Festival je u prvim danima udario žestoko prikazavši skupe i već uveliko izvikane filmove kao što su "Neprijatelj pred vratima", "Trefik", "Krojač iz Paname", "Hanibal"...

      (Od našeg specijalnog izveštača)
      
       Berlin 2001. ostaće upamćen možda najviše po tome što festival napušta njegov legendarni selektor Moric de Hadeln. Nešto kao oproštajni valcer, i to posle dvadeset i dve godine,toliko je dugo on bio "alfa i omega" Berlinala.
       Umeo je ono što niko nije: da za festival obavezno pribavi (amerčki film) koji će, samo mesec i po dana kasnije, osvojiti "Oskara" ili mu biti veoma blizu. Taj spisak je pozamašan, a svežiji i, svakako, najupečatljiviji primer jeste "Engleski pacijent" Entonija Mingele, premijerno prikazan u Berlinu da bi zatim (1997) bio naprosto zatrpan Oskarima. Ovoga puta Moric de Hadeln je, takođe, sjajno tipovao izabravši glasoviti "Trefik" Stivena Soderberga (do danas je samo u Americi zaradio neverovatnih sedamdeset miliona dolara) i naravno da puca na ono najveće: zlato u Los Anđelesu, a onako, an pasan, najpre na zlato u Berlinu. S mnogo jakih razloga pošto je "Trefik" odista majstorski urađen film... Ima vrlo komplikovanu strukturu i veliki broj likova čiji se putevi ukrštaju (a da, ponekad, oni toga nisu svesni što ima svoje značenje) a ipak je do kraja sasvim, sasvim jasan i čist kao suza, kao biser. Jasan ali i hladan, nekako leden, u iscrpnom i temeljnom seciranju problema protoka droge (što je, u stvari, prevod naslova filma) ali on ide dalje, znatno dalje od akcione atraktivnosti trefika kokainom.
      
       Ratne priče
       Gledamo kako su svi, ovako ili onako, deo tog paklenog lanca. Od javnog tužioca (Majkl Daglas) koji proganja dilere, do njegove maloletne ćerke koja već uveliko uživa heroin a da on to u početku i ne sanja, od uglednog biznismena kojeg iznenada hapse jer je, u stvari, jedan od ključnih posrednika u tom transferu do njegove supruge (Ketrin Zita-DŽons) koja je do tada verovala da baš imaju srećan brak, srećnu porodicu, najzad od policajaca na američkoj strani, do njihovih kolega na meskičkoj strani - ta granica ima bitnu ulogu u filmu- pri čemu će se otkriti da su neki od njih i sami dileri, a neki čak i narkomani. Sve u svemu, niko nije nevin.
       "Trefik" traje sto četrdeset i tri minuta i ne bi se moglo reći da oni prolete; naprotiv, ali sigurno je da sve vreme drži pažnju. Snimljen je, da tako kažemo, u tri boje: čelično plavoj (vlast), jarko žutoj (Meksiko) i "normalnoj" (porodični krugovi).
       Izvrsna je montaža (Stiven Morione), takođe i scenario (Stiven Geghen), o superiornoj režiji trećeg Stivena (Soderberga) da i ne govorimo.
       Kao najveća prisutna zvezda pozdravljena je (još dobro držeća) Senta Berger, ukoliko je se iko seća, a među zvanicama se našao i, očigledno, stari De Hadelnov prijatelj Roman Polanski. Toliko o glamuru na nemački način. Potom je na sva zvona najavljen film kojim je Berlin 2001. otvoren: "Neprijatelj pred vratima" Žan-Žaka Anoa, van konkurencije, ali kao ogroman ponos Nemačke, to jest demonstracija snage njenog studija "Babelsberg" koji je obezbedio tehničke usluge, pa i novac. Film je, inače, koštao bajnih sto miliona dolara i taj se silan novac vidi, vala, u svakom kadru. Čitav jedan ruinirani grad je stvoren da glumi uništeni Staljingrad, da ne pominjemo svu neopisivu ratnu mašineriju koja treba da dočara jednu od najslavnijih bitaka Drugog svetskog rata. Plus, a doslovno, na hiljade statista. Važno je, međutim, istaći da se film ne bavi u prvom planu tom bitkom za svaki prozor i svaka vrata: reč je, pre svega, o borbi na život i smrt između lokalnog heroja Vasilija Zajceva (zgodni DŽud Lo) i nemačkog majora Keniga (uvek fenomenalni Ed Haris) kroz čiji se lični duel - a obojica su neustrašivi i oštroumni - izoštrava "u malom" slika čitavog sukoba.
       Ubačeno je tu, međutim, još bukvalno koječega: sovjetska vlast koja zna da je to odlučna bitka (Nikitu Hruščova, tada komesara za tu ratnu oblast, igra Bob Hoskins), pa prijateljstvo u nesreći (najboljeg kamarada Vasilija Zajceva, Danilova, tumači dosta bledo DŽozef Fajns), najzad i ljubav, pa i seks međ ruševinama (Vasilijevu devojku igra očajno Rejčel Vajs), na stranu, naravno, mnoge ratne scene (ipak, ipak!) u kojima sve pršti i tutnji. Ceo film je snimljen u nekoj zaista neprijatnoj sivoj boji, a monoton, dug i zapravo isprazan. Staljingradska bitka pripada mitu, ona je simbol neuništivosti jednog grada i jednog duha, a toga u filmu ima tek u tragovima. Zagubila se negde nepovratno sva njena veličanstvenost tako da su mnogi ostali ne samo razočarani, već i gore od toga - potpuno ravnodušni.
      
