Šta o svom glasovitom filmu "Krug" kaže ugledni iranski reditelj

      Jedan od najboljih, najsmelijih i najsnažnijih filmova Festa 2001. izvesno je "Krug" mladog iranskog reditelja DŽafara Panahija. Dobitnik je prošlogodišnjeg Zlatnog lava u Veneciji i još niza drugih nagrada, otkupljen u više od trideset zemalja sveta, a još nije prikazan u Iranu. Vlasti ne daju. Pitanje je - zašto. Zbog toga što "Krug" drastično, neumoljivo i, što da ne kažemo, sasvim istinito secira mračnu stranu krutog iranskog sistema. Tu je reč o nekolicini žena koje su pobegle iz zatvora da bi se u njega na kraju ipak vratile. Vratile, jer nisu imale kud - bez muža, bez lične karte, bez studentske legitimacije, one su nešto poput zombija, neprestano trče ulicama bučnog i prenatrpanog Teherana sa samo jednom željom - da zapale cigaretu a to im se brani, ne shvatajući da za njih izlaza nema i da se samo vrte u neprobojnom obruču.
       Reditelj DŽafar Panahi je svojim prvim filmom "Beli balon" skrenuo pažnju javnosti osvojivši u Kanu Zlatnu kameru, priznanje koje se dodeljuje debitantu, posle toga je snimio film "Ogledalo", a o "Krugu" kaže:
       "U novinama sam pročitao kratak članak o ženi koja je ubila svoje dve ćerke i sebe. Sloboda žene je ograničena do te mere da ponekad izgleda kao da su one u velikom zatvoru."
       Panahi je bio gost Festa 2001. i gost Beograda upravo u vreme dok se ovde priređuju "Dani iranske kulture". Nije davao intervjue, održao je samo konferenciju za novinare, ali je pristao da za NIN odgovori na nekoliko pitanja. Učinio je to veoma ljubazno, ali škrto, vrlo škrto, sasvim oprezno...
      
       Iranski filmovi prikriveno govore o problemima u vašoj zemlji koristeći pri tom na najbolji način specifičnu poetiku koja je i proslavila vašu kinematografiju. Vaš film "Krug", međutim, vrlo se direktno i smelo razračunava sa nečim što je zvanično zabranjeno. Kako ste se usudili?
       - Kad sam odlučio da snimim takav film, ja sam, naravno, bio svestan kakve me nevolje očekuju, računao sam s njima. Ipak, bilo mi je najvažnije da tačno znam šta hoću i da to isteram do kraja, bez obzira šta se može dogoditi, meni ili mom filmu u Iranu. Smatram da je moja obaveza, kao reditelja, da o svim problemima društva i sistema koji su relevantni, progovorim filmskim jezikom. Bez obzira na posledice...
      
       I bez obzira na snažan uticaj islamskog fundamentalizma?
       - Znate, u Iranu živi šezdeset pet miliona ljudi. Mi živimo normalno i ne osećamo taj pritisak sve dok se ne suočimo s nekim problemom. Tad se tek sagledavaju sva ograničenja društva, i politička i religiozna.
      
       Uveliko se, međutim, govori da su iranske žene emancipovane, da su mnoge od njih visokoobrazovane, da zauzimaju važan status u društvu, da su gotovo ravnopravne, znači nešto potpuno suprotno onome što vidimo u filmu "Krug"?
       - Potpuno ste u pravu. U Iranu zaista ima mnogo žena lekara, profesora, naučnika, čak i puno žena reditelja. One, dakle, imaju veoma važnu ulogu u društvu i državi i to jeste činjenica. Što se mog filma tiče, rekao sam već: mene je zanimao taj konkretan slučaj žena koje su u zatvoru, koje su pobegle iz zatvora, ali koje nemaju u stvari kuda da beže.
      
       Da li je zatvor kao činjenica u filmu ujedno i metafora o vašoj zemlji?
       - Naš način života je globalno ograničen i tako gledajući vi možete da govorite o mom filmu kao o metafori. Vidite, te jake stege nisu lako vidljive i vi ih ne osećate na svojoj koži sve vreme. Recimo, kao što ste videli u filmu, vi hoćete da zapalite cigaretu a to vam kao ženi nije nigde dozvoljeno. Mali primer koji puno govori. Ako ga shvatite šire, a slobodno možete, onda mi ovde razgovaramo o krupnijim stvarima.
      
       Vaš prvi film "Beli balon" bitno se u filmskom izrazu razlikuje od "Kruga". Kao da ste u međuvremenu postali bitno radikalniji?
       - "Beli balon" takođe govori o društvenoj teskobi i muci ali je sve to viđeno očima deteta. Naravno da onda cela slika drugačije izgleda. "Krug" je, međutim, film o odraslima i on onda, normalno, deluje mnogo surovije, čak i zastrašujuće. Ali, tako sam hteo.
      
       Radili ste kao asistent Abasa Kijarostamija, legende iranske kinematografije. Šta ste od njega najpre naučili?
       - Mi smo zajedno - snimili samo jedan film - "Kroz maslinjake". Abas Kijarostami je veliki perfekcionista, njemu je zaista važan svaki detalj. To sam naučio.
      
       Koji će biti vaš sledeći film?
       - Imam nekoliko ideja, ali još nisam odlučio.
      
       I ko će vam dati novac, sigurno ne neko u Iranu?
       - Ja novac imam.
      
       Na konferenciji za novinare ste rekli da ste veoma srećni što ste konačno došli u Jugoslaviju. Zbog čega?
       - Nikada ovde nisam bio, a volim nepoznata mesta, volim da susrećem nove ljude. O Jugoslaviji sam do ovog trenutka znao samo dve stvari: vaš fudbal i Emira Kusturicu. Imate fantastičan fudbal, a Kusturicu sam upoznao one godine kada je on u Kanu dobio Zlatnu palmu za "Podzemlje", ja sam tada dobio Zlatnu kameru za "Beli balon". Prošle godine sam u Milanu prisustvovao koncertu "Zabranjenog pušenja". Kusturica je sjajan tip, svestrana ličnost, zabavan čovek.
      
       J. L.