Jugosloveni su u Evropskoj uniji i dalje najbrojniji azilanti. Kriterijumi za davanje azila variraju od zemlje do zemlje, a najčudniji su u Austriji. Tamo pravo na azil ne mogu dobiti vlasnici mobilnih telefona niti građani zemalja koje su članice Evropskog saveta

      Evropska unija ima novu preokupaciju: važnije joj je kako da se zaštiti od neželjenih došljaka sa strane, nego kako da se uveća širenjem na Istok. Prošle godine registrovano je oko 400 000 molbi stranaca koji traže azil u 15 zemalja Evropske unije i Velika Britanija, koja je pretekla Nemačku kao najprivlačnija zemlja za azilante, predložila je pooštravanje evropske imigracione politike, u nastojanju da deo tereta sa svojih prebaci donekle na tuđa pleća. Predlog da se azilantima spreči da se iz zemlje u kojoj su prihvaćeni sele u druge zemlje Evropske unije zasad nije prošao, ali je pojam "ograđene Evrope" već postao politička kategorija.
       Prema podacima Visokog komesarijata UN za izbeglice, u Evropskoj uniji, Jugosloveni su najbrojniji azilanti: ima ih 115 850. Oko brojki, iako je izvor pouzdan, vlada mala pometnja. Nisu sve molbe prošlogodišnje, neke su zatečene iz ranijih godina. U nekim zemljama broj onih kojima nije osporeno pravo da traže azil pomešan je sa brojem izbeglica razne vrste, ilegalnih ili ekonomskih imigranata ili čak sa brojem onih koji su u međuvremenu utočište našli u nekoj drugoj zemlji na Zapadu. Što se tiče Jugoslovena, prošle godine azil je u Evropskoj uniji tražilo njih 42 000, što je blizu 70 odsto manje od broja molbi u 1999. Ali, bez obzira na znatno smanjenje, oni su i dalje najbrojniji.
       Najpotencijalniji azilanti su izbeglice koje više ne žele ili ne mogu da se vrate u zemlju iz koje su pobegle, ali i ilegalni imigranti koji gaje nadu da, iz raznih razloga, neće biti vraćeni u zemlju porekla. "Apsolutno pravo na azil" garantovano je Ženevskom konvencijom o izbeglicama iz 1951, koja je nastala kao neka vrsta humanitarno-pravne lekcije čovečanstvu iz dva svetska rata. Pod izbeglicama - a biće ih dosta iz Istočne Evrope u toku hladnog rata - podrazumevaju se osobe koje su potražile utočište u tuđoj zemlji "iz razložnog straha od progona" u sopstvenoj zemlji. Progon može biti na rasnoj, nacionalnoj, religioznoj, socijalnoj ili političkoj osnovi. Zemlje potpisnice Konvencije - a ima ih 139 - dužne su da štite izbeglice na svojoj teritoriji i da im daju tretman kakav kod njih uživaju svi drugi stranci.
       Sa krahom komunizma u Istočnoj Evropi menjao se i odnos zapadnih Evropljana prema izbeglicama, odnosno potencijalnim azilantima. Nije više bilo istinskih političkih izbeglica iz Istočne Evrope, jer nije bilo nekadašnjih progona. Nove izbeglice počele su da dolaze sa ratom zahvaćenog prostora bivše, a potom i sadašnje Jugoslavije, ili iz Iraka, Irana, Avganistana, Turske (mahom Kurdi).
       Od ukupnog broja podnosilaca molbi procenat onih kojima je priznat status izbeglica je varirao - od samo 2,5 odsto (Holandija), do 41,7 odsto (Austrija). U zemljama sa najvećim brojem imigranata, kao što su Britanija (97 860) i Nemačka (78 760), procenat onih sa punopravnim statusom izbeglica je 12,1 i 11,3 odsto. Kriterijumi o azilantima takođe variraju.
       Najneobičniji kriterijum imaju Austrijanci: pravo na azil ne mogu dobiti vlasnici mobilnih telefona niti građani zemalja koje su članice Evropskog saveta. Veruje se da ovi prvi ne mogu biti socijalni slučajevi, a da drugi ne mogu biti politički progonjeni.
      
       Tretman azilanata se takođe razlikuje od zemlje do zemlje. Svi imaju odgovarajući smeštaj u prihvatnim centrima i mesečnu pomoć ili džeparac, u skladu sa nacionalnim standardima socijalnog osiguranja i izgledima došljaka da obavljaju neki posao, najčešće onaj koji izbegava domaća radna snaga. Najmanje izdašni su Nemci, koji izbeglicama daju mesečni džeparac od po 38 dolara (80 maraka), a najvelikodušniji su, sa punom mesečnom socijalnom pomoći, Francuzi (255 dolara) i Austrijanci (323 dolara). (Azilanti iz Jugoslavije nisu u prošloj godini bili najbrojniji ni u Francuskoj ni u Austriji, ali, začudo, ni u zemljama sa najvećim prilivom izbeglica, kao što su Nemačka i Britanija). Školovanje dece azilanata je svuda obavezno i besplatno.
       Amsterdamskim ugovorom iz 1999. godine članice Evropske unije su se obavezale da, najkasnije do 2004, ustanove minimum zajedničkih standarda u politici prema azilantima. Samit, koji je u oktobru iste godine održan u Tampereu, proklamovao je, u tom kontekstu, "stvaranje zajedničke oblasti slobode, bezbednosti i pravde" i izradu zajedničkih pravila za davanje azila i tretman azilanata.
       Ispostavilo se u međuvremenu da su proklamacije jedno, a praksa drugo. Evropskoj uniji, koja je počela da oskudeva u kvalifikovanoj radnoj snazi, potrebno je više od milion i po stručnjaka, izjavio je Romano Prodi, predsednik Evropske komisije. Istovremeno, procenjuje se da će se u zemlje Evropske unije godišnje slivati čak i do pola miliona imigranata razne vrste. Priliv osećaju čak i zemlje koje su nekad izvozile radnu snagu, kao što su Španija ili Portugalija.
       Međutim, ne dolaze toliko oni koje bi Evropa htela, nego, mnogo više, slabije obrazovani migranti iz Azije, Afrike i sa Bliskog i Dalekog istoka. Pojava se ponekad iskazuje i kao trgovina ljudima, pa se Dan Elijason, švedski ministar pravde, zgražava: "Zapanjuje koje sve moderne forme ropstva cvetaju u Evropskoj uniji." Prepustivši imigrante, kao socijalnu nevolju, drugima, Prodi ostaje obuzet prevashodno pitanjima razvoja, pa se zalaže za uvođenje "zelene karte" uz pomoć koje bi se stranim radnicima omogućilo da se, po ugledu na praksu u SAD, zapošljavaju u Evropskoj uniji po ugovoru, ali ne i sa pravom da u zemlji zapošljavanja zauvek ostanu.
       Iako se za dalje "ograđivanje" Evrope sada zamera Britancima, očigledno je da se sa prilivom nepoželjnih došljaka suočavaju, u većoj ili manjoj meri, i sve druge zemlje.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