953. godine i dozvolio masakr arapskih izbeglica u kampovima tokom 1982. godine.
       U trenutku kad su pregovori o mirnom rešenju palestinskog pitanja bili u toku, iako bez velikih izgleda na uspeh, došli su predsednički izbori u Izraelu. Od prvog dana "predizborne kampanje" predviđalo se da će Arijel Šaron postati novi predsednik izraelske vlade. Prvenstveno zbog neuspeha pregovaračke misije bivšeg izraelskog premijera Jehuda Baraka, koja je pokazala da razlike u shvatanjima, šta je čije i ko je stariji, teško mogu biti prevaziđene. Izraelci su se pomalo uplašili, iako večito žive sa tim problemom (zahtev Palestinaca za sopstvenu državu) i kao jedino rešenje videli ponovo uspostavljanje vladavine "čvrste ruke" u zemlji.
       Možda su baš zbog toga militaristički raspoloženi Palestinci, noć uoči izbora u očekivanju Šaronove pobede, pretili da će napasti nekoliko ciljeva u Izraelu.
      
       Od generala do premijera
       Godinama je Šaron živeo u centru muslimanskog dela Jerusalima sa izraelskom zastavom na vrhu kuće, nervirajući Palestince koji su tek ponekad u znak protesta podizali svoje zastave. Palestinci su se prisetili Šaronove vojne karijere: sredinom oktobra 1953. godine Arijel Šaron je predvodio izraelske specijalne trupe koje su ubile 69 ljudi i razorile selo Kibiju. Svedoci još i danas tvrde da nikada nisu videli ništa okrutnije i strašnije. NJegov "stil" se nije mnogo promenio ni sledećih godina. Jedan od preživelih iz tog vremena, Ahmad al Badui, rekao je za britanske novine da je to čovek kome je ubijanje u krvi: "Ne znam zašto mu Bog dozvoljava da živi."
       Šaron je tada minirao selo sa 500 kilograma eksploziva i u jednom potezu srušio pedeset kuća punih ljudi. Pred izbore, izašli su na videlo i drugi, malopoznati, "incidenti" ovog poznatog generala. U tim "incidentima" uvek je bilo na desetine mrtvih, čak i izraelskih vojnika, jer ni njih nije štedeo. Posle ratova 1967. i 1973. godine prozvan je "lavom Izraela". Kao ministar u raznim desničarskim administracijama, počeo je sa izgradnjom izraelskih naselja na palestinskim teritorijama. Većinom su tu bili naseljeni Jevreji iz Rusije i Poljske koji su mu na ovim izborima pružili najveću podršku, kao i ortodoksni Jevreji koji ne mogu i neće da odustanu od svog fundamentalizma.
      
       Ubedljiva pobeda
       S druge strane, Jehud Barak je bio umeren političar koji, iako ratni heroj, nije odgovarao većini Izraelaca zbog straha da izgubi Jerusalim i rasele se naselja izgrađena na palestinskim teritorijama. Taj strah je doveo do toga da je Arijel Šaron, lider konzervativne partije Likud, osvojio 60 odsto glasova dok je Barak dobio jedva 40 odsto.
       Najvažnija karta na koju je dosad Šaron igrao bila je podela Jerusalima. Za generala Šarona Jerusalim je prestonica Izraela i večno će to ostati. Takođe, prema Šaronovim rečima, nema govora o predavanju teritorija Palestincima niti mogućnosti uspostavljanja njihove države. "Mogu da kažem Arapima da mir nije važniji za njih nego za mene. Video sam ratove i znam njihove užase, ali Jevreji imaju samo jednu malu zemlju koja mora biti odbranjena", rekao je Arijel Šaron, dodajući: "Samo ja mogu doneti mir i sigurnost i zaštititi Jerusalim zato što ja znam Arape i što oni znaju mene."
       Posle izbora u Izraelu, "dana besa" za Arape Jehud Barak je dao ostavku u Knesetu i na mesto predsednika Radničke partije. Iako je izgubio izbore s velikom razlikom, Jehud Barak još uživa podršku izraelske štampe i liberalnijeg dela javnosti. Doba modernizacije na Bliskom istoku je prošlo, kažu analitičari iz izraelskog Instituta za demokratiju. Jevrejima i Arapima predstoji još mnogo teških dana, a vreme do konačnog pomirenja postalo je još duže, bar za onoliko koliko bi trebalo da počnu novi pregovori i novi mirovni procesi.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