Druga federalna jedinica će ove godine doživeti tri kampanje, ali je teško poverovati da će one smanjiti podele, tenzije i netrpeljivost

      Ako smo imali sankcije zbog tuđih ratova, što ih ne bismo imali zbog svoje države, poručuju sa jednog zida u centru Podgorice navijači Budućnosti pripadnicima vladajuće partije, jer su analitičari sa tribina možda primetili izvesna kolebanja na putu ka nezavisnoj državi. Hroničari jugoslovenske autodestrukcije primetiće da su o važnim državnim pitanjima svoje ideje, bez posledica, efekata i odgovornosti, iznosili sociolozi, novinari, pesnici, estradni giganti i felerični proroci. To nipošto nije slučaj sa navijačima. NJihov angažman nagoveštava da je politička kriza metastazirala ili, kako bi rekli suptilni intelektualci, da je sve otišlo do đavola.
       "A, što je dobro za Srbiju, nije sigurno dobro za Crnu Goru", počinje svoj politički pledoaje student koji sa devojkom gleda reklamu za film "Beli ambis", u kojem se prati pohod neustrašivih planinara i opasnosti koje prate tu avanturu. "Meni je pokojna baba pričala kako su Crnogorci i Srbi uvijek bili jedni uz druge, ali sada vidim po novinama da to uopšte nije bilo tako", dodaje sagovornik NIN-a.
      
       "Hegenomija"
       U istoj ulici, konobar, suvlasnik i menadžer objekta, kojim se prolama dirljiva pesma Šabana Šaulića "Dođi da ostarimo zajedno", tvrdi da "antisrpska politika neće proći jer bi time Crna Gora sama sebe ojadila i ponizila. 'Ajde i da razumem što nisu bili za Sloba, ali što im sada ne valja, pa, brate, njima ništa ne valja iz Srbije. Ne, ne, to neće proći, ja vi kažem", objašnjava svoje jugoslovenske, prosrpske i paternalističke poglede na svet energični ugostitelj, koji s indignacijom odbija pitanja o istorijskom referendumu, nezavisnosti ili savezu međunarodno priznatih država. "Ništa ti ne mislim o tome, vala baš ništa i što vi iz Beograda to pitate, da nijesu i vas kupili, ka što su mnoge podrepaše iz Srbije kupili."
       Starija žena, koja prodaje cigarete na Trgu Ivana Milutinovića, kaže da predsednika voli kao starijeg sina i kritikuje "nesoje što ga napadaju". "Ja sam ti, vala, za samostalnu i međunarodnu Crnu Goru jer će uvijek biti te, štono kažu, srpske hegenomije. Vidiš li što nam rade, oni potplaćuju talijanske ministre da reknu kako je Milo mafijaš, pa đe to ima", čudi se žena, dok joj političke stavove prekidaju pitanja kupaca. "što želite, laki jednu osamdeset, vinston dvije".
       Krajem prošlog veka, u Crnoj Gori je završena javna i sveopšta debata o prednostima i manama Đukanovića ili Miloševića, ali su građani uvedeni u mnogo dalekosežniju raspravu fokusiranu na jedno pitanje - ima li smisla živeti sa Srbijom? Velike podele unutar nevelikog naroda postale su još ozbiljnije. Sudeći po vladajućim i nezavisnim medijima, koji se jedinstveno bave agitovanjem za nezavisnost države, zajednička država nije moguća jer će u njoj uvek dominirati duh srpskog hegemonizma, paternalizma, a Crna Gora biti svedena na okrug, region ili guberniju. Tako se sa naslovnih strana objašnjava da je Koštunica naredio tajnu mobilizaciju (vojvođanskih mladića koji treba da idu u Crnu Goru), saznaje da je poznati geostrateg i bonvivan Dragoš Kalajić tajanstvena ličnost koja stoji iza neprijatnih optužbi italijanskog ministra finansija Otavija del Turka na Đukanovićev račun, demaskira poznati kolumnista nedeljnika "Vreme", koji radi za šaku francuskih franaka protivu interesa Crne Gore.
       Neki bahati i nepromišljeni potezi delova savezne vlade, kao što je proslava srpske Nove godine u Podgorici (u Beogradu se nije slavila zbog nedostatka para), postali su opšte mesto u svim ubeđivanjima kako je u prirodu beogradskih vlastodržaca, znatno pre Miloševića, utkana potreba da se pokori Crna Gora.
      