       Kobne strasti
       U prvim danima festivala prikazana su i dva filma u osnovi sa istom idejom: da fokusiraju licemerje, zavist, odsustvo svake tolerancije. Jedan je "Malena" DŽuzepea Toranatora sa lepom, mnogo lepom Monikom Beluči, a drugi "Čokolada" Lasa Halstroma sa Žilijet Binoš, DŽudi Denč, Lenom Olin, Alfredom Molinom i DŽonijem Depom. Oba se događaju u malom mestu, moglo bi se čak reći da je prokleti duh malog mesta njihovo glavno polazište. To je sličnost, sve ostalo su (krupne) razlike. "Malena" je čaroban i jednostavan film o kobnoj lepoti žene čiji je muž navodno poginuo (sve se dešava na Siciliji tokom Drugog svetskog rata, od obožavanja Musolinija, do obožavanja Amerikanaca) koja, tako usamljena, izaziva isključivo ili strašnu požudu ili strašnu pakost. Priča o njoj data je kroz vizuru dečaka u ranom pubertetu koji Malenu voli više od Boga, po principu prve a neuzvraćene ljubavi. On je stalno prati i zato je jedini neposredni svedok njenog života, jedini koji će znati punu istinu o njoj u trenutku dok joj gradić bude presuđivao da je obična kurva. Tornatore je besprekorno režirao film, on ume s decom da gradi dramu (setimo se njegovog "Sinema paradizo"), pri tom je "Malena" i u vizuelnom smislu neodoljiv film. Ono što ipak filmu bitno kvari sreću, jeste njegova tankost, njegova neoriginalnost, ponavljanje nečega što smo s varijacijama već toliko puta videli.
       Daleko je kompleksnija, a svakako i veoma originalna, odlična komedija "Čokolada" švedskog reditelja Lasa Halstroma rađena prema istoimenom romanu DŽoane Haris i scenariju Roberta Nelsena Jakobsa. Negde pedesetih u francuski gradić, u kome se ništa nije promenilo poslednjih sto godina, stiže nepoznata žena (Binoš) sa vanbračnom ćerkicom ("Naravno da imam oca, samo ne znamo ko je on") i otvara specijalnu prodavnicu s delikatesima, odnosno svim vrstama slatkiša od čokolade. I pošto je ona, dakle, samohrana majka i to sumnjive prošlosti, svi je u toj provinciji najpre izbegavaju. Kao zlo, kao kugu. Ona će, međutim, malo-pomalo tu ipak stvoriti krug prijatelja koji u ukusu čokolade, hedonističkoj strasti prema slatkom, hrabro odlučuju da stanu na njenu stranu, da, u stvari, oslobode sebe i prepuste se uživanju da bi, na kraju, kao u nekoj bajci što taj film i jeste, cela ta selendra prepoznala draži lepog, opojnog, da bi konačno prvi put počela da se naslađuje - životom. Životom bez stega, bez predrasuda, bez uštogljenosti koja je uvek samo maska za potajne žudnje. Dakle, čokolada kao metafora punog, istinskog života. Jedan baš, baš lep, pametan i poletan film koji gledaoca često nasmeje uprkos svom, u suštini, ozbiljnom zapletu, ozbiljnim pitanjima koja postavlja.
       Na toj liniji je, takođe, još jedna komedija: "Italijanski za početnike" Lone Šerfig. Rađena je po "dogma sistemu", jeftino i s kamerom iz ruke. U tom filmu čitavo jedno (opet!) malo mesto rešava da nauči italijanski a onda svi odlaze u Veneciju... Sve je počelo tako što se mladić zaljubljuje u kelnericu koja je iz Italije. LJubav je tu, dakle, početni motiv, najveća moć koja će zaraziti i sve ostale, pokrenuti ih iz mrtvila i podstaći da požele neku, bilo koju lepu promenu u životu. Venecija jeste ta lepa promena, zar ne, mada se, naravno, ne radi samo o njoj, o tome.
       Film "Mojoj sestri" francuske rediteljke Katrin Breje jeste uspeli pokušaj da se istraže rani jadi jedne debele dvanaestogodišnje devojčice koja samo misli o seksu uverena da je takvu niko neće. NJene muke su, pri tom, još veće pošto stalno gleda malo stariju a zgodnu sestru koja, jasno, nema tu vrstu problema. I to tako ide do užasnog finala kada neki ludak ubija lepu sestru a ova mala, debela, dobrovoljno izlazi iz kola i prepušta se silovanju verujući da je to jedini način da i ona od seksa nešto oseti. Jeste neobično, ali se, bogami, čini tačnim takvo jedno razršenje čitave te drame o bolnom i bolesnom odrastanju.
      
