Dubok koren i moćna tradicija učinili su ovaj festival neuništivim. Sada se na njegovom programu našlo niz odličnih, ili makar krajnje provokativnih, filmova

      Fest 2001. ponudio je, doslovno, sve i svašta. Kvalitet ili mana? Izvesna prednost svakako jeste: mogli ste, doduše obnevideli od umora, da birate do mile volje. To su potvrdili i mnogobrojni gledaoci ostajući verni festivalu koji je pustio dubok koren i ima moćnu tradiciju tako da je, ma šta servirao, on praktično neuništiv.
       Pogledajmo, najpre, šta je prikazano na glavnom, elitnom programu... Počeo je, sasvim ispravno, filmom Larsa fon Trira "Ples u tami" koji ima nalepnicu kanskog pobednika. Tu dileme nije bilo niti je moglo biti. Laka odluka. Još su se, doduše, u Kanu koplja lomila da li je taj film zaista najbolji. Imao je, drugim rečima, ili vatrene pristalice ili uzdržane poklonike.
       Slično se dogodilo i sad, u Beogradu: dok su neki suze krišom brisali zbog strašne nepravde po kojoj odvratni Amerikanci giljotiniraju oslepelu ženu, drugima je "Ples u tami" bio u celini odbojan. Šta je sad to, sav taj sadizam umiven u levičarske ideje uvek nestašnog Larsa fon Trira? Za potpisnika ovih redova "Ples u tami" je veoma dobar film koji naprosto treba videti. Kontroverzni danski reditelj, koji uvek smisli nešto novo ne bi li bio što zanimljiviji i kao umetnik i kao persona, upustio se ovoga puta u dosad neviđen žanr - tužni mjuzikl.
      
       O bolu, o gubitku
       Mlada češka emigrantkinja Selma (igra je izvrsno islandska rok zvezda Bjork) radi danonoćno u fabrici u tamo nekoj ruralnoj Americi ne bi li, već poluslepa, prikupila novac za operaciju očiju svog sina kome nasledno preti ista opasnost, da izgubi vid. Iz svojih muka ona beži u snove, u muziku i ples. Samo tada, dok igra, ona je srećna. Ali, surovi kapitalizam, u kome je novac sve, umešaće svoje prljave prste (svu ušteđevinu joj krade gazda, inače policajac, na čijem imanju, u prikolici, živi sa sinom te ga ona, u pokušaju da povrati novac, nenamerno ubija) i društvo će, ama celi taj jezivi sistem, osuditi nju, nezahvalnu pridošlicu koja nije znala da ceni raj u kojem se obrela. I tako do egzekucije, po dobrom starom principu - neka visi Pedro.
       Matematičkom preciznošću Lars fon Trir je komponovao dramske fragmente sa scenama mjuzikla i film se, u tom smislu, drži kao stena. Još ako vas, uz to, drži otpor prema Americi, a srce vam baš udara na levoj strani, nema šanse da "Ples u tami" ne uzdrma emocije. Obaška što u zanatskom pogledu to jeste izvrsno izvedeno ostvarenje.
       Film "Brat 2" Alekseja Balabanova je, očigledno, nastavak onog istog filma o ruskoj mafiji od pre četiri godine. Sada je priča odmakla i u žestini i u geografskoj širini. Od sredine filma radnja se odvija u Čikagu gde vidimo da su pravila igre drugačija, ali to neće bitno ugroziti junake ovog filma, rađenog u maniru Kventina Tarantina, dakle izuzetno brzo i moderno, što odudara od onoga što inače nudi ruska kinematografija. Za nas, zemlju u tranziciji, sve je nekako u tom filmu već viđeno, i to bukvalno - uživo. Kao da se ovde događa čitav taj tulumbus, toliko ličimo na taj film, toliko je sve predvidivo. U tome je njegova draž, ali i njegov minus.
      
