|
Antji Krog: Komisija za istinu i pomirenje (4)
Sveštenik i političar", "Okršaj između Krokodila i Komisije", "Rep stavlja istinu na probu". Mogućnosti su beskonačne i sve ih koristimo.
Die Groot Krokodil je jedini značajan bivši politički vođa koji se nije pojavio pred Komisijom za istinu. Kada je partija koju je nekada predvodio dala svoj politički iskaz pod vođstvom F.V. de Klerka (poslednji beli predsednik), P.V. Bota (ključni beli vođa od 1948. do 1989) je odbio da sarađuje sa svojim naslednikom - sa čovekom koji ga je vešto svrgnuo.
Nadbiskup Tutu je lično otišao u Divljinu da razgovara sa Botom. Da, povinuje se zakonu. Da, spreman je da odgovori na pitanja.
Ali dugačak spisak pitanja vam je poslat krajem 1996. Gde su odgovori?
Ne, starcu je potreban advokat.
Tutu lično moli kancelariju predsednika Nelsona Mandele da plati advokatske troškove. Kao što je predviđeno državnim ugovorima, država je odgovorna za plaćanje svih računa za sudske postupke proistekle iz položaja koji je nekada zauzimao. Stoga će predsednikova kancelarija morati da plati P.V. Boti advokata.
Ne jednog advokata, advokatsku ekipu - jer je potrebno ogromno istraživanje da bi se odgovorilo na pitanja.
U redu, znači za ekipu.
Gde su odgovori?
Ali, advokati se bore da dobiju pristup izvesnim dokumentima.
Tutu lično moli ministra pravde da omogući Botinoj pravničkoj ekipi pristup celokupnoj dokumentaciji.
Gde su odgovori?
Ali, Bota je lošeg zdravlja. Morao je na operaciju kuka.
Gde su odgovori?
Juni. Botina žena, Tannie Eliza, naprasno umire. Tutu lično odlazi na pogreb. Tutu je lud, vele besni članovi Komisije.
Proleće je, održava se pretres o radu Botinog pronalaska, Saveta za državnu bezbednost. Boti je uručen poziv da se pojavi. Ne može da dođe, bolestan je.
Kamo odgovori?
Strpljenja, strpljenja - pa, čovek ima osamdeset dve godine i nije dobrog zdravlja.
Kako izgleda, čak i staračku uobrazilju mogu da zaokupe misli o ljubavi. Novine objavljuju fotografije zubatog P.V.-a koga nežno ljubi plavuša sa skattige ogies. U mlađim danima naplaćivala je parkiranje. Upola je mlađa od njega. Vlasnica pansiona. On želi da proda svoju kuću za sumu od preko dva miliona i da kupi nešto na obali.
Na suncu koje zalazi, matori krokodil je razjapio čeljust u tiradi protiv Komisije za istinu.
"Neću se pojaviti pred Komisijom za istinu. Ne nastupam u cirkusima."
"...Ne dopuštam da mi se preti. Komisija za istinu razbija Bure."... "Ne tražim amnestiju. Nikada nisam dao saglasnost za ubistva. Neću da se izvinjavam zbog borbe protiv marksističkog revolucionarnog napada."
Dezmond Tutu: "Moram da kažem da sam duboko ožalošćen, jer smo napravili ustupke kako bismo mu omogućili tretman kakav niko drugi nije dobio... uzeli smo u obzir njegovo loše zdravlje, godine i činjenicu da je bio predsednik države."
P.V. Bota: Nisam budala. Napravio sam mnoge greške, ali na kolenima se molim Bogu za prosvetljenje, Bur ne kleči pred ljudima, on to čini pred Bogom."
Aleks Borejn: "Stalno nam govore o Botinim zdravstvenim problemima. Ali kada čujemo da je stupio u novu vezu sa osobom upola mlađom od sebe i da ima dovoljno energije da pokreće prljave napade na Komisiju za istinu, moramo da se upitamo koliko je bolestan?"
Dezmond Tutu: "Na sahrani njegove žene prišao mi je jedan crni radio reporter i gurnuo mi telefon u lice sa rečima: 'Objasnite mojim crnim slušaocima šta ćete ovde.'"