       Razočaranje
       "Problemi u odnosima Srbije i Crne Gore imaju duboke korene, jer u srbijanskoj politici kod relevantnih partija i u različitim periodima može se lako uočiti jedna konstanta - politika nacionalne i državne dominacije. Jer, mora se reći da u Srbiji ne postoji nijedna partija koja se zalaže za samostalnu i nezavisnu državu, i kao da niko ne želi da Srbija odlučuje o svojoj sudbini. Mi sa čuđenjem slušamo kako, recimo, jedna Vesna Pešić govori nešto što ni sam Milošević nikada nije izgovorio", ocenjuje predsednik Izvršnog odbora DPS i savetnik crnogorskog predsednika Miodrag Vuković, koji odbacuje optužbe da se vladajuća koalicija ponašala bolje prema Miloševiću nego što se sada ponaša prema "prijateljima iz DOS-a".
       "Tačno je da smo ranije ponudili predlog za redefinisanje odnosa u federaciji, ali je taj predlog bio ignorisan, a Crna Gora bila izložena daljim napadima, zbog čega smo bili prinuđeni da preuzimamo funkcije suverene države. Na kraju je Milošević pao, suverenost je ostala. Da li Crna Gora treba ponovo da se vrati federaciji, a u ovom veku već tri puta je davala svoju državu Jugoslaviji i tri puta se razočarala. Mi smo verovali u Jugoslaviju, čekali smo osam godina da ta zajednica zaživi, ali nismo dočekali. Sada nas neko ko je još 1992. tvrdio da Jugoslavija nije moguća i, pokazalo se, bio u pravu, ubeđuje da je Jugoslavija moguća i još optužuje za licemrje. Pa ko je tu licemer?"
      
       Pizma
       Sve političke rasprave se, nekako spontano, završavaju lamentima zbog nedostatka solidarnosti, izneverenim očekivanjima ili opravdanim strahovanjima. Zvaničnici dvodelne vladajuće koalicije kažu da su 5.oktobra bili oduševljeni jer su pobedili njihovi prijatelji, koji su od diktatora tražili utočište u Crnoj Gori i sa paštrovićevskih plaža smišljali strategiju za obaranje nenarodnog režima, ali su ubrzo u gotovo svakoj stranci primetili klicu miloševićevske velikosrpske politike koja onemogućava normalnu federaciju. Pripadnici nove vlasti u Beogradu mogu da kažu kako su pomogli Đukanoviću u trenutku kad je o njegovoj političkoj sudbini odlučivao svaki glas u Crnoj Gori i podsećaju da je koalicija "Da živimo bolje" pobedila na izborima jer je ubedila birače kako su protiv Miloševića ali su za demokratsku Jugoslaviju, što nije bilo moguće bez pomoći prijatelja iz Srbije.
       "Umesto prve čestitke, iz Podgorice je ka Beogradu krenula neverovatna pizma. To je izazvalo nezadovoljstvo, ne samo u partijskim vrhovima, već među biračima koji su se vezali za partiju zbog ideje a ne iz interesa. Ta ideja je glasila demokratska Crna Gora u demokratskoj Jugoslaviji", kaže Predrag Popović, potpredsednik Narodne stranke, kojoj posle izlaska iz vlade vraća nekadašnji rejting. On podseća da je DPS, uoči izbora, na Svetom Stefanu potpisala sporazum sa liderima DOS-a u kome se kaže da treba učiniti sve da se sačuva Jugoslavija ako pobedi DOS. "I DOS je pobedio, a naši koalicioni partneri su zaboravili na svoj program, svoje potpise, a rekao bih i na dobar deo svojih birača. Mi smo bili prosto zbunjeni, jer se gospodin Đukanović uvek ponašao pragmatično i racionalno i ne mogu da verujem kako misli da je moguće stvoriti prosperitetno društvo tako što će jačati podele unutar tog društva", pita se sagovornik NIN-a.
      