       O seksu, o smrti
       Veoma je zanimljiv "Hamlet" mladog Majkla Almereide s jakom glumačkom podelom: Itan Houk, Kajl Meklaklen, Sem Šepard... Najslavnija Šekspirova tragedija događa se danas, u NJujorku, i ide munjevitom brzinom ne gubeći nimalo od suštine i duha drame. Naprotiv, ona deluje veoma snažno baš zbog tog naboja kome u velikoj meri doprinosi izvanredna muzika Kartera Burvila. Pravi mali biser i još jedan (sjajan!) način kako se Šekspir može u ovo vreme ispričati filmskim jezikom a da deluje sveže, pametno.
       Posle "Egzotike" i "Slatke sutrašnjice", Atom Egojan filmom "Felicijino putovanje" kao da zaokružuje svoju famoznu trilogiju o očaju, o gubitku. Sada za junakinju ima mladu devojku koja, otkrivši da je trudna, kreće u potragu za ocem deteta znajući jedino njegovo ime i grad u kome živi. Na tom putu upoznaje starijeg, neoženjenog čoveka (uvek fenomenalni Bob Hoskins!) i iz tog susreta se razvija poseban odnos prijateljstva, razvija se mukotrpno i lagano budući da su oboje obeleženi sopstvenom nesrećom i tajnom. Atom Egojan, kao malo koji reditelj, o patnji govori bez patetike. Naprotiv, on je izvanredan poznavalac duše i kao da ga samo ona i zanima. U tome je gotovo nedostižan među mlađim filmskim stvaraocima.
       O stanju duše je i film "Hotel od milion dolara" Vima Vendersa, izvikan već i zbog legendarnog pevača grupe "U2" Bona Voksa po čijoj ideji je i rađen. U njega je on uložio i poprilično svog novca, a i sam napisao niz uzbudljivih pesama, od "First love" do "Don't leave me". Tim filmom je, inače, otvoren prošlogodišnji Berlinski festival povodom kojeg smo već pisali o njemu. Zato ovog puta samo reč, dve: pogledajte ga uprkos njegovoj dužini, pa i dosadnosti...
       Gorak ukus ostavlja i "Humanost" Bruna Dimona, film koji je zapravo filozofska studija o seksu i smrti te kao takav traje punih sto četrdeset i devet minuta. Mnogi su (gledaoci) umrli već na sredini filma zbog odviše laganog tempa, zbog kao onog da se "ništa ne dešava", i tome slično. Međutim, ko je izdržao taj metafizički esej do kraja, imao je šta da vidi. Neočekivan obrt, ali u smislu saspensa iako je to po površini krimi-priča (istraga o silovanoj i ubijenoj devojčici), već nešto sasvim, sasvim drugo. Mračni predmet želja. Jedan od najboljih filmova Festa 2001. po temi, po suptilnosti, najzad i po temeljnom istraživanju onoga što nas iznutra izjeda i uteruje u jad, u strah, u laži.
       Gledano iz drugačije perspektive, film "Pritajeni Tigar, skriveni Zmaj" Anga Lija izvesno je najlepši i najzabavniji film Festa 2001. On se još od Kana, van konkurencije, vrti po mnogim festivalima i ozbiljno približava cilju, to jest Oskaru. Ang Li je briljantno sklopio svoj ljubavni kung-fu film koji ima i misaonu dubinu, i lepotu kadra, i akcionu atraktivnost borilačkih veština koje su tu date do bajkovitih visina zahvaljujući savršenoj koreografiji ali i svim mogućnostima kompjuterske animacije. Remek-delo, film 21. veka.
      
