NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Pohvala čistim računima

6.

      Iz dužeg spiska poslova, zadataka i obaveza jedne uređene Države, izdvaja se staranje o narodnoj imovini, kako onoj stečenoj radom i žrtvovanjem generacija i pokolenja, tako i onoj koja se knjiži pod "prirodni resursi i potencijali zemlje". Imovina o kojoj se stara pojedinac, organičena je. I način kako se stara, podleže razumnoj kontroli. Ne dovodi se u pitanje pravo raspolaganja imovinom, ali, kao i sve drugo, i to pravo je limitirano. Vlasnik novčanice ne sme je spaljivati u pepeljari jer on nije njen bezuslovni vlasnik. Svojim pretežnim delom (gotovo ukupnim viškom vrednosti), ona (ta novčanica) već ne pripada onome koji je trenutno poseduje. NJen nominalni vlasnik (titular) jeste Država. Samo Država ima pravo da uništi rečenu novčanicu. Naravno, ne u pepeljari i ne pod dejstvom alkohola. Način na koji se istrošene novčanice povlače iz opticaja regulisan je zakonom.
       Privatno vlasništvo ne podrazumeva neograničeno (nekontrolisano) raspolaganje imovinom. Jer je privatnost, kao što smo već rekli, limitirana zakonima i pravilima opšteg vlasništva. Ni kuća koju si sam, sa svojih deset prstiju i bez ičije pomoći podigao, nije bezuslovno tvoja. U dobro uređenim državama i sama izgradnja kuće je pod (državnom) kontrolom. Bez overenog projekta koji "brine" o krajoliku (pejzažu), o skladu sa već podignutim kućama i objektima, kao i svim drugim standardima, od upotrebnih do estetskih, podizanje kuće nije dozvoljeno. Za sve vrste "nastranosti" ostavljen je prostor između zidova. Država, naravno, raspolaže mogućnostima da i taj prostor kontroliše - prislušni uređaji, skrivene kamere - ali to je druga priča.
       Šta smo rekli?
       A da, Država je u obavezi da se stara o ukupnosti narodne imovine, pri tom ne ugrožavajući prava građana, počev od prirodnih, preko stečenih do aktuelnim zakonima propisanih. Narod je u obavezi da kontroliše Državu, posebno kad je u pitanju raspolaganje narodnom imovinom. Narod koji ispusti državu i prepusti je samoj sebi, koji prestane da se stara o državi (kao što se država stara o njemu), izgubiće korak i zaostaće u istoriji. Nema tih neprijatelja, agresora i okupatora koji mogu biti veće zlo od sopstvene države koja bi izmakla narodnoj kontroli. Obično se kaže da je Parlament ona institucija preko koje narod kontroliše Državu (u značenju vlast, vlada). To delimično jeste tačno, ali i nedovoljno: narod svoju državu mora kontrolisati na svakom mestu i u svakom trenutku. Mora je, narodski rečeno, držati u zaptu. Već i množinom svojih obaveza prema državi, narod stiče neopozivo pravo da je drži pod kontrolom. Država je jedan polip meta-razmera - nema tog segmenta života u kome nisu njeni pipci - prostim odsecanjem glave polip se ne može uništiti. Ostaju lijane, kraci, pipci, ostaje intencija za kontrolom celog života. O ukidanju Države ne treba ni sanjati, na njeno prirodno odumiranje moraće da se pričeka (ma šta na tu temu rekao Marks). Uostalom, teško je s državom, ali je bez nje još teže. Teško svakojako.
       Ometanjem Države ne postiže se ništa, kontrolom sve.
       Od 1943, '44, '45. srpski narod svoju Državu drži izvan svoje kontrole. Samog sebe (sva svoja dobra, prirodne resurse i ljudske potencijale) prepustio je Državi, na milost i nemilost. Uglavnom na nemilost. Svakoj vrsti samovolje potpisao je blanko.
       Josip Broz i njegova komiteja sticanjem vlasti stekli su vlasništvo nad narodnom imovinom; kao ilustracija može poslužiti odnos prema ne(traženju) ratne odštete. Po odrednicama međunarodnog prava, ratna od(šteta) se računa kao deo narodne imovine. Naknada za uništeno nije stvar nagodbe ili nečije dobre volje, nego neotuđivo pravo oštećenog naroda. Država nema pravo da se, u ime naroda, odrekne ratne odštete, niti da amnestira agresora. Nema tih "viših interesa" zbog kojih se to može sprovesti. Nepovratno otuđivanje narodne imovine ne može se pravdati "višim interesima". Dabome, vrhunski analitičari geostrateške politike i rasporeda snaga na planeti, znali su da će Nemačka ubrzo, mnogo brže nego što su žrtve njene agresorske politike i prakse mogli i da sanjaju, postati moćan međunarodni faktor i da će participacija u njenoj moći biti "viši interes" za svaku državu i svaki narod, ali ni takve dubinske analize ne otvaraju prostor za samovoljno otuđivanje narodne imovine, što odricanje od zahteva za ratnu odštetu svakako jeste. Ratna šteta nije neka apstrakcija, ona je KONKRETNO UNIŠTAVANJE imovine jednog naroda, imovine koju su najmanje sticali oni koji je se odriču. Pristanak na odricanje od narodne imovine, u korist agresora koji je na nju nasrnuo, morao bi se tražiti i od Cara Dušana, i od Svetog Save, i od Karađorđa i naravno od svih koji su se u sveukupnost narodne imovine ugradili. Bojim se da takav pristanak niko ne bi dobio. Naravno, treba izbegavati patetiku ove vrste - dovoljno je pozitivno zakonodavstvo. Samo se valja držati zakona i ustavnih načela. Titu je bilo potaman da reče da se "zakona ne treba držati kao pijan plota" - nije bilo nikoga da mu ukaže na komplementarnost prava i obaveza. Bio se, na duže staze oteo svakoj, ne samo narodnoj kontroli.
       Neko će reći da se velika Nemačka odužila srpskom narodu tako što je postala "nova domovina" njegovih sinova i unuka, takođe nepovratno. Ali i to je druga priča.
      
       (Nastaviće se)


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu