O studijama i kritikama u najnovijim knjigama Nikše Stipčevića "Usmeno", "Učitavanja" i "Poređenja"

      Pisati odnegovanim jezikom, to je stari, dobri običaj među srpskim književnim kritičarima. Pri tome se polazi od uverenja da vrednost onoga što je kazano zavisi od načina na koji je kazano. Jer se prosuđuju i tumače dela jezičke umetnosti. Jezička veština je, prema tome, njen sastavni deo. Među takve kritičare i proučavaoce književnosti nesumnjivo ide i Nikša Stipčević: sve što smo od njega imali prilike da pročitamo napisano je besprekornim jezikom, čak s izvesnim hotimično naglašenim umećem, koje ima i starinski prizvuk. Ima zapravo nešto od stilske patine. U pomalo usporenom izlaganju, sličan utisak stilske patine ostavljali su na nas, ranije, ogledi Mladena Leskovca. I to neće biti slučajno, nego pre znak izvesne srodnosti: ni o kome Nikša Stipčević nije pisao tako toplo kao o Mladenu Leskovcu.
      
       Usmeno
       Izlaganje, književno i teorijsko, obično zamišljamo kao pismeno, sve više zanemarujući da može biti i usmeno. A kao usmeno ono je važno za Stipčevića. Valja se samo prisetiti da je on pre pet godina (1996) objavio knjigu s naslovom koji nas je u prvi mah iznenadio: "Usmeno". U njoj su okupljeni prilozi koji su izgovoreni, i koji na sebi nose odlike govornoga stila. Jer je jedno pisati, a drugo je govoriti. Ako ćemo pravo, u prvom slučaju nastaju tekstovi, a u drugom besede. A za istinsku besedu potrebna je zavidna govorna kultura, koju kod nas, čini se, sve ređe nalazimo. Knjiga "Usmeno", sve u svemu, svedoči o autorovoj visokoj govornoj kulturi. I potkrepljuje autorovo razložno zalaganje za negovanje usmenog opštenja.
       U istoj knjizi ima i jedan odeljak koji je neobično naslovljen: "Utorkom u 13 časova, u SANU". A to je vreme kad se u Akademijinom salonu vode razgovori o novim knjigama naših autora. Nikša Stipčević, koji rukovodi ovim razgovorima, počeo je redovnije da prati našu današnju književnost, nova dela koja se u njoj pojavljuju. Vidi se to ne samo u ovoj nego, isto toliko, i u narednoj njegovoj knjizi "Učitavanja", iz 1999. godine. Ne treba naglašavati da je to dobitak za našu književnost, za književni život kod nas. Jer, kao što je poznato, kad god su se istaknuti stručnjaci za strane književnosti pozabavili našom, oni su je po pravilu videli nešto drugačije, otkrivali su u njoj ponešto što je pre toga bilo u prisenku. A Nikša Stipčević je po užoj struci romanist, autor je nekoliko knjiga komparativnih italijansko-srpskih književnih studija.
       Osvrnućemo se mimogred samo na jedan, ali izvanredan primer. Na kritiku koja je napisana pri izlasku "Četiri kanona" Ivana V. Lalića. Već je stari kanon iz pravoslavne crkvene poezije sav bio protkan citatima iz biblijskih pesama. Deset biblijskih pesama bila je njegova potka. Lalić mu je sačuvao kompoziciju i s njom povezanu citatnost kao osnovnu osobinu. Samo što je znatno proširio izvore citata. Kao vrstan znalac italijanske književnosti i latinskoga nasleđa, Nikša Stipčević je nepogrešivo odredio i rasvetlio dopunske izvore pesnikovih citata koji odatle potiču. I sklopio je, prvi i jedini, celovitu sliku o hrišćanskoj podlozi, i istočnovizantijskoj i zapadnoevropskoj, koju "Četiri kanona" podrazumevaju i u čitaočevoj je svesti, takoreći, prizivaju.
      
