Za mene su reči istorija, ideologija i revolucija davno izgubile zvuk. U umetnosti, kao i u životu, treba se angažovati samo za konkretnog čoveka

      Laureat ovogodišnje "Politikine" nagrade za likovnu umetnost, Milan Blanuša, rođen je 1943. godine u Jagodini. Detinjstvo i mladost proveo je u Vršcu, kao u drugom zavičaju. Studije slikarstva završio je na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti gde je 1971. godine diplomirao u klasi prof. LJubice Sokić. Slede postdiplomske studije na Državnoj visokoj školi za likovne umetnosti u nemačkom gradu Braunšvajgu. Član ULUS-a postao je 1973. godine. Od 1976. je prvo asistent, potom redovni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Godine 1978. specijalizovao je grafiku na Visokoj školi likovnih umetnosti u Frankfurtu na Majni. Za proteklih četvrt veka, izlagao je u zemlji i inostranstvu više puta nego što se može nabrojati. Pripala su mu sva priznanja i nagrade koje slikar može da dobije, osim jednog... sada je došlo i to.
      
       Jeste li se nadali "Politikinoj" nagradi?
       - Nadao sam se da ću velikom retrospektivom u paviljonu "Cvijeta Zuzorić" 1995. godine konkurisati za tu nagradu. Kada sam tada "ostao kratak", više nisam pomišljao na nagrade. I, gle šta se desilo: za svoju najmanju izložbu u Galeriji na Andrićevom vencu, dobio sam najveću nagradu! To je paradoks tipičan za naše prilike.
      
       Nije li time ispravljena nepravda?
       - Ne znam... Ne osećam se kao neko prema kome je učinjena nepravda. Inače, lepo je što mi ispravljamo greške. Bilo bi lepše da manje grešimo.
      
       Ovako visoka priznanja dodeljuju se za vrhunske umetničke domete ali i za angažovan stvaralački stav. Vi ste slikar koji zadovoljava oba kriterijuma.
       - Ne mogu da sudim o sopstvenom umetničkom dometu. Što se tiče angažovanja, za svakog čoveka koji se ozbiljno bavi umetnošću može se reći da samim tim pokazuje pozitivan stvaralački angažman. Kao čovek, umetnik ne može biti indiferentan prema onome što čini stvarnost sveta u kome živi. Već to odsustvo ravnodušnosti je vrsta angažovanja. Po mom osećanju, umetnik i ne treba da ide dalje. Tu bih se složio sa zamerkom koju je Sartr uputio Malrou kada je ovaj ušao u De Golovu vladu. Za Sartra, bilo je prihvatljivo što se stvaralac kakav je Malro solidariše sa De Golovim idejama, ali ne i to što takav čovek pristaje da bude tehnički funkcioner jedne političke stranke na vlasti.
      
       Kad već pominjemo Sartra... čini se da je ono osnovno čime ste vi kao umetnik preokupirani, zapravo pitanje opšte i individualne ljudske egzistencije. Tim je pitanjem motivisan i vaš angažman.
       - Zaista, od svih "istina" za koje sam čuo od mudraca dvadesetog veka čini mi se najdublja ona koju je izrekao Sartr: da neposredno postojanje prethodi svakom ljudskom određenju. Kao slikar, pokušao sam da predstavim čoveka koji je suočen sa tom neposrednošću i da pokažem njegov lik. Držeći se toga, nisam nikad prihvatio neku ideju koja definiše ljudsko postojanje na ovaj ili onaj način, kao "ovo je dobro", a "ovo nije"...
      
       Da li je to stav ličnog životnog i umetničkog iskustva?
       - Meni se svet ukazao kao takav u vremenu u kojem sam se formirao. Bilo je to vreme burnih događaja 1968. godine i zbivanja koja su potom usledila. Tada sam se zatekao u Nemačkoj. U Braunšvajgu, postao sam član grupe "Zebra", koja je okupila umetnike za koje bi se upravo moglo reći da su bili angažovani. Iskustvo koje sam tada stekao pokazalo mi je gde je granica efikasnosti umetničkog angažovanja. Bio sam živi svedok tužnog ishoda Markuzeove akcije u kojoj je umetnost trebalo da promeni sliku postojećeg sveta. Otad su mi reči: istorija, ideologija, revolucija, izgubile zvuk. Spoznao sam da se u umetnosti, kao i u životu, treba angažovati samo za čoveka. I to konkretnog čoveka, onog koji živi tu, pored tebe. Mi smo ljudi...
      
       To iskustvo opredelilo je tematiku i ikonografiju vašeg slikarstva. Pored Miće Popovića, vi ste, takoreći, jedini naš slikar koji se manuo apstrakcija i ezoterije, usudio se da pogleda u lice konkretne stvarnosti sveta i u njoj prepozna glavnog protagonistu, čoveka koji živi sada i ovde.
       - Cenim dela mojih kolega koji istražuju alternativne svetove kao i one koji se zaokupljaju problemima jezika umetnosti. Ali, osnovni zadatak umetnosti je da izrazi ljudsko osećanje života. To je teško postići ako se suviše zaobilazi ono što čini sam život, ili, da budem jasniji, što daje sliku života.
      