Boti po drugi put upućuju sudski poziv. Ne pojavljuju se. Tutu i Borejn odlaze u kancelariju državnog tužioca kako bi uložili tužbu zbog nepoštovanja suda. Državni tužilac ustanovljuje da je sudski poziv nevažeći - nije bilo upisano vreme.
Tokom pretresa koji se bavio firmama saznali smo za pismo koje je P.V. Boti napisao burski poslovni magnat Anton Rupert (Johanov otac) u januaru 1986, nakon što je Bota, kako izgleda, izjavio da je bolje "biti siromašan nego popustiti". Rupert je napisao: "Upućujem ovu molbu Vama lično. Potvrdite ponovo da odbacujete aparthejd. On nas uništava; razara naš jezik; srozava nekada junački narod u svetske gubavce. Skinite teret prokletstva zbog ogrešenja o ljudski rod sa leđa naše dece i unuka... Ukoliko ne izvršite ovaj od Boga dat zadatak, izvesno je da ćemo jednog dana završiti sa Nirnbergom."
Ali, Die Groot Krokodil je imao vrhovnu vlast.
U jednom času osamdesetih godina grupa univerzitetskih profesora posetila je P.V. Botu kako bi mu rekla da se tadašnje stanje stvari ne sme produžavati. Pošto ih je sve čuo, Bota je ustao i rekao: "Dragi moji profesori - vi možete da dolazite ovamo sa svim tim vašim pametnim razlozima i akademskim znanjem, ali ja, P.V. Bota, vladam na osnovu svoje intuicije."
"To me je nateralo da napustim Nacionalnu partiju", rekao je jedan od njih kasnije.
Komisija za istinu rezervisala je petak, 19. decembar 1997, za svedočenje bivšeg predsednika države P.V. Bote. Pitanja koja će mi biti postavljena uglavnom će se zasnivati na 2 000 stranica odgovora datih na Komisiji na pitanja, dostavljena pismenim putem. Ovu gomilu papira, natovarenu na kolica za prtljag, isporučili su njegovi advokati Komisiji za istinu dve nedelje ranije. Botino odbijanje da se pojavi pred Komisijom za istinu već je postalo simbol: on predstavlja jučerašnje bele upravljače koji se ne kaju, a udobno su zaštićeni mnogim finansijskim i političkim privilegijama tako da se u njihovim životima ništa nije promenilo.
Prisećam se svedočenja Pika Bote pred Komisijom upravo o ovom govoru: "Ja sam napisao onaj deo o Rubikonu u govoru g. Bote. On je zadržao rečenicu o Rubikonu, ali je izbrisao sve drugo što sam pre nje uneo - o ukidanju zabrane ANK-a i oslobađanju Nelsona Mandele."
Taj govor, docnije nazivan najvećim antiklimaksom u istoriji Južne Afrike, gurnuo je zemlju u političku i finansijsku krizu. Mada je Bota tvrdio da prelazi Rubikon reformi, posle te njegove smicalice sa govorom nastavilo se sa nesmanjenom, žestokom represijom. U kojoj meri je ona bila žestoka Južnoafrikanci su saznali tokom višemesečnih pretresa pred Komisijom za istinu posvećenih sredini osamdesetih godina.
Predajem sledeći izveštaj:
"Danas Bota stoji pred Rubikonom drugačije vrste.
Neki misle: ostavite ga na miru. Prizor klecavog starca koga dovlače pred Komisiju za istinu, samo ulicu dalje od Parlamenta gde je nekada gospodario, neće učiniti nikakvo dobro slici o Južnoj Africi kao o zemlji duge i Shosholoza". (popularna pesma)
Međutim, oni koji su slušali svedočenja žrtava i pretrese po molbama za amnestiju vinovnika znaće da je sredinom osamdesetih, kada je P.V. Bota bio na vrhuncu moći, režim aparthejda stekao svoju najhladniju, najbrutalniju i ubilačku oštricu.