       Ankete
       Već tradicionalne priče o podelama potvrđuju istraživanja javnog mnjenja čije rezultate koriste sve partije u Crnoj Gori, kao krunske dokaze ispravnosti svoje politike. Pozivajući se na rezultate agencije DAMAR, visoki zvaničnici DPS tvrde da 56 odsto birača podržava samostalnu državu ili savez samostalnih država, ali neke druge istraživačke kuće smatraju da su ankete rađene na čudnovatom uzorku (osam opština, previše mladih i visokoobrazovanih, previše Crnogoraca i Srba, isključeni Muslimani i Albanci). Neka druga istraživanja, koja nisu objavljivana, upućuju da se i za nezavisnost i za federaciju opredeljuje po nešto ispod 40 odsto dok su ostali neopredeljeni ili za srednje rešenje, koji nisu u stanju da jedno definišu. Srpski opredeljeni birači su listom za Jugoslaviju, Crnogorci su podeljeni, a u zahtevu za nezavisnost jedinstveni Muslimani i Albanci.
       Popović procenjuje da nezavisnost podržava 35 odsto građana, jer ljudi dobro znaju da su Srbija i Crna Gora i sada države, ali su odlučile da ih ugrade u zajedničku državu jer su tome uvek težile i jer je to efikasnije rešenje za obe države. "Rekao bih da Crna Gora ima mnogo veće interese da ostane u zajedničkoj državi nego Srbija. Ono što me najviše čudi jeste što protagonisti te ideje ne nude nikakve argumente osim nacionalromantizma, oni ne kažu zašto nije moguć zajednički život ako je uvek on bio ne samo moguć nego je činjeno sve da se ostvari, ne kažu koliko bi ta država koštala, koliko bi imala ambasada, kakve bi posledice to imalo po ekonomiju."
       Ako je čitavo društvo podeljeno, da li je jedinstvena vladajuća partija čiji zvaničnici ponosno ističu da partija ima zapanjujućih 120 000 članova. Najozbiljniji potres u neprikosnovenoj Demokratskoj partiji socijalista nastao je posle tromesečnih, zimskih protesta koalicije "Zajedno" kada je Milošević prvi put ozbiljno uzdrman, ali se teško može očekivati da bi odustajanje od federacije i sopstvenog programa moglo da izazove ozbiljnije sukobe u vrhu ili bazi.
      
