NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Satirska igra

NASLOV: Leda
AUTOR: Miroslav Krleža
REDITELJ: Dejan Mijač
POZORIŠTE: Atelje 212

      Vladimir Stamenković
      
       Izvedena u vremenu veoma različitom od onog u kojem je krležijanski svet bio krupna, nezaobilazna književna, čak društvena činjenica, Krležina "Leda" je tražila i od reditelja i od glumaca da je interpretiraju drukčije i smelije nego do sada, da je nekako približe novoj generaciji naših gledalaca.
       Otuda, dok je postavlja na scenu, reditelj Dejan Mijač, sasvim opravdano, ne aktualizuje njen socijalni sadržaj, ne insistira na mogućim, mada i nebitnim i površnim analogijama između agramerskog društva iz tridesetih godina koje Krleža opisuje i našeg današnjeg iz osnova poremećenog života. Drukčije rečeno, on umesto toga teži da otkrije šta je taj komad s žanrovskog stanovišta, a za trenutak zanemaruje kakva je njegova društvena, pa i psihološka sadržina. Dejan Mijač tako postupa, najverovatnije, i zato što je uveren da će preko formalnog dokučiti i ono što je u "Ledi" suštinsko i opštečovečansko.
       Za njega je "Leda", kako pokazuje predstava, pre svega neka vrsta moderne, raspusne satirske igre, koja se odigrava u građanskoj sredini. U njoj je četvoro ljudi, dva muškarca i dve žene, upleteno u promiskuitetne, zamršene seksualne odnose, koji im ne dozvoljavaju da pouzdano znaju ni ko su, ni šta su, ni šta odista osećaju, ni šta zapravo žele. Na poređenje s tom scenskom formom upućuje još nešto: to što je u tom konfuznom erotskom kolu jedini živ čovek samo Klara (Jelena Đokić), dok su ostali, i Urban (Svetozar Cvetković), i Melita (Radmila Tomović-Greennjood), i Aurel (Nenad Jezdić), neobične razuzdane lutke, hor satira, koji iz pozadine provocira ispoljavanje njene unutrašnje, prigušene tragičnosti. Te ljudske marionete, naravno, nemaju ni kozje uši, ni konjske repove, ni ogromne faluse, ali su ipak groteskne, ostavljaju utisak da pripadaju životinjskom carstvu, jer imaju veoma naglašene egzibicionističke i erotomanske crte, zato što iz njih neprestano progovara abnormalno pojačan polni nagon.
       S druge strane, svi ti likovi, pa i sama Klara, kao i celokupna radnja, maksimalno su karnevalizovani, dabome i uz pomoć izvanredne scenografije Juraja Fabrija, koji zbivanja prvo situira u otrcan, sumračan salon u alt-dajč stilu, pa ih potom prenosi na još mračnije ulice kojima je maločas prošla neka raskalašna povorka. Takav pristup "Ledi", koji u izvođenje unosi i mnoštvo oštrih, oksimoričnih žanrovskih mezalijansi, iznosi pred publiku u prvom redu niz lažnih, patetičnih krunisanja i stvarnih, ciničnih detronizacija ljudi, koji, dok se upinju da što bolje odigraju uloge u jednoj frivolnoj, ekscentričnoj erotskoj igri, ne mogu da budu autentična, humana bića. U suštini, u predstavi su hotimično prepleteni elementi vodvilja i nordijske drame koja govori o razornom sukobu, o međusobnom proždiranju muškarca i žene, baš kako je postupao i Krleža u završnom delu svog glembajevskog ciklusa.
       I to je ono najdragocenije u novom čitanju "Lede", toliko obeleženom nenametljivim eksperimentisanjem s formalnom stranom komada, u predstavi u kojoj je, istina, gluma mogla da bude i delikatnija i kompleksnija, a svakako je morala biti i više usaglašena s tragikomedijskim obrascem, koji dramsku napetost prvenstveno proizvodi prikazivanjem kontrasta između duhovnog i animalnog dela naše prirode.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu