NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Tužnih misli general

      PISMO SABČAKU: U jesen 1991. godine iz Peterburga mi je stigla video kaseta - snimak amaterskom kamerom Sabčakovog govora na Dvorskom trgu 20. avgusta 1991, drugog dana posle početka puča.
       Stotine hiljada ljudi, slučajno uhvaćenih iz mase, nisu više umorni i mračni kao obično, već veseli i puni entuzijazma. U očima - ponos za svoj narod i za svoga gradonačelnika. A Sabčak - uzbuđen i snažan - izgledao je kao pravi narodni tribun. Sa knedlom u grlu, nebrojeno puta puštala sam tu traku, zavidela onima koji su tamo u Peterburgu i prvi put zažalila što sam pre šesnaest godina otišla ne dočekavši taj dan.
       Poželela sam da saznam nešto više o Sabčaku i uzmem iz Harvardske biblioteke njegovu knjigu "Hod prema vlasti". Isto tako poručim u informativnom centru sve što je bilo o njemu napisano za poslednje dve godine u američkoj, ruskoj i francuskoj periodici.
       Pošto sam pročitala gomilu tekstova, ogleda, intervjua, pisama, pesama, poema, bila sam zbunjena činjenicom kakva je protivrečna osećanja, međusobno potpuno isključiva, izazvao među svojim savremenicima Anatolij Aleksandrovič.
       Poredili su ga s Robespjerom i De Golom, zaklinjali mu se na ljubav i osvetu, oduševljavali se njime, pretili mu...
       U knjizi "Hod prema vlasti" osetilo se da gradonačelnik nije imun na lepe umetnosti, pogotovo na poeziju. Omiljeni pesnik bila je Cvetajeva, ali bi tu i tamo zasvetlucala imena Majakovskog, Mandeljštama, Davida Samojlova i Brodskog...
       ... Prošlo je dve godine i počeli su da se pronose glasovi da je Sabčak lično stupio u kontakt s Brodskim. Pozvao je Josifa u Piter i obećao da će ga okružiti carskim počastima: vila na Kamenom ostrvu, lični kardiolog, susreti i prijemi u njegovu čast. Anatolij Aleksandrovič je voleo "blesak, šum i govor bala" i želeo je da od dolaska nobelovskog laureata načini svetski i kulturni događaj godine...
       Međutim, Josifa to nije očaravalo. On i Barišnjikov su nebrojeno puta razgovarali o mogućem dolasku u Peterburg, ali samo u svojstvu privatnih lica, bez dočeka, bez pompe, bez svetlosti reflektora. Jedna od varijanti je bila da doplove brodom sa turističkom grupom iz Helsinkija. Turisti provode u gradu tri dana i spavaju na brodu. U tom slučaju izgleda da čak ne trebaju vize. Josif se šalio da će, da bi došli sasvim inkognito, on staviti periku a Miša nalepiti brkove i bradu. Ili obrnuto: Josif - bradu a Miša - periku.
       U martu 1995. Sabčak je doputovao u NJujork. U program njegove posete planiran je i susret s Brodskim.
       Sabčak je odseo u "Valdorf Astoriji" i pozvao Josifa na doručak u 9 sati. Brodski je došao, posle se žalio što je pristao. Ne zbog samog susreta, Sabčak mu se dopao, nego je, izgleda, njegov ponos bio povređen time što su termini za ručak peterburškog gradonačelnika bili zauzeti mnogo važnijim susretima pa je za Brodskog ostalo samo rano jutro. Na pitanje da li ga je Sabčak najzad nagovorio, odgovorio je da još nije doneo nikakvu odluku.
       U aprilu Josif mi se javi iz Saut-Hedlija sa pitanjem imam li Sabčakove koordinate. Dala sam mu kućni telefon, faks peterburške gradske kuće u Smoljnom i njegove kancelarije u Marijanskom dvoru.
       Kada je posle dva dana stigao u Boston, Brodski mi donese pismo za Sabčaka, zamoli me da ga pročitam i da ga što pre pošaljem u Peterburg. Zamolila sam ga da mi dozvoli da napravim za sebe kopiju. Evo tog pisma:
       "... Sa žaljenjem Vas obaveštavam da su se moji letnji planovi sasvim promenili i da, sudeći po svemu, ovoga puta neću moći da posetim rodni grad. Oprostite za brigu koju sam Vam naneo, nadam se da uznemirenje nije bilo veliko.
       Osim čisto konkretnih okolnosti koje onemogućavaju ostvarenje puta u predviđeno vreme, mene od njega zadržava i niz čisto subjektivnih razloga. Naročito mi izaziva neugodan osećaj perspektiva da budem objekat pozitivnih doživljaja na masovnom planu, slične stvari su teške i na individualnom.
       Nemojte me pogrešno razumeti: ja sam vam beskrajno zahvalan za ispoljenu inicijativu. Ta zahvalnost je iskrena i odnosi se lično na Vas, upravo me je ona i pobudila da prihvatim Vaš poziv. Ali bojim se da su za ostvarenje toga posla potrebni unutrašnji i čisto fizički resursi, kojima ja u ovom trenutku ne raspolažem.
       Daće Bog da se pojavim u rodnom gradu, to je, očigledno, neizbežno. Ali mislim da je bolje da to bude privatno, bez izazivanja senzacije. Budite uvereni da ćete biti jedan od prvih koji će za to saznati, a to će Vam biti dato na znanje kad me ugledate na svom pragu."
      
