Treba da postoje decentralizacija i čisti računi, ali odvajanje radija i televizije je suprotno i tehnološkim trendovima, i pažljivom i transparentnom korišćenju novca

      Ko se seća Evrovizije još? U Beogradu je prošle nedelje boravio potpredsednik Evropske radio-difuzne unije (European Broadcasting Union - EBU), kako se ova, najveća na svetu unija takve vrste, zvanično zove. EBU ima 68 članica iz 54 zemlje, jer evropska radio-difuzna zona obuhvata i severnoafričke zemlje. Gospodin Boris Bergant, inače direktor u RTV Slovenije, objasnio je za NIN promene nastale tokom jugoslovenske izolacije i preporučio osnovne principe za organizaciju javne radio-televizije.
       - U odnosu na vreme od pre deset godina postoje velike razlike u članstvu, metodama i organizaciji. Tada su postojale dve radio-difuzne organizacije - zapadna, EBU, gde je Jugoslavija bila među osnivačima, i ORT, jer je Istočna Evropa zbog ideoloških i drugih barijera bila organizovana u Interviziju, sa sedištem u Pragu. Do objedinjavanja je došlo 1992-1993. tako što se ORT rasformirao i svi članovi su individualno ušli u EBU. Istočna Evropa je radila drugačije, i bilo je potrebno izvesno vreme da oni usvoje temeljna pravila autorskih prava (kopirajta), da uvedu pretplatu zbog čijeg nepostojanja je nastao problem članarine u EBU, pa sve do niza više tehničkih pitanja.
       Promenilo se mnoga toga u suštinskom smislu. Unija je smatrana prvenstveno tehničkim instrumentom, i uvek izbegavala sva pitanja koja bi mogla imati primese političkog. Medijsko-politički aspekt sada nije više u drugom planu, tako da je, recimo, EBU protestovala u vreme NATO bombardovanja medijskih kuća i instalacija u Srbiji, na čemu sam lično insistirao. Ranije je Unija bila skup monopolista, a sada je situacija drugačija i koncentrišemo se na to da polazeći od specifičnih prednosti koje ima javni servis, zajedno reprodukujemo one najbolje stvari. Niko danas nije toliko imućan da može sve sam da proizvede, pa objedinjavanjem sredstava i kreativnih ideja, ima sve više zajedničkih projekata. To važi čak i za područja koja su ranije smatrala nacionalnim, kao što je dramski program, gde je vladalo uverenje da će programi biti teško razumljivi u drugim sredinama.
       Novi su i mediji, više ne govorimo samo o radiju i televiziji nego o multimedijskim prezentacijama. Velika pažnja se poklanja izučavanju i praktičnoj prezentaciji tih novih medija. U našem stalnom servisu u Ženevi, recimo, postoji telo koje se bavi samo tim novim medijima što je veoma značajno, posebno za srednje i male članice koje udružene mogu nešto brže i efikasnije da postignu.
      
       Može li se govoriti o nekakvom dominantnom modelu javnog televizijskog i radio-servisa u Evropi?
       - Učestvovao sam u raznim misijama za pomoć u izradi medijskog zakonodavstva, ali ne bih mogao da kažem da postoji jedan dominantan model, čak ni definicija šta je to javna televizija, već samo neki osnovni principi. Javni servis ima izričite fukcije: da informiše, obrazuje, štiti kulturni indentitet i zabavi građane, i obezbedi prostor za artikulaciju svih vrsta manjina; i sve to na kvalitetan način. Kad je reč o emisijama koje su namenjene uskoj ciljnoj publici, broj gledalaca nije bitan, ali za programe koji su namenjeni generalnom auditorijumu, podrazumeva se velika gledanost.
       Sigurno je da bez funkcionisanja javnog servisa nema ni pluralnog sistema. Zabluda je da je moguće obezbediti da komercijalni programi vrše i javni servis, jer to nigde nije uspelo. Mora postojati javni servis koji dobro funkcioniše kako bi i ta demokratska struktura mogla proraditi. Veliko je pitanje, međutim, koliko tog javnog servisa i na kakav način. Bitno je da se obezbede zakonski osnovi i ozbiljna materijalna osnova. Pri finansiranju najbolja je kombinacija - pretplata plus komercijalni prihodi. To garantuje određenu nezavisnost, jer je vezanost za jednog donatora uvek limitirajući faktor.
      
       U Srbiji se vode rasprave kako bi trebalo da bude postavljenja nacionalna radio-televizija. Možete li dati nekakve sugestije u tom smislu?
       - Učestvujući na međunarodnoj konferenciji o medijima ovde u Beogradu, čuo sam predloge da se radio i televizija odvoje. Sada, kada se multimedijalno pristupa stvarima, to bi bilo apsolutno pogrešno. Naravno, treba da postoje decentralizacija i čisti računi, ali odvajanje je potpuno suprotno i tehnološkim trendovima, i pažljivom i transparentnom korišćenju novca uloženom u javni servis jer to podrazumeva objedinjavanje svih službi i informacija.
       Takođe, treba imati u vidu da javni servis zahteva dovoljno kanala - bilo bi neprofesionalno smatrati da samo jedan nacionalni televizijski kanal može da se nosi sa komercijalnom televizijom. Opšte je iskustvo da je potrebno najmanje dva kanala.
      
       Da li postoji prostor i želja među članicama Unije da ponovo prime RTS i pomognu s obzirom na ogromne finansijske i tehničke probleme sa kojima se suočava?
       - Apsolutno, kontakti već postoje, i sa Radio-televizijom Srbije i sa Radio-televizijom Crne Gore. Radi se na ponovnom učlanjavanju, ali prema našem statutu, uslov je prethodno pristupanje Međunarodnoj uniji za telekomunikacije, a to je pitanje možda i samo nedelja. Pošto smo profesionalci i veoma praktični, kontakti nikada nisu potpuno ni prekinuti, već su postojali preko regionalnih organizacija. Desetine ljudi učestvuju u programima obuke i takav vid saradnje će se proširiti. EBU ne praktikuje finansiranje, ali preko veza koje ima, može da omogući kontakte sa donatorima i fondovima, počevši od Evropske unije koja ima fondove i za zemlje koje nisu članice. Postoji dijapazon tehničkih uređaja koje bi svaka članica EBU trebalo da ima kako bi mogla da koristi satelitsku komunikaciju, i tu će svakako pružiti pomoć da se to odmah isporuči.
      
       SVETLANA ĐURĐEVIĆ-LUKIĆ