       Ko se boji Hanibala?
       Na terenu seksa je i film "Kvils" ("Pera") Filipa Kaufmana. Dovoljno je reći da je njegov junak Markiz de Sad kojeg prenaglašeno igra DŽefri Raš. Sve se dešava u ludnici (Šarenton) gde je "najveći monstrum svih vremena" proveo zaista poslednjih dvadeset i sedam godina života. Film, međutim, neskriveno voli Markiza de Sada, zato je i snimljen, on veliča njegovu beskrajnu lucidnost, rečitost, njegov prezir prema lažima, ima čak razumevanja za njegove perverzne i bizarne sklonosti. I neka sve to i nije sporno, ali taj film vas ipak uguši, toliko je prenatrpan, pretenciozan, klaustrofobičan a rastegnut da mu kraj ne vidite. Vredi ga, svejedno, pogledati kao vrstu omaža čoveku po kome je stvoren izraz sadizam, ali i zbog izvrsne glume Kejt Vinslet (sestra Madlen), Žoakina Feniksa (otac Kulmijer) i ser Majkla Kejna (doktor Roje-Kolar).
       Film je, inače, prikazan van konkurencije, na prestižnom programu "Panorama".
       Isto kao i toliko razglašeni "Hanibal" Ridlija Skota sa opet ser Entonijem Hopkinsom u ulozi već i legendarnog psihopate, doktora Lektora, ali i DŽulijen Mor umesto DŽodi Foster. "Hanibal" se reklamira: "Možda je On pored vas na ulici." Odista, ova verzija filma se dešava, uglavnom, napolju, ludak je tu na slobodi i vršlja li vršlja, onako kako samo on to ume, malo u Italiji, malo u Americi. Međutim, u njemu nema ni traga od one velike jeze koju znamo iz prve verzije, remek-dela DŽonatana Demija "Kad jaganjci utihnu", nema onog erotičnog horora, one tajanstvenosti i mudre nepredvidivosti, ne, ni govora! Ovaj "Hanibal" je, ukratko, čista katastrofa. Površan spektakl koji neuspešno igra na staru kartu.
       U Berlin nije došao Ridli Skot ali je zato film zdušno branio ser Entoni Hopkins. Srećan je i srećan što ga je snimio, možda će čak i treći nastavak, bla-bla-bla, šta sve ogroman honorar može da učini!
       Neuporedivo je atraktivniji "Krojač iz Paname" DŽona Burmana, takođe krimi-priča, ali sa smislom, sa duhom. Taj film je snimljen prema istoimenom romanu DŽona Le Karea, sam pisac je došao u Berlin, a u njemu igra Pirs Brosnan, u bond stilu naravno, i (opet!) DŽefri Raš u naslovnoj ulozi. Duhovit film, sasvim dobro režiran, pri čemu je u njemu DŽefri Raš briljantan kao smotani šnajder koji, ucenjen zbog loše prošlosti, mora da cunja okolo i fabrikuje kao neke važne informacije i otkriva dobro skrivane tajne. Berlin 2001. definitivno je u znaku tog australijskog glumca koji je svetsku slavu stekao osvojivši "Oskara" za ulogu u filmu "Sjaj". Od tada je odista sve i zablistalo u njegovoj, već vrlo bogatoj, glumačkoj karijeri.
       Do sada je radnu atmosferu, pa i izvesnu dosadu razbio jedino Spajk Li čiji film "IT'SHONJ TIME" mnogi nisu izdržali do kraja. To ga je toliko naljutilo da se otvoreno svađao s novinarima.
      
       JASMINA LEKIĆ