Albanska ofanziva se nastavlja; teroristi će postati pregovarači a zauzeta sela predmet trgovine o budućnosti Kosmeta

      U Domu kulture u Bujanovcu igra se, ovih dana, komad "Policijska stanica". Komedija. S obzirom na prilike u gradu, na broj naoružanih ljudi koji u njemu i oko njega boravi, reklo bi se da je odabrana žanrovski odgovarajuća zabava. S tim što elementi komičnog ostaju uglavnom na sceni dok u stvarnom životu prevladavaju drama ili ironija.
       "Kao Bejrut", prokomentarisaće prolaznik prizore sa kaljavih gradskih ulica kojima "brišu" policijska i vojna vozila, džipovi raznih humanitaraca, radoznalih stranih diplomata i novinara. I dok grad kontrolišu srpske snage bezbednosti, trinaest okolnih sela (sedam naseljenih i šest u kojima gotovo više niko i ne živi), među kojima su najznačajnija Lučani i Veliki Trnovac, zaposeli su naoružani Albanci, pripadnici samozvane OVPBM - Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe.
       Pesimisti veruju da se čeka proleće pa da se svakodnevno sporadično puškaranje, tokom kojeg su već pale prve žrtve, pretvori u pravi rat koji bi umnogome ličio na onaj već viđen 1999. godine na Kosovu. Optimisti predlažu da se kriza prevaziđe mirnim putem - pregovorima srpskih vlasti i predstavnika Albanaca, pod budnim okom međunarodne zajednice.
      
       Platforme
       Nebojša Čović, potpredsednik srpske vlade i predsednik Koordinacionog tela savezne i republičke vlade za Bujanovac, Preševo i Medveđu, spada, za sada, u drugu grupu i bez sumnje je najpopularniji ili, preciznije, najmanje nepopularan Srbin u ovom kraju, bar među Albanicma dostupnim za razgovor. O autoru predloga za rešavanje krize na jugu Srbije, sa kojim su se saglasile savezna i republička vlada, pohvalno se izražavaju i lokalni albanski političari: "Čović je sa nama na terenu i drugačije vidi stvari. Idealan je čovek da razume probleme i da pokuša da reši krizu", smatra Behljulj Nasufi, član Predsedništva najjače partije Albanaca, Partije za demokratsko delovanje (PDD), odbornik u SO Preševo.
       Čovićeva platforma, čiji detalji još nisu poznati javnosti, predviđa rešavanje krize u tri faze. Tokom prve faze većinsko albansko stanovništvo trebalo bi uveriti u spremnost srpskih i jugoslovenskih vlasti da se problem reši mirnim putem. Taj korak podrazumeva i vraćanje Albanaca u institucije sistema - najpre u policiju, uz garantovanje poštovanja ljudskih prava, pripadnika albanske zajednice, po standardima evropskih zemalja.
       Potom bi, prema planu, usledila demilitarizacija sela Lučani i Veliki Trnovac, što bi se nastavilo demilitarizacijom cele kopnene zone bezbednosti, po sistemu "korak po korak". Konačno, treća faza raspleta krize u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa bila bi faza ekonomskog oporavka.
       Prihvatanjem Čovićeve platforme, srpska strana se opredeljuje za varijantu pregovora u kojoj nema preciziranih rokova niti ultimatuma drugoj strani, što je postojalo u nastupima nekih drugih čelnika DOS-a, recimo, saveznog ministra policije Zorana Živkovića pa i samog premijera Đinđića. Realizacija programa, po Čovićevim rečima, trebalo bi da počne odmah a prvi rezultati mogli bi se videti već za sedam dana.
       Savezni ministar za nacionalne i etničke zajednice Rasim LJajić, koji je i potpredsednik Koordinacionog tela za ove opštine, smatra da je platforma "iskrena i otvorena ponuda" Albancima da se mirnim putem spreči novo stradanje ljudi. "Ovo stanje ni rata ni mira ne može da traje beskonačno", smatra LJajić. "Mi želimo da pravimo korake koji idu u pravcu postizanja trajnog mira, i to političkim putem."
      