       Referendum
       Potres je doživela glavna opoziciona stranka - Socijalistička narodna partija, čije je rukovodstvo, izgleda, shvatilo da su njihovi saveznici početkom oktobra doživeli brodolom i zaključilo da u liku Momira Bulatovića imaju glavni limitirajući faktor za uspešnu saradnju sa novim saveznim partnerima, međunarodnim zvaničnicima, ali i potencijalnim biračima.
       Jedan od sagovornika NIN-a kaže da je DPS sprovela je interno istraživanje koje ukazuje da platformu vlade podržava između 95 i 97 odsto članova. Platforma je, međutim, odražavala kompromis između jasnih zagovornika nezavisne Crne Gore i dela partije koji bi želeo da sačuva veze sa Srbijom. Mršavi entuzijazam lidera DOS-a prema savezu država, kao i najave da valja sačekati ishod izbora, samo su dodatno naljutile senzibilne funkcionere DPS. "Zašto se ne pregovara, zašto se demonstrira isključivost. Možda neko u Srbiji želi da sačeka izbore pa onda pregovora sa nekim novim momcima iz SNP ili NS, ali znam da i naši prijatelji znaju da će na izborima pobediti demokratska Crna Gora i ne vidim nikakve prepreke da dve vlade formiraju ekspertske grupe koje bi radile do izbora, a zatim samo finiširale dogovor i zatim raspisale referendum. Ako nas neko već optužuje da smo separatisti, zašto onda tražimo i insistiramo na pregovorima", kaže Vuković.
       Predsednik Liberalnog saveza Miroslav Vicković kaže da su liberali ponudili podršku manjinskoj vladi pod uslovom da ona organizuje referendum sa jasnim pitanjem: da li ste za nezavisnu Crnu Goru. "Oni su to odbili. Dosadašnja politika, koju smo mi pomalo cinično opisali kao politiku aktivnog čekanja, sada bi se mogla definisati kao politika aktivnog razvodnjavanja. Moguće je da imaju problema u partiji, jer je Đukanović za poslednje tri godine uspeo da ubedi međunarodnu zajednicu da je problem u Slobodanu Miloševiću, da bi se sada dosetio da je problem u nečemu drugom. Mi već 11 godina vodimo kampanju za nezavisnost i nemamo dilema o tome šta je naš ključni politički cilj, ali nam je izuzetno stalo da snage koje budu poražene na izborima ili referendumu prihvate njihov ishod. Ako većina građana odluči da ostane u Jugoslaviji, mi ćemo čestitati i nastaviti da se ponašamo kao najlojalniji građani."
       Skupština Crne Gore ovih dana će usvojiti zakon o referendumu, skratiti svoj mandat i odrediti pravila medijskog predstavljanja. Po raspuštanju Skupštine, počinje kampanja za parlamentarne izbore koji svi tumače kao referendum pre referenduma, ali niko ne zna koliko će se puta glasati ove godine. Ako na izborima pobede "independentističke snage", uslediće referendum pa zatim novi izbori za skupštinu nezavisne Crne Gore. Ako pobede neke druge snage, neće biti referenduma, ali će verovatno biti vanrednih predsedničkih i saveznih izbora. Do kraja godine, građane Crne Gore u svakom slučaju čekaju tri kampanje, tri glasanja, ali je teško poverovati da će u novu godinu ući pomireni bez netrpeljivosti, podela i rasprava o zajedničkom životu sa Srbijom. Posle trogodišnjeg kidanja svih mogućih veza, Srbija i Crna Gora imaju malo toga zajedničkog. Samo istoriju, jezik, veru i Deju Savićevića.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ
      
      

Momirova fatva Teško da bilo koji političar može bolje da definiše ideološku, nacionalnu i državnu raspolućenost Crne Gore od njenog bivšeg predsednika, bivšeg premijera Jugoslavije, nekadašnjeg lidera Demokratske partije socijalista i doskorašnjeg lidera Socijalističke narodne partije Momira Bulatovića. Kao i njegov saborac Milo Đukanović, uspeo se na crnogorski Olimp na talasu događanja naroda, uznemirenog zbog čuvene žute grede i otuđenosti rukovodstva. čak i kada su prijatelji s Andrićevog venca odlučili da formalno napuste ideju o Savezu komunista, crnogorski SK je opstao i pobedio (56,16 odsto) na prvim višestranačkim izborima.        Na čuvenoj konferenciji u Hagu, Bulatović je potpisao famozni Karingtonov plan kojim se priznaje državnost svih šest jugoslovenskih republika, ali je po povratku u Podgoricu njegov potpis povučen na inicijativu beogradskih vlasti ali i uz obilatu pomoć svojih partijskih drugova. Godinu dana kasnije, on se ponovo ohrabrio i predložio da dve republike formiraju labav savez, ali mu je državotvorni pravnik Ratko Marković objasnio kako to nije perspektivna ideja.        Predsednik Crne Gore u leto 1997. godine ulazi u sukob sa reformistima unutar partije, koji su shvatili da je moguće bavljenje politikom bez Miloševića. Te jeseni tesno gubi predsedničke izbore, da bi uoči parlamentarnih izbora sledeće godine postao savezni premijer, čime je svojim protivnicima omogućio komotnu pobedu.        Od rascepa u DPS, Bulatović je sve teže mogao da objasni da li podržava Miloševića u interesu očuvanja zajedničke države ili se bori za zajedničku državu kako bi očuvao Miloševićev režim. Posle septembarskih izbora, savezni premijer je sa bračnim parom Milošević-Marković saopštio da je levica zapravo trijumfovala i time otklonio poslednju dilemu o svom jugoslovenstvu. Opet je došao u sukob sa najbližim saradnicima i opet je izgubio. NJegovim porazom je, izgleda, simbolično završena Miloševićeva era.