       O laži, o ljubavi
       Šta još izdvojiti iz programa Gala Gala? Veoma simpatičnu komediju "Hleb i lale" Silvija Saldinija o zbunjenoj domaćici koja će, primorana slučajem, promeniti svoj život i tako odjednom postati žena nezavisnog duha, što samo potvrđuje da obično i ne znamo koji se sve đavo skriva u nama, pa zato napred, probajmo, budućnost je ono što mi od nje stvorimo. Tu je, zatim, "Izgnanik" Roberta Zemekisa, film u kome se Tom Henks nalazi sam na pustom ostrvu skoro dva sata da bi, potom, ponovni susret sa civilizacijom doživeo kao lanac nekad smešnih, a nekad strašnih šokova. Iako dug, traje sto četrdeset i tri minuta, taj film se sasvim dobro savlada zahvaljujući koliko veštini Zemekisa da od "ničega" stvori atmosferu i još joj dodaje gas, toliko maestralnom Henksu koji je već osvojio Zlatni globus za tu ulogu i, sasvim opravdano, sada puca na novog Oskara.
       Film "Magnolija" Pola Tomasa Andersona, prošlogodišnji berlinski pobednik, prevršio je svaku meru pošto traje 189 (i rečima: sto osamdeset i devet) minuta. I o njemu smo već pisali: sve se događa u jednoj ulici, ulici koja se zove Magnolija, u jednom danu, u dolini San Fernando, pri čemu pratimo paralelni život čak dvanaest junaka. Složen mozaik, tačnije grupni portret jednog usamljenog mesta u kome ima svega, laži i bolesti najviše, a ljubavi - jedva.
       Od filma DŽoela Koena "O, brate, gde si?" mnogo se više očekivalo na poslednjem Kanskom festivalu. Doživeo je, međutim, čist fijasko, i to s jakim razlozima. Naprosto je reč o nemogućoj ideji i, shodno tome, promašenom cilju: da od Homerove "Odiseje" ispadne komedija. Niko se nije smejao osim kada su DŽordža Klunija, koji igra Odiseja, upitali na pres-konferenciji da li je čitao Homera... Kluni je zastao, malo se zamislio, lepši uživo nego na ekranu, i odjednom, onako tipično američki, uzvratio: "Ne, ja sam još kod 'Lovca u žitu'".
       Pošto je u Beogradu bio gost ugledni nemački reditelj Folker Šlendorf, red je da pomenemo njegov poslednji film "Legende o Riti". Naprosto iz poštovanja prema čoveku koji je potpisao remek-delo zvano "Limeni doboš" još 1979. godine! Sada se Šlendorf upustio u avanturu evociranja uspomena na nekadašnji podeljeni Berlin i zlu sudbu koja prati aktivistkinju frakcije crvenih armija bacajući je od nemila do nedraga. Potpuno konfuzno deluju na filmu sva ta njena lomatanja pri čemu teško razabirate gde je, s kim je, protiv koga je, te vas se zbog toga, u hvatanju tih konaca, njena nesreća nimalo ne dotiče. Jedan baš loš film.
       Takođe je očajan i film "Pola X" Lea Karaksa, koji je bio gost Festa 2001. Veoma zamoran je i "Vatel" Rolanda DŽofea, prenatrpan a besmislen, sa degutantno već debelim Žerarom Depardjeom u naslovnoj ulozi. Najzad, neprijatno iznenađenje priredila je "Rozeta" belgijskih reditelja Žan-Pjera i Lika Dardena o nezaposlenoj devojci koja sanja pristojan život a spava u prikolici pored majke pijandure. Film je rađen onom nepodnošljivom brzom kamerom i beskrajno ponavlja njene pokušaje da do ičega dođe. U suštini je tanak, jednoličan i prazan uprkos svojoj (kao) jakoj temi. Sve ovo je važno naglasiti zato što je "Rozeta" dobila 1999. godine Zlatnu palmu u Kanu. I to u konkurenciji sa, recimo, filmovima kao što su bili "Sve o mojoj majci" Pedra Almodovara, "Felicijino putovanje" Atoma Egojana i "Humanost" Bruna Dimona. Sad, kada smo ih sve videli, možemo se još više čuditi takvoj odluci žirija kome je predsedavao Dejvid Kronenberg. Možda će ličiti na paranoju, ali se čini da je politika, ona viša politika koju Kan i te kako uvek vodi, baš te sezone, sezone bombardovanja, odlučila da Zlatna palma ode belgijskom filmu. Kad je Brisel već imao svu vlast i sav novac, što ne bi nešto tako lepo i iz kulture prigrabio, zar ne?
      