       POSLEDNJI SUSRETI: Mi smo se poslednji put videli s Brodskim u "Ruskom samovaru" krajem decembra 1995. godine. Pričao nam je da doktori insistiraju na hitnom produvavanju srčanih krvnih sudova i da to treba da bude urađeno do početka prolećnog semestra...
       Početkom januara 1996. Vitja Štern imao je veoma tešku operaciju. Ali medicinska zvezda mu nije bila naklonjena, desile su se komplikacije i Vitja je podnosio neizdržive bolove.
       Brodski se javio 19. januara i počeo da se raspituje o operaciji. I to ne forme radi, već udubljujući se u sve pojedinosti i ispoljavajući za nas zapanjujuću upućenost.
       Koliko se sećam, Brodski je celog života čitao knjige iz medicine i bio upućen u lečenje najrazličitijih bolesti. Nije oskudevao u medicinskim savetima i da nije u mladosti otkrio u sebi božji dar, sigurno bi bio lekar.
       I toga dana je sasvim profesionalno razmatrao Vitjine probleme, a mi smo, sa svoje strane, pitali zašto nije išao na "produvavanje". Josif je jednostavno odgovorio: "Bojim se. Znam da mi je to jedina mogućnost... Ako uspem da izdržim do kraja semestra, ići ću na proleće. Ali strašno se bojim."
       To je bio naš poslednji razgovor...
       SaŠa Sumerkin se u eseju "Tuga i razum" ( prema naslovu poslednje knjige eseja Brodskog - prim. prev.) seća poslednjih dana života Brodskog i priča da je 26. januara, u petak, bio kod njega u gostima sa njihovom zajedničkom prijateljicom, pijanistkinjom Jelisavetom Leonskom. Evo kako Saša opisuje to veče:
       "Marija je spremila božanstvenu večeru koja se završila nebeskim tiramisu (italijanski dezert s kremom - LJ.Š.), a Josif, sa svojom tradicionalnom gostoljubivošću, dokupio je za retke goste razna kineska jela. Na našu radost, bio je u odličnoj formi: lepo je izgledao, nadahnuto govorio kao uvek, jeo s apetitom i pio nekakvu jaku švedsku votku sa travama - meni se zavrtelo u glavi samo od mirisa. Slika je bila idilična, čemu je nemalo doprinela Ana, plavooka i izuzetno bistra devojčica, koja se ljutila na mene kad ne bih odmah razumeo njene engleske rečenice.
       Posle večere smo se popeli u "kabinu" na tavanu, tamo se moglo pušiti. Na stolu su bili delovi, na pola stupca, pomalo šaljive poeme "Imperator" iz "Times literardž supplement", a u mašini engleska pesma za decu (da Ana ima šta da čita kad nauči slova). Okolo - gomile knjiga, časopisa, pisama. Josif je po običaju odlomio filter sa svoga "kenta", cigaretu neko vreme nežno okretao među prstima i zapalio. Svi naši zajednički poslovi su u tom trenutku bili završeni: poslednji delovi za "Pejzaž" su ušli u "Ardis", tekstovi za "Portfelj" pregledani, malo smo porazgovarali o tome da skupimo u jednu knjigu pesme po njegovom izboru, nije krio da mu se dopada ideja...
       Dan 27. januar je bio rođendan Miše Barišnjikova. Za razliku od Brodskog koji je voleo i uvek bučno proslavljao svoje rođendane, Miša na svoje nije obraćao pažnju. Zato su se on i Josif trudili da toga dana budu zajedno. No, 27. januara 1996. Miša Barišnjikov je bio u Majamiju i Brodski mu je čestitao preko telefona. Miša se seća da su razgovarali četrdeset i pet minuta. Ni o čemu bitnom i važnom. Josif je rekao da bi, kada bi mogao, sa zadovoljstvom doleteo u Majami te večeri ali se prilično loše oseća. Raspitivao se o Mišinom zdravlju i "naredio" mu da to veče popije malo više votke. Barišnjikov mu je rekao da ne može piti onoliko "kao što sleduje" jer će ga ujutru boleti glava.
       "Ujutru posle pića boli glava?! - uzbuni se Brodski. - To nije moguće! Znači, sa tvojim zdravljem nešto nije u redu, porazgovaraj sa svojim lekarom."
       Taj šaljivi savet, koji mu je Brodski dao nekoliko sati pred smrt, zauvek se urezao u Mišino pamćenje.
       A nedelju dana pre toga, 21. januara, Josif mu je poklonio primerak "Atlantide" sa ovakvom posvetom:
       "Mišelu, za Božić, s nežnošću.
      
