Kad neko radi u korist sopstvene štete, Amerikanci to zovu pucnjem u sopstveno stopalo. Crnogorski predsednik upravo je ispalio jedan takav hitac. Politički gledano, on se iz Amerike vratio šepajući na jednu nogu, u daleko slabijoj formi nego što je bio kada je tamo odlazio prošle srede uz zvuke crnogorskih fanfara. Sa sobom je u prtljagu doneo i neželjen politički tovar: bojazan da bi nezavisna Crna Gori mogla ostati bez dosad obilate finansijske podrške iz inostranstva. I konačno, sa stanovišta crnogorske želje za osamostaljenjem, Đukanovićeva poseta Vašingtonu proizvela je katastrofalan nusproizvod: afirmaciju Srbije i njene nove vlasti

      Predsednik Đukanović govoriće na crnogorskom, prevod će biti obezbeđen na engleskom jeziku. Bila je to završna opaska kojom je Januš Bugajski, rukovodilac za Istočnu Evropu u vašingtonskom Centru za strateške i internacionalne studije (CSIS), ovog ponedeljka predstavio glavnog uvodničara na konferenciji o budućnosti Crne Gore. Skup je održan šestog dana boravka Mila Đukanovića u Vašingtonu, u okviru posete koja se, sasvim neočekivano za njenog protagonistu, pretvorila u antipropagandu crnogorskim težnjama za nezavisnošću.
       Kad neko radi u korist sopstvene štete, Amerikanci to zovu pucnjem u sopstveno stopalo. Crnogorski predsednik upravo je ispalio jedan takav hitac. Politički gledano, on se iz Amerike vratio šepajući na jednu nogu, u daleko slabijoj formi nego što je bio kada je tamo odlazio prošle srede uz zvuke crnogorskih fanfara. Sa sobom je u prtljagu doneo i neželjen politički tovar: bojazan da bi nezavisna Crna Gori mogla ostati bez dosad obilate finansijske podrške iz inostranstva. I konačno, sa stanovišta crnogorske želje za osamostaljenjem, Đukanovićeva poseta Vašingtonu proizvela je katastrofalan nusproizvod: afirmaciju Srbije i njene nove vlasti.
       Đukanovićeva poseta Sjedinjenim Državama ("našem najvažnijem partneru", što bi rekao ministar spoljnih poslova Branko Lukovac) domaćoj javnosti je unapred predstavljana sa dozom preuranjenog i neprimerenog trijumfalizma. U vrhu naslovne strane podgoričkih "Vijesti" u četvrtak 1. februara velikim slovima je pisalo: "Predsjednik Đukanović sinoć doputovao u Vašington, gdje danas treba da se sretne sa predsjednikom SAD DŽordžom Bušom". Samo je prvi deo te rečenice bio tačan; drugi je predstavljao debelu dezinformaciju, što je, izgleda, uočio i specijalni izveštač ovog lista koji posle toga više nije ni spomenuo američkog predsednika u kontekstu Đukanovićeve posete: Buša je Đukanović na nacionalnom Molitvenom doručku u Vašingtonu uspeo samo izdaleka da vidi, isto kao i preostalih pet hiljada gostiju koji su, poput crnogorskog predsednika, imali priliku da prisustvuju ovoj tradicionalnoj ceremoniji američkog Kongresa.
      
       Pravi hladan tuš usledio je posle doručka, kada je američki državni sekretar Kolin Pauel primio srpskog premijera Zorana Đinđića, čija je funkcija, hijerarhijski gledano, za stepenicu ispod Đukanovićeve, a portparol Stejt departmenta indirektno je potvrdio da Pauelovu odluku da se sretne sa Đinđićem treba posmatrati u paketu sa Pauelovom odlukom da se ne sretne sa Đukanovićem. Završni udarac Đukanoviću zadao je "NJujork tajms", koji je iz pera svoje diplomatske urednice DŽejn Perlez precizno protumačio poruku nove američke diplomatije Crnoj Gori: Amerika ne podržava osamostaljenje, i na ovaj način o tome šalje jasan signal crnogorskoj, jugoslovenskoj i svetskoj javnosti.
       Sve ovo za Đukanovića je bilo toliko neugodnije jer je proteklih godina naučio na kudikamo bolji tretman u Vašingtonu. Pauelova prethodnica Medlin Olbrajt, slažu se američki sagovornici NIN-a, ne bi propustila da se vidi sa Đukanovićem.