       Da li je u tome razlog što ste se kraj bogate ponude što je pružaju novi ili prošireni mediji, opredelili za klasično, štafelajsko slikarstvo?
       - Za mene je pitanje medijske prezentacije sadržaja stvaralačke svesti drugostepeno. Primaran je sadržaj te svesti. Umetnička slika sveta koja aludira na stvarnost mora biti prezentovana, projektovana, ekranizovana. Na koji način će se to uraditi, o tome treba da odluči sam umetnik. Što se mene tiče, ne vidim da su novi mediji bolji od starih. Uljana slika je, kao i ona elektronska, samo prezentacija slike sveta.
      
       Govorite o umetničkoj slici?
       - Da, smatram da time dotičem ono što je najvažnije. Jer, nije umetnička svaka slika sveta. Umetnička slika jeste ona koju je umetnik stvorio na osnovu svog estetskog iskustva. Reč estetsko ne treba reducirati na puki pojam lepote. Radi se o vrsti saznanja, po mom osećanju najdubljeg do koga čovek može da dođe. Znam da moje slike ne izgledaju "lepo" - ja to i ne želim. Ali, time ne podržavam nakakav antiestetizam. Antiestetizam sadašnje neoavangarde odražava težnju potrošačkog sveta da umetnost pretvori u "sredstvo komunikacije", a umetničko delo u "informaciju" i najzad - u "uslugu".
      
       Gledan u celini, vaš slikarski opus može se podeliti u dve faze. Prvu čini precizna figuracija hiperrealističkog stila. Druga je bliska stilu novog ekspresionizma. Kako je došlo do te promene?
       - Dogodilo se to spontano. U određenom trenutku osetio sam potrebu za jačim izrazom, za slobodnijim gestom. Možda se tu pojavljuje nešto što je u meni ostalo još iz studentskih dana. Ja sam u Braunšvajgu magistrirao, a tema mi je bila Maks Bekman, klasik nemačkog ekspresionizma.
      
       Otkud kod vas, Balkanca, Srbina, pravoslavca, Vizantinca, takva sklonost prema umetnosti koja potiče iz gotskog prostora luteransko-kalvinističkog severa Evrope?
       - Mi smo ljudi poznati po tome. Od srednjeg veka do danas, bili smo otvoreni jednako prema evropskom Istoku i Zapadu. Mi smo, zapravo, jedini narod u Evropi koji ima pravo na to. Zar tako nije rekao sveti Sava? Kod mene je uočljiv uticaj nemačkog ekspresionizma. Zbog toga se u mojim slikama nije izgubilo ono "nešto" naše, vizantijsko. Prizori koje slikam uzeti su iz svakidašnjice - čovek na ulici, u kući, u toaletu - ali u njima nema one trivijalnosti u izrazu koja se, ponekad, oseća kod slikara sa Zapada. Moje kompozicije, kako kažu, deluju monumentalno, imaju neku gotovo svečanu ikoničnost u izgledu u kojoj dobar posmatrač može da primeti trag duha čoveka evropskog Istoka.
      
       To se oseća i u vašem odnosu prema čoveku čiji lik slikate. To je anonimus, marginalac, onakav kakav se može svuda videti. U vašoj recepciji stvarnosti takvog čoveka nema sarkazma i parodičnosti kakva se oseća kod jednog Bejkona...
       - Meni nije blizak Lotreamonov stav: pokazati strahotu da bi se shvatila lepota. Moj (anti)junak je, naizgled, bezličan, ponekad deluje "mutno", ali ja sam mu naklonjen. Zadovoljavam se blagom ironijom koju upućujem na račun njegove pomirljivosti sa sudbinom.
      
       Kakav je zapravo vaš odnos prema stvarnosti?
       - Ja posmatram život, ne samu stvarnost. LJudski život ne svodi se na stvarnost. Cilj umetnosti, nije fakat. U njoj je najuzbudljivija metamorfoza. Moje slike, zapravo, nisu realističke.
      
       Poslednjih godina bavite se i vajarstvom. Ovu nagradu, osim za slike, dobilio ste i za svoje obojene terakote.
       - I to je došlo spontano. Poželeo sam da izvajam ono što slikam - čoveka, dvojnika, onog bližnjeg... Zahvaljujući "Teri" u Kikindi, to mi je pošlo za rukom. Uostalom, zar svaki čovek koji se bavi umetnošću ne teži da osvoji "celu" umetnost? Za mene su moje slike i skulpture - isto.
      
       ĐORĐE KADIJEVIĆ