NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Male teme

Filmadžija koji je prvi došao da se sretne sa ovim našim, samo je ponovio kadar od pre nekoliko godina kada je taj filmadžija bio kod onoga i to nas je koštalo četiri miliona dojče mark

      Nove godine, novi dani, novi snovi. Šta je s filmadžijama - nije u pitanju Fest nego domaća produkcija. Pre svih, jedan od filmadžija prvi se setio - još dok je bilo dima po hodnicima RTS-a. Filmadžija, na privremenom radu u inostranstvu. S pravom je prvi došao. Jer je doneo najveselije glasove Koštunici. Znate da je reč o Romima i zameni imena. Neću vam ponoviti tu rečenicu jer je nisam ja izmislio. Naravno da sam protiv toga da predsednici država primaju filmadžije. Imamo novog ministra kulture. Dobili smo pri Skupštini Srbije i komisiju. Plašim se komisija u kojima sede dva glumca bez scenariste i režisera. Ali nisam ni za njih. Nisam za komisije. Znate li koliko je komisija imala Nada Perišić, eks ministar - sa parolom da je s kulturom lepše, uz nju je bio tim Sač end Sači, oni su sada više za ideje nego za kulturu i što je najlepše, njima se pridružio u kulturnom dodatku "Politike" izvesni Kragović, direktor "Verzala", sa starim idejama u novom stanu, dar uoči pada...
       Da, Nada Popović je zbog jeftine parole skupo prodala svoju kožu, eno je u Parizu i tamo je potrošila, brat bratu, najmanje pet domaćih filmova. Nisam za komisije u kojoj za jedan list Bata Živojinović tvrdi da je za jedan domaći film potrebno dvesta hiljada dojče mark. Bato, za te pare može se snimiti najmanje četiri filma, ja mogu i za trideset hiljada maraka. Bata je sigurno mislio na starinski način - da se filmovi snimaju s kamerom od 35 milimetara, uz negativ i pozitiv, uz mnogobrojnu ekipu i reflektore. Tako snimljen film traži laboratoriju za razvijanje negativa i pozitiva, ali mi nemamo laboratoriju, mi idemo u Sofiju i tamo traćimo pare.
       Domaći kritičari uzdišu za tajom i bioskopskim salama, uz držanje za ruku, ponekad. Siguran sam da novi ministar Lečić to zna i samo dajem podatke - jer imao sam kratak susret s Lekom, u kafeu Ke pasa, reče mi - daj, skupite se da mi pomognete. Evo podataka za novo rešenje domaćeg filma, mislim produkcije.
       Kod nas, kritičari pišu o domaćem filmu, i filmu uopšte, kao o pozorišnim komadima, jer u suštini su baš pozorište. Gde je ono traženje slike i muzike o čemu nas je učio Vorkapić? Gde su one "male teme" o kojima nam priča iranski film?
       Leko, samo ne komisije koje će odlučivati o scenarijima za buduće filmove. Budi Ti ili nađi jednog čoveka, kao što je to u novinama, glavni urednik, ili u pozorištu direktor. Moram da se vratim Nadi Perišić koja je imala komisiju za prijem scenarija. Odbili su scenario Milorada Pavića, i kada sam hteo da saznam ko su članovi komisije, pomoćnik ministra Vasa mi reče - ako bi ti rekao ko su članovi komisije - obesili bi me...
       Besim se na ovu rečenicu sa argumentima da naši budući filmovi mogu da se snime za pedeset hiljada dojče mark. Evo - ja ga nazivam skraćeno DIGI FILM - što znači Digitalna video-kamera. To je kamera koju držite kao kriglu piva, toliko je teška. Za vreme snimanja držite je u desnoj ruci. Palcem pritisneš dugme, kamera slika. Pomoću kažiprsta ideš blizu ili daleko od predmeta ili lica koje slikaš. Sa strane, kao dlan, imaš ekran na kome kontrolišeš kompoziciju slike. Digi kamera ima sliku sa 184 000 tačkica, piksela. Snimaš, vidiš, ne dopada ti se, brišeš. Digi kamera uključuje "sposobnost noćnog snimanja u infracrvenom spektru svetlosti" čak i u nepovoljnim uslovima za rad kamere.
       Nije ovo reklama. Digi slika sve. Mala ekipa, ništa reflektori koji paraju nebo kao da love avione, uz onu staru kameru koja se teško premešta kao spomenik koji treba baciti... i što je najlepše, sa Digi snimljenim materijalom ideš u kujnu, gde ti je montažni sto, i uz kompjutere, možeš da se igraš i da krupni plan uvećaš još više, i da pejzažu daš lepšu toplinu boja... Ti sad pitaš - ko će taj Digi film da prikaže. Pokažite sliku sa Digi filma - niko neće pogoditi da li je slikano Digi kamerom ili onom teškom kamerom. Nema razlike. Koji je bioskop za te Digi filmove? Pa onaj, u kome i sada gledaš filmove! Uz video bim? Naravno.
       Digi filmovi se već prikazuju. Zar u starinskim filmovima nema pedeset odsto digitalnih efekata? Da li znate da su moguli ovog velikog filma u Americi objavili da će se starim kamerama raditi do 2007. godine? Dok se ne isplate zajedno sa negativom i laboratorijama.
       Sada znate kuda treba da krene domaći film, uz one male teme i pet filmova za dvesta hiljada maraka. Da, Digi filmovi se prikazuju i na festivalima - imam primer - moj digi film "Od svakog koga sam volela" bio je na međunarodnim festivalima - prikazan uz video-bim, i uzgred, dobio je i nagrade.
       Ali još nešto - dragi Leko, pedeset hiljada maraka, za mene trideset, znači i sledeće - nema honorara, nego će nam taj naš novac doneti film, ili neće. Znači, ekipa koja snima film Digi kamerom, otac je ili maćeha.
       Da bih ostao u starinskoj dramaturgiji ovog mog scenarija pisanog pisaćom mašinom "biser", made in Sarajevo 65 - dodajem, uz učtivu napomenu ministru Lečiću - onaj filmadžija koji je prvi došao da se sretne sa ovim našim, samo je ponovio kadar od pre nekoliko godina kada je taj filmadžija bio kod onoga i to nas je koštalo četiri miliona dojče mark.
      
       PURIŠA ĐORĐEVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu