Da je Miloševićeva vlast iskreno želela da radnicima besplatno podeli većinsko društveno vlasništvo, ne bi samo u ovom poslu držala potpuno besmisleni kurs od šest dinara za marku

      Radnici i direktori srpskih preduzeća naprasno su se, posle tri i po godine apstinencije, zaljubili u privatizaciju. Od pada bivše vlasti, koja je donela važeći zakon o svojinskoj transformaciji pa do suspenzije zakona, 631 preduzeće krenulo je u kapitalizam, na srpski način. Radnicima je podeljeno, ili je u toku deljenje 60 odsto vrednosti tih preduzeća, procenjenih na milijardu dolara. Znak za početak praktično je dao guverner NBJ Mlađan Dinkić, čim je ozvaničio kurs marke od 30 dinara.
       Ova nagla tranzicija novim vlastima se uopšte nije dopala - vlada Zorana Đinđića odlučila je, posle početnog snebivanja, da taj proces zaustavi do donošenja novog zakona, odnosno do izmene postojećeg. Sama je sebi ostavila rok od dva meseca. Za to vreme budući akcionari moraće da se strpe.
       Ponuđeno objašnjenje za ovaj potez, najpre nezvanično, potom i zvanično, glasilo je: to su, kao, julovci i espeesovci, sa Oskarom Kovačem na čelu, doskorašnjim ministrom za privatizaciju u prelaznoj srpskoj vladi, snagom sopstvenog neokrnjenog autoriteta pritisli "svoje" direktore dobrostojećih srpskih firmi da se na brzinu privatizuju i sačuvaju ekonomsku moć, a DOS-ovu vlast ostave u poziciji engleske kraljice.
       Ovom tezom, kreativno razrađivanom, nova vlast je staroj osetno podigla vrednost "akcija". Ako i pođemo od (prilično neosnovane) pretpostavke da bi direktori, u sadašnjoj političkoj konstelaciji snaga, hrabro pristali da ostanu na brodu koji se opasno nakrivio, pitanje je imaju li oni mogućnosti da kupe većinski paket u tim "svojim" preduzećima - kad se procenjena vrednost navedenih preduzeća podeli sa njihovim brojem, dobija se cifra od milion i po dolara u proseku, i više. Jeste prethodni režim bio korupcionaški, ali teško je poverovati da je baš ovoliko direktora - dolarskih milionera.
       Zašto se, zaista, menja Zakon o privatizaciji? Strani investitori, ruku na srce, nisu se baš polomili da ovde donesu novac. Za sada samo obazrivo izviđaju teren. NJima treba omogućiti elementarne uslove da baš od nas kupe ono što procene da će im doneti profit. A ako se radnicima (prema sadašnjem zakonu) podeli 60 odsto akcija i penzionerima još 10 odsto, plus prodaja sa popustom u drugom krugu, za pravu prodaju ostaju restlovi.
       Drugo, umesto procesa koji može da traje, i traje, i traje tako da se nikad ne završi (što je bio ideal bivšeg režima) privatizaciju treba učiniti obaveznom i vremenski je ograničiti.
       Treće, kao što precenjeni kapital niko neće kupiti, može biti, nije dobro ni deliti ga u bescenje - nekako se bolje čuva ono što se pošteno plati. Na kraju, nova vlast stalno ponavlja da ne želi "prljav" kapital, nego preferira strateške investitore. Posmatrači tvrde da će ipak, u ovim uslovima, vlast morati da se opredeli - ili za strogu higijenu, ili za privatizaciju. Oba cilja teško će ići zajedno.
       Novi ministar za privatizaciju u srpskoj vladi Aleksandar Vlahović rizikuje da se ozbiljno zameri radničkoj klasi. On joj nudi rad kod privatnih vlasnika, po tržišnim uslovima. Bolje su, smatra ministar, pristojne zarade nego bezvredne akcije. Ako se, međutim, prošeta po srpskim fabrikama, utvrdiće da samoupravna ideja nije mrtva i neće skoro biti - zaposleni koji su uspeli da se dočepaju akcija, doživljavaju ih kao najsigurniju zaštitu od svega što im ministar nudi. Zato se od tih papira, makar i bezvrednih, ne bi rastavili ni za živu glavu.
       Možda se radnici, u strahu od dolaska privatnog (pogotovu stranog) kapitala, zaista odazovu pozivu nekad državnog sindikata, koji se ovim povodom povratio iz kliničke smrti, pa stupe u generalni štrajk. Postojeći se zakon, grmi sindikat, ne sme se ni za jotu promeniti - preduzeća su već radničko vlasništvo, oni su i do sada tamo upravljali (kako, drugo je pitanje, priznaju i sindikalci) pa će odsad kao vlasnici upravljati još i bolje. Šta znači prodati preduzeće i onda biti srećan kod stranog kapitaliste, pitaju se radnički predstavnici. Ministar Vlahović osumnjičen je da bi srpsku privredu prodao za jedan dolar.
       Ako vlada sada poklekne, to će onda zaista biti idealna osveta starog režima, s odloženim dejstvom. Da je Miloševićeva vlast iskreno želela da radnicima besplatno podeli većinsko društveno vlasništvo, ne bi samo u ovom poslu držala potpuno besmisleni kurs od šest dinara za marku. Tako je radničko akcionarstvo formalno bilo omogućeno, ali faktički blokirano. Sad ispada da nova vlast ukida jedinu pozitivnu tekovinu izborenu tokom doba mračnjaštva, iz koga smo valjda izašli. Opet, gde je tu pravda - jednima će se omogućiti da postanu kapitalisti, jer su se na vreme setili, a drugima će to pravo biti oteto i još im na leđa natovariti strane eksploatatore. Da bi se videlo ko je od njih bolje prošao, moraće da prođe bar nekoliko godina.
       U apsurdnoj je poziciji i Zoran Đinđić - njegov zahtev, početkom devedesetih, za revalorizaciju prethodne privatizacije tadašnja vlast iskoristila je za njeno masovno poništavanje. Sad se opet pominje revizija, što se uopšte ne sviđa ni mnogim koalicionim partnerima. Kažu da bi to izazvalo daleko više štete nego koristi i zauvek kompromitovalo bilo kakvu privatizaciju u ovoj zemlji. Možda se rizik ipak isplati ako se cela operacija dopadne pravim kupcima.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