       Da se Đukanoviću ukazala prilika da se sretne sa njenim naslednikom, rekao bi mu po svoj prilici isto ono što je, na "crnogorskom" jeziku, rekao učesnicima konferencije CSIS-a: da je Miloševićev pad opravdao "natčovečanske napore" koje je Crna Gora uložila u nejednaku borbu sa njime; da između Crne Gore i Srbije čitavo stoleće "tinjaju" nerazrešeni problemi; da se procenat stanovnika Crne Gore koji žele nezavisnu, međunarodno priznatu Crnu Goru kreće između 55 i 60 odsto (!); da je crnogorska inicijativa "racionalnija" od Koštuničine; da će nezavisna Crna Gora "konačno sahraniti ideju o Velikoj Srbiji" i "razočarati srpske nacionaliste", te, konačno, da je svaka bojazan od sukoba u Crnoj Gori posle osamostaljenja gola izmišljotina.
       Teško je, međutim, verovati da bi od Pauela čuo išta drugo do onog što je na konferenciji o budućnosti Crne Gore mogao čuti od Tomasa Kantrimena, šefa Ureda za jugoistočnu Evropu u Stejt departmentu. Kantrimen je otprilike rekao: Mi imamo neposredne i prijateljske odnose sa predsednikom Đukanovićem, prema Crnoj Gori smo izuzetno velikodušni - mereno po stanovniku, pružili smo joj više pomoći nego bilo kojoj drugoj zemlji, izuzimajući eventualno Izrael. No, dali smo jasno do znanja da pomoć ne pružamo kako bismo ohrabrili osamostaljenje Crne Gore, na osnovu anketa javnog mnjenja nam se čini da je stanovništvo ravnomerno podeljeno na one koji žele status kvo, one koji žele veću autonomiju, i one koji žele potpuno osamostaljenje; mi podržavamo Koštuničin predlog i mislimo da dijalog može dovesti do zadovoljavajućih rezultata i za Srbiju i za Crnu Goru.
       Đukanović u Vašingtonu ima boljih prijatelja od Pauela i Kantrimena: on se sa tim prijateljima sreo i dobio njihovu javnu podršku, naročito podršku Miča Mekonela, republikanskog senatora iz Kentakija, koji je nedvosmisleno poručio da želi da ohrabri Crnu Goru da "nastavi putem prema državnoj nezavisnosti". Mekonel je predsednik važnog budžetskog odbora u Senatu, čovek koji je skoro dva meseca onemogućavao isplatu američke podrške novim vlastima u Beogradu zbog njihovog odnosa prema Crnoj Gori. On je važan saveznik: kod nas se nedovoljno ceni do koje mere samo jedan senator, koji to žarko želi, može da utiče na tokove američke politike prema nekoj zemlji.
       Međutim, sa novom administracijom stanje se u Vašingtonu unekoliko menja: Senat sa republikanskom većinom rado je zagorčavao život administraciji pod vođstvom Demokratske stranke, ali će možda biti uzdržaniji prema sopstvenoj administraciji. Gospodin Mekonel je inače poznat kao zastupnik albanskog lobija u Americi. Među donatorima njegovog izbornog štaba pojavljuju se brojni Amerikanci albanskog imena i porekla: niko od njih ne živi u Kentakiju, državi koju Mekonel predstavlja u Senatu. Mahom žive u NJujorku i NJu DŽersiju i pripadaju albansko-američkim organizacijama bliskim bivšem kongresmenu DŽou Diogardiju.
       Naravno, ukoliko Đukanović dobije izbore u aprilu, i ukoliko njegova opcija pobedi na referendumu, Amerika će bez reči priznati samostalnost njegove zemlje, sa mnogo manje femkanja nego prilikom priznanja Hrvatske i Slovenije (pre priznanja ovih republika SAD su se zaklinjale u integritet SFRJ, baš kao sada u integritet SRJ). U tom pogledu Đukanović ne obmanjuje svoje sunarodnike. Pitanje je, međutim, koliko će SAD biti spremne da finansijski nastave da podržavaju njegove državotvorne aspiracije. To će u najvećoj meri zavisiti od odnosa Vašingtona i Beograda. Zvanična Podgorica će u predstojećem periodu verovatno zadržavati dah da vidi kako će se razvijati razgovori Beograda i Vašingtona o sudbini Slobodana Miloševića. Treba očekivati da narednih nedelja Podgorica s povišenom indignacijom govori o srpskoj (ne)spremnosti da isporuči bivšeg predsednika Hagu. Na ovaj ili
       onaj način, Đukanović svoju priliku vidi u tome da Vašington poveruje kako se u Beogradu ništa nije promenilo na bolje.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