       I neka te podseti ovaj tomić,
       da autor nije ni škrt, ni homić,
       ni lažov, ni snob, ni liberal,
       već tužnih misli general."
       Moguće je da su to bili poslednji stihovi napisani na ruskom.
       U noĆi 28. na 29. januar, zazvonio je telefon iz Moskve. Bilo je dva sata posle ponoći. Zvala je Galina Vasiljevna Starovojtova. Po tonu njenog glasa shvatila sam da već zna. Zna za smrt Josifa Brodskog.
       Oni su se upoznali 1994. godine u Švedskoj i veoma su se dopali jedno drugom. Kao što se zna, Josif je voleo da govori o politici i pošto je o svemu imao nepobitno mišljenje, s velikim interesovanjem bi slušao stavove Starovojtove i verovao im. Mnogo je cenio njenu erudiciju i logiku i govorio: kad bi u vladi Rusije bili takvi ljudi kao što je ona, ne bi ga za državu bilo sramota.
       Galina Vasiljevna se divila Brodskom, znala napamet i volela da govori mnoge njegove stihove. Jednom kada smo razgovarale o nostalgiji koja muči mnoge emigrante, priznala sam Galini Vasiljevnoj da se sva moja nostalgija fokusirala na tugu za Petrogradom. Rekla je da to potpuno razume jer često i sama, ne nalazeći se preko okeana već mnogo bliže, u Moskvi, oseća prema Peterburgu snažnu, gotovo neprirodnu ljubav.
       "Najbolje od svih je ta osećanja izrazio Josif" - rekla je.
       I u noći 28. januara 1996. godine Galina Vasiljevna je počela da mi govori preko telefona iz Moskve njegove "Stance gradu":
       Ne bilo mi dano
       da umrem daleko od tebe...
       Neka me opoju
       hor vode i nebesa, i granit...
       nek mene, begunca,
       belom noći zaseni
       tvoja nepomerna slava zemna...
      
       Podrhtavanje u slušalici, promukli glas iza okeana. Zar smo mogli da pretpostavimo da će i za nju proročki zazvučati ovi stihovi?
       Starovojtova je pitala ima li nade da porodica pristane da se Brodski sahrani u Peterburgu, u Aleksandro-nevskoj lavri, ili u Komarovu, pored Ane Ahmatove.
       Dala sam Galini Vasiljevnoj Marijin telefon i znam da joj se obraćala s tom molbom. Ali sudbina je odredila drugačije...
       ...Brodski je mnogo voleo Veneciju. Sahranjen je na ostrvu San Mikele - na groblju, jednom od najlepših na svetu. Sam je govorio da bi želeo da leži upravo tamo.
       Poštovaoci Brodskog u Rusiji ni dan danas ne mogu da se pomire s tim da probijanje sunarodnika do njega nije tako lako kao što bi se želelo.
       - Kraj -
      
      

Navršilo se 28. januara tačno pet godina od smrti pisca, dobitnika Nobelove nagrade, Josifa Brodskog. Tim povodom u Rusiji je upravo izišla knjiga "Brodski: Osja, Josif, DŽozef" (izdavač "Nezavisimaja gazeta") pesnikove prijateljice i književnice LJudmile Štern,
       koja se družila sa Brodskim skoro četrdeset
       godina i imala retku priliku da prati njegov život od rane mladosti u Lenjigradu (današnjem Petrogradu) do poslednjih dana u NJujorku. U memoarskoj knjizi "Brodski: Osja, Josif, DŽozef" iznosi dragoceni materijal ne samo o Brodskom već i o krugu ljudi oko njega koji do sada nismo imali prilike da pročitamo, i tako opisuje epohu i atmosferu u kojoj je Brodski živeo i stvarao.
      
       NIN ekskluzivno objavljuje odlomke iz te knjige, u izboru i prevodu Nede Nikolić Bobić


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu