Čudna veza između smrti bivšeg šefa savezne policije Zorana Sokolovića, ranjavanja vozača novog šefa SDB Srbije Gorana Petrovića i misterioznog događaja u kojem je stradao džip visokog funkcionera DOS-a Čedomira Jovanovića

      Tri događaja u poslednjih deset dana raspršili su tek stvorenu nadu da je serija atentata, ubistava i misterioznih smrti u Srbiji prošlost. Građani Srbije i dalje s razlogom strepe za svoju bezbednost. Političari naročito.
       Prvo je 28. januara, dok su u kabinetu predsednika Demokratske stranke u Krunskoj ulici u Beogradu razgovarali Zoran Đinđić, Dušan Mihajlović i Goran Petrović, izvršen napad na Dragana Jakšića, vozača Gorana Petrovića, prvog čoveka Državne bezbednosti (tri dana posle postavljenja na tu dužnost). Već 6. februara u još nerazjašnjenom požaru stradao je automobil Čedomira Jovanovića, šefa Poslaničkog kluba DOS-a u Skupštini Srbije i visokog funkcionera Demokratske stranke. Sutradan, 7. februara mrtav je pronađen Zoran Sokolović, bivši savezni i republički ministar unutrašnjih poslova, u svom automobilu nedaleko od rodnog sela Lepena u blizini Knjaževca.
      
       Slučajna veza
       Osim što sva tri slučaja vezuje automobil, kao najdirektnije mesto događaja, sve ostalo je nepoznanica i u domenu nagađanja koja su pratila i dosadašnje nerasvetljene slučajeve.
       I dalje je nejasno da li je pucnjima u podlaktice Petrovićevog vozača upućena svojevrsna poruka novom šefu DB da se "ne meša previše u svoj rad", naročito u rasvetljavanje nekih ubistava (tvrdi se da je na sastanku u Krunskoj ulici baš o tome bila reč), ili se radi o mnogo manje verovatnom pukom pokušaju otmice blindiranog BMNJ-a. Nije bez značaja da se svojevrsno "upozorenje" dogodilo odmah posle formiranja republičke vlade, nekih smena i novih postavljenja u MUP-u Srbije i vladine najave žestoke borbe sa organizovanim kriminalom.
       Nepoznanica je i da li se džip Čedomira Jovanovića u beogradskoj Avalskoj ulici "slučajno samozapalio" ili mu je neko u tome pomogao. Iz DS izdato je saopštenje u kome se kaže da su "ovo kukavičko delo naručili ostaci bivšeg režima koji su uplašeni suda naroda i obaveze da polažu račune za sve ono što su učinili za poslednjih deset godina..."
       Zoran Đinđić, republički premijer i predsednik DS, saopštio je da raspolaže informacijom da je pod automobil Čedomira Jovanovića podmetnuta bomba, uz tvrdnju da su poslednjih nekoliko dana učestale pretnje određenim funkcionerima državnih službi koji imaju veze sa konceptom suzbijanja terorizma i organizovanog kriminala. "Bilo je pet ili šest takvih pretnji, a nešto i direktnih pretnji, odnosno poseta. Svi slučajevi su prijavljeni MUP-u Srbije, istraga je u toku i očekuju se vrlo brzo konkretni rezultati", rekao je Đinđić.
       Misteriozna je i smrt Zorana Sokolovića, čoveka koji je skoro deset godina brinuo o unutrašnjoj bezbednosti ove zemlje. Prve činjenice sa lica mesta, pre zvanične istrage, ukazuju da se "verovatno radi o samoubistvu", što u zemlji Srbiji ne znači ništa. Ovde su se i samoubistva dešavala uz nečiju pomoć ili pritisak, kao što je bilo u slučaju Mije Gavrana, nekadašnjeg direktora hotela "Mažestik" ili misterioznog utapanja Nebojše Simeunovića, istražnog sudije u nizu slučajeva nerasvetljenih ubistava (Badža, Bulatović, Arkan...).
       Iako se spekuliše o "samoubistvu zbog bolesti", Sokolović za sobom, izgleda, nije ostavio nikakvu poruku. NJegovo mesto i značaj u protekloj deceniji takav razlog dovodi u sumnju. Za ovog agronoma iz Knjaževca šira javnost nije znala sve do čuvene Osme sednice 1987. godine na kojoj je Slobodan Milošević ustoličio svoju trinaestogodišnju vladavinu u Srbiji. Pre nego što je postao prvi čovek savezne policije bio je predsednik OK SSRN, a kasnije i sekretar OK SKS, zatim i Predsedništva Skupštine Srbije.
       Kad je u proleće 1991. godine, posle iznuđene ostavke svemoćnog Radmila Bogdanovića (zbog poznatih događanja 9. marta), postavljen za ministra unutrašnjih poslova Srbije, malo ko je pomišljao da će se on na tom mestu baviti svojim poslom.
      
       Duga karijera
       Ipak, on je bio ministar Miloševićeve policije tokom sva četiri rata i ostao u svojoj kancelariji i posle odlaska s premijerskog položaja Dragutina Zelenovića, Radovana Božovića te Nikole Šainovića. Zadržao je resor u obe vlade Mirka Marjanovića, a za saveznog ministra postavljen je u vreme Radoja Kontića, što mu nije smetalo da zadrži isto radno mesto i pod Momirom Bulatovićem.
       Dok su drugi pričali, on je radio. Pored pravih ratova, Sokolovićeva policija je stalno vodila "specijalne", pokrivala masovne proteste 1992. i 1996/97. godine i niz izbora svih nivoa, što je podrazumevalo ne samo "gušenje neprijateljskih stranaka" već i stvaranje sopstvenih. Već uoči prvog Miloševićevog rata temeljito je, komunistički, očistio sopstvene redove od nedovoljno pouzdanih ili onih koji bi mogli da se pokolebaju. U leto 1992. godine njegova policija je bila "primorana" na nedeljni uranak i s oružjem na gotovs upadne u sedište savezne policije i preuzme ljudstvo, tehniku i bogatu arhivu. U drugim zemljama to bi se zvalo puč, a tadašnji predsednik SRJ Dobrica Ćosić bio je uveren da su posredi samo "srbijanska pandurska posla". Upitan tada da li je upad morao biti izveden potajno, po mraku, Sokolović je lakonski odgovorio: "Nije po mraku, bilo je u zoru."
       Mnogi smatraju da se kao prvi čovek savezne policije (od 1997. godine) povukao u senku kako bi ustupio mesto mlađim kolegama, poput Gorana Matića i Ivana Markovića, zaduženima da otkrivaju razne špijunsko-terorističke grupe specijalizovane za likvidaciju Slobodana Miloševića.
       Tokom prošlogodišnjih političkih previranja Sokolović se nije oglašavao u javnosti. Bio je jedan od jugoslovenskih funkcionera kome je, odlukom Evropske unije, bilo zabranjeno putovanje u zemlje Zapadne Evrope. Otkako je otišao u penziju i napustio političku scenu, iz Beograda je otišao u rodni kraj, a tamo je i pronađen u automobilu u svom voćnjaku, sa pištoljem i prostrelnom ranom u glavi.
       U Srbiji se obično kaže da "mrtva usta ne govore". Možda je to i najveći problem sa kojim se nova vlast suočava.
      
       SLOBODAN IKONIĆ