Ovo je romantični Hamlet

      Britanski glumac Sajmon Rasel Bil, gostuje u Beogradu kao protagonista "Hamleta" u izvođenju Kraljevskog nacionalnog teatra i govori za NIN o Hamletovom ludilu, političkom pozorištu i svetu u kojem nemamo protiv čega da se borimo
      
       Beogradsko Narodno pozorište, u saradnji s Britanskim savetom, predstavlja jugoslovenskoj publici Šekspirovog "Hamleta" u režiji DŽona Kerda (John Caird) i izvođenju Kraljevskog nacionalnog teatra (Rodžal National Theatre), najvećeg engleskog pozorišta. Reč je o predstavi koja je u Londonu premijerno izvedena na početku ove sezone, 5. septembra, i koja će, posle gostovanja u Glazgovu, Stokholmu i Beogradu (14. do 17. februara) sredinom aprila otputovati na turneju po Sjedinjenim Američkim Državama. Ulogu danskog kraljevića - najslavniju, najsloženiju i po broju stihova najdužu koju je Šekspir ikad napisao - igra Sajmon Rasel Bil (Simon Russell Beale), verovatno najznačajniji glumac svoje generacije u savremenom britanskom pozorištu.
       Za tu ulogu Sajmon Rasel Bil nominovan je za nagradu "Lorens Olivije", koja se dodeljuje 23. februara u Londonu, najprestižniju u britanskom teatru.
       Jednog sunčanog januarskog prepodneva, u njegovoj garderobi u prizemlju Kraljevskog nacionalnog teatra, koji je od Nove godine proglašen za "no smoking building", sedeli smo kraj odškrinutog prozora sa Sajmonom Raselom Bilom i razgovarali taman toliko dugo da tek načeta kutija ostane prazna. Ono što sledi u ovom članku samo je deo beležaka s tog razgovora, prenesenih u formi Sajmonovog monologa.
       Ironija: Pomenuli ste članak Majkla Bilingtona u "Gardijanu" pod naslovom "Savršen Hamlet za doba ironije". Priznajem da nisam tačno shvatio šta on pod tim podrazumeva. Osim toga, ja ne mislim da je ovo doba ironije - zato sam i bio zbunjen. Ali, razumeo sam ono što ste mi danas kazali, o hamletovskoj ironiji, i s tim se potpuno slažem, jer Hamlet je, zapravo, vrhunski ironičan duh - ono što ga nikad ne napušta, čak i na dva stiha pre nego što će umreti, jeste smisao za humor - zato se smeje, zna da je sve smešno i apsurdno, čak i umiranje. I to je njegova jedina stvarna snaga. On ima mnogo slabosti. I mnogo drugih snaga. Ali ova je jedina stvarna, i ona ga nikad ne napušta. Čak ni u sceni s majkom, mada je tu najranjiviji... ali ostaje duhovit. I ironičan. Čak i pred samim sobom, čak i kad glumi ludilo.
       Ludilo: Hamletovo ludilo je klizav teren za glumca, vrlo opasno područje. Sinoć je ovde bio Majkl Benington, čuveni Hamlet - igrao ga je još odavno, na Stratfordu na Ejvonu, moj prijatelj. Došao je da gleda predstavu i kasnije smo pričali upravo o tome... Kad sam počeo da radim na ulozi, uopšte nisam znao šta da radim s Hamletovim ludilom, nisam imao nikakvu ideju. Majkl smatra da to možda i nije bilo tako loše budući da sam tako bio otvoren, pripremljen za različita rešenja. Međutim, ja sam postupio kukavički i odlučio da s tim u vezi ne uradim ništa - baš ništa - pa šta bude...
       U stvari, on uopšte i nije lud. Polonije je prva ličnost koja u komadu izgovara da je Hamlet lud. E, pa mi znamo da Polonije nimalo, ili skoro nimalo ne razume ljude. Onda svi na dvoru, brzo i lako, poveruju da je Hamlet lud - i njegova majka i stric pomisle, i Ofelija to pomisli. Najzad, i Rozenkranc i Gildenstern poveruju da je on lud. Van toga ostaje samo jedna osoba - Hamlet - a onda, na kraju, i on počinje da se pita: "Jesam li ja lud?" To je kao kad Lir kaže "O, ne daj da sam lud...". I to se dešava i sa Hamletom, i on se pita, "Do đavola, da li sam stvarno poludeo?". Ali, ne znači da si lud samo to što se čudno ponašaš. Hamlet nije običan čovek, njegovo ponašanje zaista nije uobičajeno, i to je ta opasna granica koje glumac mora da bude svestan. U komadu, a i u ovoj predstavi, Hamletovo ludilo je vrsta lažnog traga.
       Manipulacija: Da, slažem se s vama - na dvoru postoji određena vrsta manipulacije koja je zasnovana na činjenici da je on lud. Ili bar na nečemu što se mora smatrati činjenicom - to je povezano sa strahom, s pritiskom da se prihvati zvanična dvorska verzija. Tu su takođe bića kao što je Ofelija, ljudi koji život ne poznaju dovoljno. NJoj otac govori da je Hamlet lud - osim političkog, postoji i psihološki pritisak. Taj pritisak trpe Rozenkranc i Gildenstern... Da, u pravu ste, postoji pritisak da se poveruje u njegovo ludilo.
       Na kraju - i to mi je dosta kasno palo na pamet - u sceni s Laertom, poslednjoj, pred dvoboj, Hamlet kaže : "Ovde, u ovom trenutku, ja izjavljujem da je sve što učinih bilo čisto ludilo...". Priznaje da se, na izvestan način, ponašao sramno. Da izgovori takve reči, za njega je podjednako teško kao što bi nekome bila rečenica "Ja sam alkoholičar", ili šta god... Da prizna da zapravo jeste bio lud, ili bar da se ponašao sumanuto.
       Politika: Shvatio sam zašto ste rekli da vas raduje što jedan ovakav Hamlet dolazi u vašu zemlju baš sada, posle dugog perioda u kojem je gotovo svaki sadržaj, osim političkog, u pozorištu smatran gotovo nemoralnim. Razumem tu prezasićenost i potrebu da se pozorište vrati važnijim temama. To je značajno pitanje. Izostavljanje politike, prividno izostavljanje politike iz ove predstave nije se dopalo britanskim kritičarima. Mada, vidim da Piteru Bruku nisu nešto naročito zamerili zbog toga (smeh)... I to me, znate, malo iritira...
       Verujem vam kad kažete da ni jugoslovenska kritika neće biti naročito zadovoljna takvim pristupom. Međutim, ne nalazim da je politika naročito zanimljivo pitanje u samom komadu. Naravno, možete je učiniti zanimljivom kroz predstavu. Ovaj komad nije politički kao, recimo "Koriolan" ili "Julije Cezar" ili neka druga Šekspirova drama koja se neposredno bavi politikom...
       Rumunija: S druge strane, razumem ljude koji su zabrinuti zbog izostavljanja političkog okruženja. Jon Kalamitaru, glumac koji je sada rumunski ministar kulture, a svojevremeno jedan od zaista velikih Hamleta, nedavno je bio u Londonu i video našu predstavu. Posle toga, došao je u ovu garderobu - naravno, ja sam imao tremu što dolazi jedan tako slavan Hamlet - i pričao mi je o tome kako je bilo raditi to u Rumuniji. Reč je o čuvenoj predstavi koja je zapravo prikazivala Čaušeskuovu diktaturu - prilično nevesela politička vizija... Pomislite kako je to čudno, to sam mu i rekao: najpolitičniji evropski Hamlet poslednjih godina dolazi u London da gleda potpuno nepolitičkog Hamleta, i to kao ministar. Bilo mi je zbog svega pomalo neugodno, ali sigurno nisam imao čega da se postidim - ovo je romantični Hamlet, on govori o ljubavi, kao što je njegov govorio o mržnji. Znate, komad može da ide u oba ta pravca, tekst nam ostavlja mogućnost izbora.
       TaČerizam: Bavljenje političkim pozorištem u ovoj zemlji, u ovom trenutku veoma je teško. Živimo u vremenu srednjih političkih rešenja (middle of the road). Sve je slično, bolje reći, sve je isto - i konzervativci, laburisti, liberalne demokrate... Postoje izvesna pitanja po kojima se razlikuju - o sidi, ili abortusu, ili o ekologiji... Ali to sigurno nije atmosfera u kojoj se razvija veliko političko pozorište, i gotovo da nije bilo značajnije politizovanog Hamleta još od vremena Margaret Tačer, dakle od vremena poslednje ekstremnije političke koncepcije.
       Engleski kritičari vezani su za političko pozorište jer su uz političko pozorište odrasli - mislim na one koji su stariji od mene, generaciju koja se razvila šezdesetih godina. Političko pozorište bilo je tada u duhu vremena i stoga u procvatu - i pod Margaret Tačer ponovo je bilo u skladu s duhom vremena, i ponovo u procvatu. Sutra punim četrdeset godina - ja sam dete Margaret Tačer (ili bar stariji maloletnik) i od vremena njenog pada, od kada sam odrastao, šta sam to proživeo? DŽona Mejdžora i Tonija Blera! Sve je poravnato. Opcije su se približile jedna drugoj... U pravu ste, to nas vraća na početak razgovora i na pitanje o dobu ironije. I pretpostavljam da je to ono na šta je Bilington mislio u "Gardijanu". Naša sudbina je da živimo u svetu u kojem nemamo protiv čega da se borimo.
       * * *
       Znam šta se dogodilo u vašoj zemlji i razumeo sam vašu šalu - da to možda i nije najbolji od svih mogućih svetova. Ali bez obzira na to - ili možda baš zato - ja sam veoma uzbuđen zbog tog putovanja... I ne mogu da dočekam da stignemo u Beograd.
      