       O nastranosti, o licemerju
       Iz drugih segmenata festivala moglo se, takođe, bogato birati. U okviru programa A Amerika prikazan je, recimo, film "High Fidelitdž" Stivena Frirsa, zaprepašćujuće slab ako se uzme u obzir da je rađen prema istoimenom bestseleru Nika Hornbija, jednom očaravajuće smešnom ali i mudrom romanu. Osnovna nevolja je scenario (DŽon Kjuzak i prijatelji) koji, verno respektujući knjigu, jeste nešto kao monodrama. U knjizi to funkcioniše, ali na filmu ne biva da vam svakih pet minuta Kjuzak u krupnom planu javlja šta misli i šta bi sada a šta bi kasnije. U svemu tome negde se i nepovratno izgubila ona najveća draž romana, njegova nepresušna duhovitost.
       S druge strane, a u istom programu, prikazan je odličan dokumentarac "Prljavština i bes" Đulijena Templa o "Seks pistolsima". S vremenske distance bolje se zapažaju stvari, toliko znamo, te tako u ovom filmu mi ne pratimo samo kako je i zašto stvoren bend već, pre svega, sve to vreme (sredina osamdesetih) koje je iznedrilo bunt protiv bede, protiv nezaposlenosti, protiv bezperspektivnosti, protiv laburista i tačerizma. Jedini odgovor koji su klinci iz tog doba u Velikoj Britaniji smislili, bio je - povraćanje. "Seks pistolsi" su upravo promovisali taj način gađenja, kulturu ružnog, prljavog, pijanog, drogiranog, odvratnog i zarazili milione mladih da se ponašaju slično. Cela stvar se inače zove - pank.
       O "Uraganu" Normana DŽuisona sa Denzelom Vošingtonom (takođe smo već pisali), takozvanom zatvorskom filmu u kome nevino osuđeni bokser Rubi Karter, inače autentična ličnost, trune dve decenije u ćeliji ali se ne da, nalazi utehu i snagu u Bibliji, i na kraju biva oslobođen. Film drži pažnju zahvaljujući najviše odličnoj glumi Denzela Vošingtona. Još je i najzgodniji iz te ponude film DŽona Svonbeka "Velika prevara" o muvatorima koji bi da dođu do (samo) nekoliko miliona dolara pri čemu će se za neke od njih pokazati da im je, ipak, važnije samopoštovanje. Još ako dodamo da glavnu ulogu igra najbolji glumac današnjice Kevin Spejsi, ne treba vam bolja preporuka...
       Gde smo mi na Festu 2001? Delom, u napadno propagandnom "Otporu" Gorana Radovanovića, a onda i u folirantskoj a patetičnoj "Kazni" Gorana Rebića, dokumentarcu o bombardovanju Jugoslavije kome glavni smisao i istinsku tragiku daje pametnica Sonja Savić, ubledela i uplakana na pustom aerodromu, pitajući se o kakvom to kontaktu sa svetom govorite kada nam je taj svet ukrao deset godina života...
      
       O granici, o jugu
       Zanimljivo je još reći da se na Festu 2001. prikazaju dva hrvatska filma, "Blagajnica neće ići na more" Dalibora Matanića, zabavan film o, u suštini, ozbiljnim stvarima datim kroz (metaforičnu) vizuru propadanja jednog supermarketa, i "Je li jasno, prijatelju?" Dejana Aćimovića, zatvorska drama bazirana na istinitom događaju. Tu je zatim i bosanski "Mliječni put" Faruka Sokolovića, crna komedija o potrazi za boljim životom koji navodno postoji negde daleko od zemlje u kojoj, ionako, truneš.
       Odlično je što je Fest 2001. prikazao ne samo ta tri filma već su u Beograd došli i svi njihovi autori. Koliko da se zna da granice, koje su nam došle glave, polako blede i da se veze, sve češće i sve jače, opet grade a stari prijatelji iznova sreću. I to je nešto potpuno drugo od onog što je Fest 2001. na svom početku najavio: da, jednim svojim programom, gostuje ni manje ni više nego u - Bujanovcu! Nešto kao briga za južnu granicu, nešto kao saosećanje sa onima koji tamo žive. Samo im festival nedostaje! I od najveće laži gore je licemerje. Obično počinje, ili se makar transparentno najpre vidi, u stvarima kulture...
      
       JASMINA LEKIĆ