       Javnost
       Ovakav kurs nailazi, istina, na odobravanje i na verbalnu podršku međunarodne zajednice ali u delu ovdašnje javnosti, naročito u saopštenjima stranaka poraženih na poslednjim izborima, tretira se i kao neodlučnost ili nesposobnost novih vlasti da odbrani državne granice.
       "Važno je da se nismo upleli u zamku i ponovili grešku prethodnog režima", odgovara LJajić. "Vojnom silom bi se kratkoročno, možda, i mogao rešiti problem, i to veoma brzo. Ali, onda se postavlja pitanje koji bi bio sledeći korak i koje su reperkusije koje bi ovakva akcija izazvala na Kosovu gde još živi nealbansko stanovništvo."
       Istraživanje Centra za proučavanje alternativa, urađeno sredinom decembra, pokazalo je da ovakav stav razume većina građana Srbije kojoj više nije do ratovanja: 45 odsto ispitanika, na pitanje kako rešiti krizu u Preševskoj dolini, odgovara da to treba učiniti diplomatskim putem, pregovorima uz pomoć Kfora. Tridesetak odsto preferira "odlučnu akciju naših snaga".
       Da se nešto ozbiljno promenilo u pristupu novih vlasti krizi na jugu Srbije, svedoči ponašanje srpskih policajaca na terenu. Ne samo što su izuzetno predusretljivi prema novinarima, koje sada rado vode na svoje položaje, već je i njihov odnos prema lokalnom stanovništvu znatno promenjen. Prema rečima Šaipa Kamberija, iz bujanovačkog Odbora za ljudska prava, situacija je i dalje nezadovoljavajuća, ali je ova kancelarija uspostavila saradnju sa Nebojšom Čovićem kome, na lični zahtev, redovno dostavlja pritužbe stanovnika na ponašanje pripadnika reda.
       "Prema mojim saznanjima, do sada su, na osnovu naših prijava i saradnje sa Koordinacionim telom, suspendovana 22 policajca koji su prekršili pravila službe." Na pitanje da li ima pritužbi na pripadnike OVPBM, recimo u Velikom Trnovcu, gde inače živi i koji je pod kontrolom naoružanih ljudi, Kamberi odgovara odrečno objašnjavajući da je odnos velike većine albanskog stanovništva prema naoružanim ljudima krajnje pozitivan.
      
       Ekstremisti
       Srpski policajci pričaju da sa lokalnim stanovništvom nemaju nikakvih problema. "Mnogi od onih koji noći provode u bunkerima i na stražama s druge strane, danju normalno prolaze pored nas i odlaze u Bujanovac, na pijacu ili u školu. Mi ih prepoznajemo po tome što su vidno neispavani", u šali će policajac na punktu kod sela Lučane.
       Policija smeštena u nedovršenoj kući, i naoružani Albanci stacionirani u dva bunkera s druge strane nalaze se praktično u istom selu, deli ih samo rečica Binačka Morava. Dani uglavnom protiču mirno, uz povremene verbalne provokacije. Reportere NIN-a i ministra LJajića neki od Albanaca, okupljeni oko seoske džamije, pozdravili su otkopčavanjem pantalona...
       Situacija se pogoršava noću, kad se sa tih položaja na policiju otvara vatra iz svakojakog oružja - od snajpera do minobacača. U poslednjih nekoliko dana napadi iz pravaca na kojima su stacionirani Albanci postaju duži i jači, što su u utorak uveče iskusile i američke diplomate.
       I lokalni Albanci i srpska policija i posmatrači svedoče o omasovljavanju OVPBM, kojoj se u velikom broju pridružuju mladi ljudi. Iako generalni sekretar NATO-a DŽordž Robertson ovu grupaciju, baš kao nekada Slobodan Milošević, opisuje kao "šačicu ekstremista", izveštaji sa terena govore da se broj sledbenika ideje Hašima Tačija meri hiljadama.
       Ukoliko bi pokušaj da se sa predstavnicima pobunjenih Albanaca razgovara propao, srpskim i jugoslovenskim vlastima ne bi preostalo drugo nego da izvedu brzu i uspešnu antiterorističku akciju, u kojoj bi se kopnena zona očistila od naoružanih ljudi, uz maksimalnu poštedu civila. Nove vlasti svesne su i da je za takvu akciju, bez obzira što bi se ona odvijala na teritoriji uže Srbije, neophodna saglasnost međunarodne zajednice, pre svega NATO-a i Kfora, koja izostaje uprkos brojnim tapšanjima po ramenu i pohvalama na račun novih jugoslovenskih demokrata.
      
