in memoriam
Lazar Stanojević (1931-2001)

      Nažalost, mnogo godina pre smrti, koja ga je posle teške bolesti konačno slomila 5. februara, i jedan od najznačajnijih srpskih stripara prestao je da kreira stripove, za koje mu je, apsolutno bez ikakve ironije, odgovorni urednik "San Francisko igzeminera" još 1968. u pismu saopštio kako ne može da ih objavljuje jer ne samo što žanrovski nadrastaju okvire ovog lista, već prevazilaze i njegove lične sposobnosti percepcije i razumevanja, pa mu "je potrebno da ih pregleda nekoliko puta da bi ih uopšte razumeo". Bern Hogart, crtač "Tarzana", odao mu je priznanje za "uvođenje pravog filozofskog stanovišta u strip kakvo su posedovali Herimen, Keli, Mekej, Autkolt...", a Vil Ajzner, jedan od nekoliko najvećih svetskih stripara u jednom pismu ga je pozvao da mu se obavezno lično javi kada dođe u NJujork jer je siguran da bi njegovi stripovi mogli da imaju svetlu budućnost".
       Kada su njegovi "Svemironi" 1975. prvi put objavljeni u časopisu "Pegaz", predstavljali su svojevrstan šok. Serija je isprva ličila na najavu novih težnji u tzv. intelektualnom stripu, ali pokazalo se da je ovo delo, likovno svedeno na simbolički izraz, na varijacije teme sa pojednostavljenim, gotovo arhetipskim, ali suptilnim karakterima, samo usamljena prethodnica bez dostojnih sledbenika. Plasman je od početka bio vezan za alternativu (omladinska štampa: "Mladost", "Vidici", "Student", NON...) i nikada, osim nakratko u prerađenoj verziji "Svemirončići", prilagođenoj za dečji dodatak "Politike" (pet poslednjih kaiševa naprasno ostalo neobjavljeno), nije bilo viđeno u visokotiražnoj štampi. Tek je relativno mala zbirka njegovih radova od nekih stotinak stranica ("Kondor", Lipovljani, 1986) dala naznake grandioznosti Stanojevićevog dela koje je u međuvremenu izlagano na "Zlatnom peru" (nagrade 1981. i 1985) i na Majskoj izložbi. Od 1987. godine, narednih par sezona gotovo da nije stvarao nove table, da bi od početka devedesetih i potpuno prestao.
      
       SLOBODAN IVKOV