Osamdesetih godina vlast je, takođe, shvatila da se zakon više ne može koristiti za gušenje naraslih zahteva za slobodu. Novi zakoni, zabrane, zatvorske kazne - sve je to izgledalo nemoćno da spreči pobunu većine.
Stoga su osamdesete postale vreme kada su novi centri moći primali informacije, donosili odluke i izdavali naloge. Više nisu bili potrebni zakoni. Oni su delovali izvan zakona. Poreski platiša je plaćao za razdoblje odreda za likvidaciju, jedinica za samozaštitu, kampanja za dezinformisanje, upada preko granica susednih zemalja, ratovanja hemijskim sredstvima i vanredna stanja.
LJudi bi sada želeli da vide kako čovek koji je isplanirao ove sisteme prelazi preko Rubikona. Žele da izađe iz svog luksuznog staništa, koje se obezbeđuje o našem trošku, da dođe sa svojom pravničkom ekipom, plaćenom našim novcem, i da načini gest odgovornosti prema južnoafričkoj Komisiji za istinu."
Ponovo mi na um padaju Solženjicinove reči koje je Kader Asmal citirao davno pre osnivanja Komisije za istinu: "Nesuočavanjem sa kršenjima ljudskih prava u prošlosti ne samo što štitimo trivijalnu starost počinilaca već i novim pokolenjima uništavamo temelje pravde."
Boti je treći put upućen poziv za svedočenje. Ponovo se oglušuje. Sada Komisija za istinu podnosi krivičnu tužbu Frenku Kanu, državnom tužiocu Zapadnog Kapa, pa je Boti poslat poziv da se pojavi pred sudom. Ne očekujemo od njega da kaže istinu, ali bismo voleli da bar oseti novu Južnu Afriku tamo gde najviše boli: na vlastitoj koži. Kakvo je zadovoljstvo čuti da će crni sudija Viktor Lugaju predsedavati Botinom slučaju u regionalnom sudu u DŽordžu.
Pobeda afirmativne akcije! Zahvaljujući politici nove vlade da imenuje ljude iz bivših obespravljenih zajednica, imamo pravog čoveka na pravom mestu u pravo vreme.
Sa aerodroma u DŽordžu, bivšoj Botinoj izbornoj jedinici, vozimo se ka Divljini u potrazi za jazbinom Die Groot Krokodila. Dan uoči njegove pojave na sudu. Patriku i meni nije dugo trebalo da prepoznamo njegovu kuću: gomile fotografa, sa kamerama o svakom ramenu, iščekuju. Srebrnasto-ružičasti mercedes ispred vrata pripada verenici, vele nam oni. Botina veza sa trideset pet godina mlađom Rejnet te Vater Naute mesecima ne napušta novinske naslove. Već nekih šest meseci nakon što je Tannie Eliza umrla, na pozornici se pojavila gđa Te Vater Naute. "Ja sam hrišćanin, a i gđa Naute je hrišćanka", izjavio je Bota za nedeljnik na afrikansu, "i kao hrišćani volimo jedno drugo. U Bibliji je tako pisano... šta će ispasti od ove veze saznaću klečeći."
Zalazak sunca ružičasto-medene boje nad sočnom velelepnošću Divljine. Fotografi očekuju dolazak bivših generala odbrambenih snaga Konstanta Filjuna, Janija Geldenhejsa i Magnusa Malana. Čekamo sa njima.
Sa komandne table kola uzimam turistički prospekt. Izgleda da je poseta farmi krokodila jedna od velikih atrakcija u ovom kraju. U drevnom Egiptu krokodile su štovali kao bogove. NJima u čast bio je izgrađen čitav grad koji se zvao Krokodilopolis. Sveštenici su ih kitili zlatnim narukvicama i hranili ih kolačima i medom na svetom jezeru. Stari krokodili, izgleda, imaju pravo da leškare na mekoj travi, dok mlađi moraju da se zadovolje obalskim padinama.
Posmatram ogromnu kuću i odjednom postajem svesna tračka svetlosti na velikim kliznim vratima - a eno i njega... starog lično. Jedino što vidim jeste silueta njegovog velikog desnog uha. On bulji u nas. Suton u tišini, jedino se iz daljine čuju automobili na autoputu. Dozivam ostale, ali dok mašem rukom, on navlači zavesu - tako hitro da pomišljam da mi se pričinio.
Mesne krčme su pune ljudi iz medija. Vršilac dužnosti sudije u DŽordžu Elna Grobler prvobitno je odlučila da dozvoli samo dvema osobama iz medija da uđu u sudnicu koja ima šezdeset mesta. Usledila je povika. U redu, šestoro. Onda su fotografi zapretili remećenjem postupka: pojava P.V.-a je za priče na naslovnim stranama - oni prosto moraju da prikupe materijal. A za priču je upravo trenutak kada se bivši predsednik države pojavljuje pred crncem u običnom pokrajinskom sudu. Ukoliko im upravo u tom trenutku ne bude dopušteno da uđu, moraće da uđu na silu. Policija telefonira gđi Grobler, gđa Grobler telefonira Boti, Bota telefonira svom advokatu Ernstu Penzhornu, i postiže se sporazum. Bota će koristiti pobočni ulaz i proći će pored galerije na kojoj će biti kamere. Mediji se obavezuju da poštuju zakon i da ne prave nikakve snimke postupka. Po završetku rasprave, Bota će se sa mesta za optuženog okrenuti i dozvoliti medijima da ga pet minuta fotografišu. Svi su zadovoljni.
Sutradan, Boti je na raspolaganju ceo cirkus.
Desno od suda, ograđene bodljikavom žicom, pristalice ANK-a izvode todži-todži i pevaju: "Bota nije muškarac, Bota je dečak." Levo tuce ooma u dokolenicama i razdrljenim košuljama maše starom južnoafričkom zastavom. Ispred same zgrade, sa zadnjeg dela kamioneta neki crnac na sav glas peva uz pratnju bučne snimljene muzike: "LJudima je potreban Goooospod!" Nad glavama nam lebdi helikopter, a svuda oko nas organizuju se policajci.
Ja sam jedna od šestoro izabranika kojima je dozvoljen ulazak u sudnicu. U prvom redu sedi Botina kćer koja živi u DŽordžu Elanza Maric. "Moj najomiljeniji auto - ford elanza", šapuće televizijski novinar Maks di Prez. Pravi je obešenjak.
Generali sede u drugom redu. "Ko su ostala dvojica?" pita Maks.
"Nisu li to Lapa Munik i Grejtling Vencel?"
"Ne", ljubazno me uverava Maks, "obojica su pokojni."
Ali, na kraju se ispostavlja da to jesu ta dva političara - Munik, koji izgleda kao prodavac automobila, i Vencel, onaj sa licem bdžnjonera, a da sede pored oniskog crnog gradonačelnika DŽordža i grupe koja sebe naziva Die Afrikaanse Kultuurvereniging van Outeniknjaland (Kulturno društvo za afrikans Outenikvalanda).
Bota ulazi držeći ispod ruke svoju malu plavušu... na um pada reč "zviždovka". Zviždovka kljuca pijavice i komadiće hrane koji krokodilu zapadnu među zube, kaže prospekt.
Bota poznaje svoj teren. Ne seda na mesto za optuženog, već pored njega. Često se osvrće i upućuje gđi Te Vater Naute na klupi za porodicu pomalo kočoperan osmeh; pokazujući krunice na zubima. Ona mu uzvraća osmehe sa bogobojažljivom prisnošću.
Ulazi sudija. Svi ustaju. Otpočinje postupak.
Posle nekoliko prvih rečenica Lugaju prekida. Moli da nastave na engleskom jeziku, pošto on ne razume afrikans. Nekima zastaje dah. Da li žele sudskog tumača? Ne, advokati bi radije da govore na afrikansu, a da potom sami prevedu.
Dok si trepnuo, sudija je odložio raspravu za mesec dana.
Graja preostalih predstavnika medija, koji napolju čekaju na svojih pet minuta za snimanje, postaje još glasnija. Potom bujica otvara vrata. Stavljam svoj mikrofon uz ostale na sto predsedavajućeg. LJudi se penju na nameštaj u sudnici, kamere snimaju, a neki već dovikuju svoja prva pitanja. Policajci se deru na nas da se povučemo. U sudnici je neverovatna vrućina. Bota jednim pokretom čisti mikrofone sa stola: "Sklanjajte to!" Dovikujemo da nam je potreban ton. Policajci nas razdvajaju. A onda se iz galame izdvaja "His Master's Voice": "Prestanite da sejete haos!" viče on. "Ako ne budete pristojni, neću vam se obratiti!" Besno izlazi. Primirujemo se, svako sređuje svoju opremu. On se vraća.
"Život je ispunjen ironijom." Zadovoljno krivi gornju usnu. "Pre pola veka u ovoj sudnici položio sam zakletvu kao poslanik DŽordža u parlamentu. A evo me danas..."
Stisnuti ispod stola, Patrik i ja se zgledamo. Sa svih nas lipti znoj, ali Bota uživa. Udara prstom o sto. "Verujem u Boga, verujem u Isusa, verujem u Svetog duha, i molim se da oni skupa preuzmu vlast nad ovom zemljom i ovim svetom!" Bože, šta to priča ovaj čovek? Čovek koji je bio glavni mozak iza odreda smrti! "Rekao sam Mandeli u lice, da, tri puta sam se sastajao sa njim, postupao sam prema njemu kao prema gospodinu dok je bio u zatvoru, rekao sam mu: 'Uništiće vas anarhija i snage komunizma i socijalizma.'" Ovo smo već čuli.
"Smučila mi se ta prazna papagajska povika na aparthejd! Više puta sam govorio da reč aparthejd znači dobrosusedstvo..." Neki novinari se smeju.
Brzo se okreće oko sebe, mlatarajući repom. "Ko se to smeje?"
Svi su tjoepstil.
Krokodil lako gubi zube, ali kad mu neki ispadne smesta izraste drugi, kaže prospekt. Zub se može obnoviti 45 puta.
"Poštujem vojnike, poštujem negdašnju policiju! Pozdravljam ih!"
Naočari mu uveličavaju oči u dve tamne, mrtve mrlje. Naslađuje se pažnjom koju mu poklanjaju. Podignute glave, zajapuren u licu, šaka mu podrhtava - sve dok je ne podigne da bi na poznat način zapretio kažiprstom.
"Probudio se tigar u Buru!" viče.
"Da li znate da u Africi nema tigrova?" umiljato pita Maks di Prez.
Uvređen i besan, Bota se obrušava na njega, preteći prstom.
"Da, a da ih nešto ima - vi ne biste bili jedan od njih!" dernja se.
"Aits, maar die oubaas sę dit mooi!" smeje se Maks. ("Vere mi, stari gazda je to lepo rekao!")
Advokati pokušavaju da izvedu Botu. To je bilo poslednje pitanje, vele oni. "Baš uživam." Bota se kezi i trlja svoje meke, bele šape.
"Zar nećete da se izvinite?" pitam ja.
"A zbog čega?" breca se on.
"Zbog prepada preko granica", odvraćam, "zbog odreda smrti, zbog..."
Prekida me: "Ukoliko zavežete, odgovoriću vam! Ja se ne izvinjavam... ja se molim za njih."
Gleda me pravo u oči. U deliću sekunde i ja gledam u spljoštene površine njegovih očiju blatnjave boje, groteskno uveličane naočarima. I znam da je ovaj čovek, kome je Mandela ponudio da ga otprati do Komisije za istinu, koga je Tutu molio da pomogne Komisiji, koga svi svetski mediji jure... da je taj čovek dom. Nije on senilan, ni star, niti pati od posledica kapi: on je budala. A taj glupak je decenijama vladao nama.
U mislima pokušavam da nađem neki put do njega. Neku vezu. Bursku vezu. Ne. Još i mogu da nađem nešto zajedničko sa onima koji pokušavaju da se suoče sa dramatično promenjenim poretkom, sa našom ulogom u prošlosti - ali sa ovom razmetljivom budalom nemam ničeg zajedničkog.
Kada Botu napokon odvedu, ustajem i počinjem da hodam. Napolje, samo napolje.
NENADOKNADIVO: Vilijam Matidza, rođen 1895. godine, možda je najstarija osoba koja je ikada svedočila pred Komisijom. Prav kao strela, sa belom bradicom, bez pomoći se penje na podijum. Kaže da nije tu zato što ga je policija s vremena na vreme iz političkih razloga hapsila. Niti zbog toga što je imao već osamdeset godina kada je poslednji put uhapšen. Nego zato što su mu konfiskovali celokupnu imovinu. Ne mari za kuću, nameštaj i stoku, te gubitke može da podnese - ali njegovo drveće. Želi da mu vrate drveće... Za to traži nadoknadu štete. Članovi Komisije s izvesnom nelagodnošću objašnjavaju da zbilja nisu ovlašćeni, da oni mogu samo da predlože predsedniku, da će to potrajati. "Nije važno", kaže Matidza. "Umem da čekam."
(Kraj)
U Vasingtonu 4. januara 2001. na tribini Instituta za mir ministar inostranih poslova SRJ Goran Svilanovic najavio je "formiranje tzv. komisije za istinu, sastavljene od medunarodnih i domacih strucnjaka, koji bi razmotrili cinjenice o ratnim zlocinima pocinjenim u poslednjoj deceniji u Hrvatskoj, BiH i na Kosmetu". Savezni ministar pravde Momcilo Grubac potvrdio je osnivanje komisije, ali bez vise detalja. Upozorio je da bi bilo dobro da "zavadene drzave, zavadeni narodi" sto pre "formiraju jednu takvu zajednicku komisiju" da se sve ne bi zavrsilo sa tri nepomirljive istine.
Dosad je u svetu radilo petnaestak komisija za istinu. Najpoznatiji su primeri iz Cilea, Argentine, El Salvadora, Juzne Afrike, a slicni drustveni mehanizmi uspostavljani su za "suocavanje sa prosloscu" u Nemackoj, Ceskoj, Poljskoj. Iza komisije uglavnom stoji drzava (u Salvadoru su to bile UN), jer ocena mora imati pecat celog drustva. Nevladine organizacije koje nuzno predstavljaju delove drustva nisu pogodne za takve operacije.
Clanovi komisije su u javnosti ugledni i nesporni pojedinci razlicitih profila, od svestenika do pravnika. Komisija je neka vrsta ispovedaonice gde i optuzeni za zlocine i zrtve iznose svoja videnja dogadaja. Saslusavanja mogu biti javna ili zatvorena za javnost. Komisija obicno, posle unapred odredenog relativno kratkog roka, obelodanjuje izvestaj koji se onda nasiroko publikuje. Ocene komisije ne nose posledice sudske presude a, u principu, ne iskljucuju sudske procese. Deo zrtava bude i materijalno obestecen. Inace, precizno odredenog modela komisije za istinu nema i ona se uvek mora organizovati u skladu s konkretnom lokalnom potrebom, tradicijom i dogovorom dotad sukobljenih strana.
Kao izvori za ovaj NIN-ov feljton sluze tri knjige o Komisiji za istinu i pomirenje u Juznoj Africi objavljene prosle godine u izdanju "Samizdat", Free B-92, Beograd, 2000. "Suocavanje s prosloscu" i "Ozdravljenje nacije?" jesu dve rasprave svetskih poznavalaca (Juzna Amerika, Istocna Evropa, medunarodne organizacije za ljudska prava) i juznoafrickih eksperata i predstavnika vlasti koje su prethodile osnivanju Komisije. "Zavicaj moje lobanje" je knjiga o samom radu Komisije koju je sa zaraznim optimizmom napisala cuvena juznoafricka novinarka Antji Krog. Ta njena knjiga je osnova za ovaj feljton.
O radu juznoafricke komisije za istinu NIN ce objaviti nekoliko nastavaka. Tekst se bavi i bitnim zbivanjima oko komisije.
Feljton je priredio
Slobodan Reljic
|
|