       Proporcije
       Odnos dojučerašnjih protivnika, jugoslovenskih snaga bezbednosti i pripadnika NATO-a i Kfora, danas se u Briselu karakteriše kao "konstruktivan i osetljiv" ali savezništvo ostaje uglavnom verbalno. Prema Robertsonovim rečima, alijansa i jugoslovenske vlasti postigle su dogovor o preduzimanju mera protiv naoružanih ljudi. Te mere, za sada, ne podrazumevaju ni ukidanje ni smanjivanje tampon zone, kako je to svojevremeno predlagao jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica, niti bilo kakvu drugu izmenu Kumanovskog sporazuma koja se odnosi na pet kilometara široku zonu razgraničenja, a koja bi srpskim snagama bezbednosti ostavila prostor za delovanje. Primetno je jedino da Kforovi vojnici, danas češće nego ranije, privedu po nekog Albanca koga uhvate u pokušaju ilegalnog prelaska granice. U poslednjih nekoliko nedelja navodno ih je uhapšeno oko sto.
       Ćuti za sada i, po opštoj oceni, ključni faktor rešenja sukoba - američka administracija. Ne samo da je brzopotezno demantovana izjava srpskog premijera koji je, po povratku iz Vašingtona, gde se susreo sa novim američkim ministrom spoljnih poslova Kolinom Pauelom, izjavio da je dobio odrešene ruke za rešavanje krize na jugu Srbije, "i to u narednih deset dana", nego su se od direktnog prozivanja ekstremista uzdržali i američki izaslanik za Balkan DŽems Perdju i ambasador Vilijam Montgomeri na čije je vozilo pucano prilikom obilaska jednog od punktova srpske policije. Američka ambasada u Beogradu oglasila se samo potvrdom da se napad dogodio, a neimenovani zvaničnik Stejt departmenta izjavio je da se ne zna ko je pucao i kome su meci bili namenjeni.
       S takvim stavom jedine supersile u regionu, smatrajući ga svojevrsnom porukom, računaju i Albanci koji internacionalizaciju problema smatraju prioritetom bez obzira na demokratske promene u Srbiji, na koje, uzgred rečeno, ostaju prilično hladni. Prisustvo predstavnika međunarodne zajednice u regionu, koje podrazumeva i Čovićeva platforma, stavka je o kojoj neće biti nesporazuma. S ostalim predlozima izgleda da će ići malo teže. "Mislimo da demilitarizacija Lučana i Velikog Trnovca nije rešenje. Smatramo da ceo region treba odmah potpuno demilitarizovati i staviti pod kontrolu međunarodnih faktora, sve do stvaranja lokalne policije koja će biti formirana po proporcionalnom principu. Toga nema u platformi, što nas zabrinjava", ističe Nasufi.
       Albanska strana već za narednu nedelju najavljuje svoju platformu koja će biti odgovor na program srpske i jugoslovenske vlade i polazna tačka eventualnih pregovora sa Beogradom. Ta platforma sadržaće verovatno i njihovu primedbu da je Albance nemoguće uključiti u institucije sistema ukoliko im se pre toga ne priznaju diplome stečene na albanskom univerzitetu u Prištini, u Tirani ili u Bugarskoj.
       I dalje Nasufi upozorava: "Da bi se Albanci priključili policiji regiona, neophodno je da imaju završenu srednju stručnu školu a takve nema u Bujanovcu ili Preševu. Jasno je da nijedan roditelj ne bi poslao dete na školovanje u Sremsku Kamenicu niti bilo gde van regiona."
       Platformom Albanaca svakako će biti obuhvaćene i njihove zamerke na zakonski regulisan izborni cenzus od pet odsto, neprihvatljiv za manjinske partije jer im onemogućava učešće u radu republičkog parlamenta; kao i pritužbe na diskriminaciju u pogledu jezika i pisma u opštinama u kojima su većinsko stanovništvo. Konačno, može se očekivati da ni izjašnjavanje Albanaca na referendumu 1992. neće biti zaobiđeno. Tada je albansko stanovništvo sa juga Srbije glasalo za političku autonomiju i dalo podršku eventualnom otcepljenju od Srbije. "Albanci će biti pragmatični u svojim zahtevima, ali nastaviće svoju političku borbu", smatra Kamberi.
      
       Borba
       Platforme su, dakle, manje-više poznate, a ove nedelje oglasili su se i pregovarači. Na srpskoj strani primetno je ublažavanje stava premijera Đinđića koji je, posle sednice republičke vlade na kojoj je Čovićev plan dobio zeleno svetlo, otvorio i mogućnost pregovara sa predstavnicima OVPBM. "Ako Albanci misle da su teroristi adekvatni predstavnici njihove etničke zajednice, radi se o njihovoj vlastitoj proceni ko njih dobro predstavlja. Naša delegacija će proceniti ko je adekvatan partner za razgovor. Treba da razgovaramo sa svim ljudima i faktorima koji su ili deo problema ili deo rešenja."
       Pregovarački tim Albanaca predvodiće predstavnici OVPBM budući da ih Albanci smatraju najznačajnijim albanskim faktorom u Preševskoj dolini. "U timu će biti zastupljeni svi politički činioci ali ako bude postavljeno pitanje ko će voditi glavnu reč, to će biti OVPBM", objašnjava Nasufi.
       Kad se ima u vidu sastav ove formacije (borci OVK, meštani koji su se vojsci priključili u toku bombardovanja i neposredno posle rata pošto su izbegli iz uže Srbije i, konačno, najnoviji članovi - stanovnici tri južne opštine), ostaje da se vidi da li su u pravu oni koji veruju da je pristanak na pregovore samo manevar radikalnih Albanaca, koji time kupuju vreme nadajući se da kriza na jugu Srbije može poslužiti idejnom vođi pokreta Hašimu Tačiju da, pred najavljene izbore na Kosovu pojača pritisak kako na tamošnje Srbe tako i na Albance. I da, što je još važnije, teritorije zauzete u ovim trima opštinama (Albanci ih zovu istočnim Kosovom) postanu predmet budućih pregovora o sudbini pokrajine a time i ukupne trgovine teritorijama i stanovništvom.
      
       LJUBICA GOJGIĆ