       Učitavanja
       Kritičar je zapravo dao jednu celovitu egzegezu, oslanjajući se i na noviju teoriju intertekstualnosti. Za Lalićevu poeziju je, očigledno, takvo tumačenje ne samo potrebno nego i neophodno. Kao što je bilo neophodno - da pomenemo najpoznatiji primer - i za Mandeljštamovu poeziju, koje je dao Kiril Taranovski. I uopšte je, moglo bi se reći, neophodno za
       onaj tok u modernom pesništvu koji, produžavajući ga, dalje razvija simbolističko nasleđe. Nikša Stipčević, štaviše, i dela drugih savremenih srpskih pisaca najradije posmatra tako što ih postavi na pozadinu koju čini duga književna tradicija, a vrednuje ih, čak i nehotice, komparativno. U "Učitavanjima" je razapeta cela jedna mreža podsećanja na stare autore i nekada autoritativna mišljenja o književnosti. Tako je, na primer, kada se nedavno pojavio Radulovićev roman "Prošao život", dao široka obaveštenja o Lukijanu i antičkoj tradiciji razgovora među mrtvima. O menipejama, kako ih naziva Bahtin.
       Pošto je sklon da stvari posmatra u dugoj istorijskoj perspektivi, Stipčević se sasvim prirodno zainteresovao i za jednu malo proučenu pojavu: da književnost tokom vremena menja mesto i udeo u kulturi. Otuda je i sam status književnoga teksta promenljiv. Čak toliko da književni tekst može postati neknjiževni, a neknjiževni postaje književni. O tome on, doduše, ne piše posebno, nego više uzgred u uvodnome ogledu o saznajnoj funkciji istorijskog romana, ali je zato njegova pažnja - sticajem raznih okolnosti - usmerena na granične žanrove kao što su memoari, autobiografije i putopisi. U tom smislu nema u "Učitavanjima" boljeg priloga od "Preobražaja autobiografije u roman", napisanog povodom prve knjige Medakovićevog "Efemerisa".
       I kao što o Medakovićevom "Efemerisu" ima tananih zapažanja, ima ih i o sećanjima Irene Grickat "U lebdivom hodu", izvrsnoj knjizi o kojoj se, začudo, malo pisalo. Kao bilingvalno dete i kasnije lingvist, Irena Grickat je, uza sve ostalo, pružila kritičaru obilje gradiva za nešto šire rasvetljavanje omiljene teme: hibridni književni žanr ("introspektivna autobiografija") - prožimanje raznih jezika - prožimanje raznih kultura. Izgleda da se ovde jasnije oseća aktivna uloga tumača kao čitaoca, i tumačenja kao učitavanja, na šta nas i sam naslov knjige upućuje. Ali se isto tako jasno nazire da se iza kritičara Nikše Stipčevića skriva komparatist, koji pažljivo, decenijama, proučava srpske i italijanske književne veze, sagledane u obuhvatnom kontekstu dveju kultura.
       I upravo treća knjiga, "Poređenja", koja je nedavno izašla, krajem prošle godine, sadrži sedam komparativnih studija i ogleda. Strogo gledano, za njih bi se pre moglo reći da predstavljaju sedam pažljivo izvedenih istraživanja, koja sežu do u sitne pojedinosti, ali po pravilu drže široko otvoren pogled na opšti književni razvitak, na nastanak i širenje jednog skupa književnih ideja. Nikša Stipčević je ova istraživanja započeo odavna: "Poređenja" su po redosledu treća knjiga, a pethodile su joj "Italijanske i druge teme", iz 1976, i "Dva preporoda", iz 1979. Ovaj će se niz, po svemu sudeći, produžiti i mislimo da će predstavljati, u konačnom zbiru, kod nas najznačajniji doprinos naporednom proučavanju istorije srpske s istorijom italijanske književnosti.
      
       Poređenja
       Gledano sa srpske strane, za šta se i osećamo pozvanim, Stipčevićeve studije i ogledi opsežu širok vremenski raspon od Vuka Karadžića do Ive Andrića. U prvom su delu tri istraživanja: o Karadžiću i Tomazeu, o Pucićevoj noveli u stihu "Cvijeta", kao i o studiji Dore d'Istria "O narodnom kultu životinja", zajedno s dopunom Laze Kostića. U drugom se delu raspravlja o prevodu "Gorskog vijenca" i "Božanstvene komedije", kao i o Andrićevom prevođenju i tumačenju Frančeska Gvičardinija. Dve okvirne studije, o Karadžiću i Andriću, ne samo što su najopsežnije nego se mogu uzeti i kao, u svojoj vrsti, uzorna istraživanja. Zato ćemo se, makar i kratko, jedino na njima i zadržati.
       U opširnoj uvodnoj studiji "Poetika kape i klobuka" daje se unekoliko drugačije i svakako preciznije tumačenje širenja Herderovih ideja o narodnoj književnosti. Naime, u vreme obeležavanja dvestagodišnjice Vukovog rođenja Stipčevićeva komparativna analiza populističkih ideja u italijanskoj, kod Tomazea, i u srpskoj književnosti, kod Vuka, predstavljala je uistinu nov naučni doprinos, koji je odmah i zapažen. Novina je pre svega bila u tome što je pokazano da iste ili slične ideje različito rezoniraju u dvema književnim tradicijama. U vreme Vukove reforme, kada je nova srpska književnost bila utemeljena na folklornoj osnovici, Herderove ideje dobile su jedan odjek, a sasvim drugi u italijanskoj, sa njenom složenom i neprekinutom čisto umetničkom istorijom. Zato kod Tomazea, kako je Stipčević pokazao, ne postoji očekivana saglasnost između otvorenog zalaganja za narodnu poeziju i poezije koju je on sam pisao kao istaknuti italijanski pesnik.
       I u završnom se delu "Poređenja" takođe nalazi široko razvedena studija o Andriću kao prevodiocu i tumaču Gvičardinija. Tek u ovoj studiji vidi se kakva se dragocena obaveštenja mogu dobiti iz prevoda i komentara uz njega, naročito ako je prevodilac tako krupan pisac kao što je Ivo Andrić. Ovde se, pre svega, iz neočekivanog ugla baca svetlo koliko na ličnost Andrićevu toliko i na njegovo književno delo. U dosta jasnim konturama naznačeno je piščevo interesovanje za kulturu, ideologiju i politiku, zatim njegova preokupacija moralnim problemima i ljudskim ponašanjem, sve do rasvetljavanja nekih važnih momenata u Andrićevom pogledu na svet, na čovekovu sudbinu u svetu, na njegovu bačenost u nesustalu borbu između dobra i zla.
       Ali mi bismo, na kraju, posebno želeli da izdvojimo jednu pregršt finih Stipčevićevih zapažanja o onim osobinama Andrićevog jezika i stila koje postaju vidljivije tek kad se njegov prevod uzajamno sameri s izvornim, italijanskim tekstom. Dobija se, pored ostalog, i utisak da gradnja rečenice i govorne figure nasleđene iz latinskoga i italijanskog jezika čine bar deo skrivene podloge Andrićevog osobenog i lako prepoznatljivog stila. A takva tanana zapažanja mogao je dati, mislimo, dobar znalac koji je u isti mah izgradio i sopstvenu jezičku veštinu. Koji se drži starog, dobrog običaja među srpskim kritičarima da o jezičkoj umetnosti valja pisati odnegovanim jezikom.
      
       NOVICA PETKOVIĆ