       MILOŠ KREČKOVIĆ
      
      

Crni danski kraljević Adrijan Lester, Britanac sa Jamajke, oduševio je publiku u Parizu igrajući Hamleta sa entuzijazmom rok stara, dok su mu reči pulsirale u ritmu krvi        Od kada je pedesetih godina prvi put postavio "Hamleta" sa Polom Skofildom u naslovnoj ulozi, Piter Bruk se stalno vraćao danskom kraljeviću. Poslednji pokušaj je bio u pariskom pozorištu "Bouffe du Nord" gde je sa veoma laskavim kritikama ispraćen njegov poslednji pokušaj da se bavi ovom Šekspirovom tragedijom.        Kuriozitet predstave koja se igrala u Parizu a koju je režirao Piter Bruk je pre svega u glumačkoj podeli. Prvi put je jedan crnac, Britanac Adrijan Lester poreklom sa Jamajke, igrao slavnog Hamleta i, ako je suditi po kritikama bila je to jedna do sada neviđena i neuporediva kreacija.        On se kretao na sceni čiji je pod bio kompletno zastrt crvenom čojom a po njemu pobacani jastuci. Umesto mača, u ruci je imao štap, a lobanja na štapu je bila kao marioneta. Igrao je sa ogromnim entuzijazmom jednog rok stara, reči su mu pulsirale u ritmu krvi.        Zbog čega je Bruk u Parizu postavio predstavu na engleskom, koja je bila titlovana na francuskom?        - Kada govore, Francuzi stavljaju akcenat na celu rečenicu. Englezi akcentuju svaku reč sa kristalnom čistoćom - glasio je odgovor slavnog reditelja koji je ipak najavio da će njegov sledeći Hamlet biti na francuskom.        U ovoj predstavi igraju Amerikanci, Englezi, Indijanci... i Bruk insistira da svako od njih daje deo svoje zemlje i svojih snova. Međutim, celokupna njihova igra kao da je u senci čudesnog crnog kraljevića za koga su francuski i britanski pozorišni kritičari izrekli laskave ocene.               R.S.