NAZIV IZLOŽBE: Volite li osamdesete
AUTOR: Žana Gvozdenović
SALON MUZEJA SAVREMENE
UMETNOSTI

      Đorđe Kadijević
      
       Autorske izložbe studijskog tipa u nas su već dugo prava retkost. Upravo takva izložba od pre neki dan može da se vidi u Salonu Muzeja savremene umetnosti. NJen naziv je sročen duhovito: "Volite li osamdesete", a autor joj je Žana Gvozdenović, kustos Muzeja savremene umetnosti. Namera Gvozdenovićeve jeste da baci retropogled na naše likovno stvaralaštvo osamdesetih, "šarenih, dinamičnih, ludih", značajnih po tome što, prethodeći depresivnom "elitističkom autizmu devedesetih" predstavljaju za sada poslednji domet uspona ove vrste umetnosti od šezdesetih godina do danas.
       Glavni događaj u osamdesetim za Gvozdenovićevu predstavlja "moćna pojava nove slike", tj. "velika obnova likovnosti". Posle ćutljivog asketizma sedamdesetih u kome antipikturalizam konceptualne umetnosti stvara atmosferu "teške tišine", u osamdesetim slikarstvo doživljava pravi bum. U obnovljenom oduševljenju za boju - u toj deceniji "sve bilo je boja" - Gvozdenovićeva oseća izvestan patos koji se sada, sa distance, čini razumljivim i prihvatljivim. U toj kolorističkoj ekstazi javlja se do tada neuobičajena sklonost prema "velikom gestu". Osim "eksplozije bojenog intenziteta" kao kod Tahira Lušića, primetna je "nova gestuoznost": potez četkom ide "do zamaha", kao kod Jarmile Vešović. Primetna je sklonost prema velikom formatu platna, kao kod Iljovskog, Prodanovića, i težnja za prodorom "u vidno polje posmatrača" kao kod Alavanje. Slika se tako transformiše u "megaobjekt", kao kod M. Dragojlovićeve, i osvaja treću dimenziju, kao kod V. Mikića. Puca ram slike, kao kod Slaka.
       Koliko agresivni gest eskalira i pojačava se čulni osećaj boje, toliko, čini se, opada funkcija dežurne estetske svesti. Osamdesete su matične godine likovnog minimalizma. Antiestetizam sedamdesetih kulminira u osamdesetim: slika se pretvara u "ikoničko polje", u kojem se projektuje sadržaj samokritičke refleksije čija "praksa" ne preza ni od diverzije... U tom činu ima mnogo uticaja ideja iz oblasti teorije umetnosti, od kojih je najefektivnija ona o transavangardi Bonita Olive, velikog apologete "umetničkog nomadizma".
       Treba odati priznanje Gvozdenovićevoj koja je na ozbiljan i stručno utemeljen način apsolvirala svoju temu u skučenim uslovima prostora salona u Pariskoj ulici. Koristeći mali broj eksponata - svega 21 - Gvozdićeva je uspešno prikazala onu tendenciju u našem likovnom stvaralaštvu osamdesetih koju je smatrala bitnom. Primedbe što bi joj se mogle uputiti tiču se onoga što je u njenoj selekciji izostavljeno. Poznato je da je u opštem trendu obnove slike osamdesetih u nas bila jako izražena sklonost prema likovnoj figuraciji, o čemu na ovoj izložbi gotovo da nema traga. Tih godina oseća se, naročito u beogradskom likovnom krugu, snažan uticaj "slikarstva prizora" Miće Popovića. Za Gvozdenovićevu, onaj smer u našem slikarstvu osamdesetih koji su sledili Reljić, Blanuša, Mojović, Damjanovski, Otašević, kao da ne postoji. Ni za one van figuracije, kao za Cvetkovića, Rakidžića, Fila, ovde se nije našlo mesta, po čemu bi se moglo pomisliti da je njihovo delo u osamdesetim bez osobitog značaja. Da li se na njih odnosi aluzija Gvozdenovićeve kad kaže u tekstu kataloga ove izložbe da je u osamdesetim "slika prevazišla... sopstveni tradicionalni nosač u vidu muzejskog panoa"? Bilo bi, možda, umesno postaviti i drugo pitanje, manje teorijski intonirano: koji deo likovnog stvaralaštva osamdesetih je socijalno apsorbovala naša kulturna sredina, a koji je ostao na margini njene životne stvarnosti? Čija dela su opstala u toj sredini, a čija samo prošla kroz galerije i, osim u glavama ubeđenih eksperata, ostala upravo na nosačima ponekog muzejskog panoa? Na ovakvoj izložbi valjalo bi pokazati i to koja je struja u slikarstvu osamdesetih odrazila autentičnu stvaralačku vokaciju naših umetnika a koja je replicirala na "recentne" pojave "u svetu", poput nove slike ili minimal-arta? Ovako, ostajemo pomalo u dilemi, po čemu bismo mogli znati da li volimo ili ne volimo osamdesete.