Hoće li Deda Mraz prestati da u ove krajeve dolazi sankama pošto, jednostavno, više neće imati po čemu da ih vozi

      Kada se temperatura onako dramatično spustila na smrzavajućih pet stepeni Celzijusovih, uplašili smo se da će ova oštra zima leta Gospodnjeg dve hiljade prvog postati još oštrija, no, bojazni nema mesta; šetaćemo osunčanim ulicama i dalje iz plezira, a ne samo iz nužde. A, reći će na sve to zabrinuti meteorolog-amater vrata ukočenog od gledanja u nebo, ni najstariji ne pamte da se ikada proleće ovako naslonilo na jesen.
       Vremenske prilike uistinu jesu neobične, ali kratkoća pamćenja još je čudnija. Jer, objašnjava za NIN pomoćnik direktora Hidrometeorološkog zavoda Srbije Jugoslav Nikolić, srednja januarska temperatura ove godine bila je u Beogradu 4,2 stepena iznad nule, što je za ta 4,2 stepena više od prosečno izmerene u poslednjih 150 godina. "Ovaj januar nije najekstremniji", kaže Nikolić i svoju tvrdnju potkrepljuje podsećanjem na 1948. godinu, kada je prosek za januar bio plus 6,8 stepeni. Ima i suprotnih primera: u pretprošlom veku, 1893. godine, srednja temperatura bila je 9,4 stepeni ispod nule. Zatim, prvi sneg 1908. godine pao je u Beogradu 20. oktobra, a trideset godina kasnije tek 21. aprila... "Zapažaju se velika kolebanja u jednom ili drugom smeru, što se smatra normalnim i ne predstavlja promenu klime", objašnjava Nikolić.
       Običan svet, međutim, čudi se s pravom što je 1999. godina bila onako kišovita i plavna, a već sledeća (prošla) sušna, "najintenzivnije u poslednjih 100 godina" (J. Nikolić). Pa kada se tu doda još i NATO koji je po nama bacao ko zna šta sve, spekulacijama da je protiv nas osim onog milosrdnog vođen i "meteorološki" rat svakako se ne treba mnogo čuditi.
      
       Veštačke kiše
       Jugoslav Nikolić kaže da je NATO mogao "donekle" da izazove padavine one ratne godine ubacivanjem jezgara kondenzacije u oblake ali "sigurno je da sadašnje temperature nisu izazvane NATO bombardovanjem" jer je "nemoguće na taj način uticati na vremenske prilike u dužem vremenskom periodu".
       Dr Đuro Radinović, profesor meteorologije u penziji, za NIN objašnjava da veštačko izazivanje kiše nije ništa novo već, upravo suprotno, u svetu rutinski postupak još od 1946. godine, kada je izveden prvi eksperiment. Mehanizam izazivanja, tj. stimulacije padavina izgleda jednostavno: avion preleti oblak i zaspe ga higroskopnim jezgrima (razne soli, na primer), sitne kapi koje bi inače ostale na nebu od toga otežaju, i, padnu kiša ili sneg. "Na ovaj način moguće je povećati količinu padavina za 10 do 20 procenata u ravničarskim predelima, a čak i do 50 na planinama", kaže dr Radinović.
       I to je postupak koji ćemo, izgleda, u ne tako dalekoj budućnosti i sami morati da primenjujemo. Jer, pravci kretanja pokazuju, klima se ipak menja a ovogodišnje vremenske prilike govore kako bi ona u budućnosti mogla da izgleda na ovim prostorima. "Matematički modeli atmosfere pokazuju da će se, ako ovako nastavimo, suv i topao suptropski pojas proširiti na sever i zahvatiti i naše krajeve, negde do 45 stepena severne geografske širine", primećuje dr Radinović.
       "Ako ovako nastavimo" znači, zapravo, ako se nastavi globalno zagrevanje, odnosno nezaustavljivo zagađivanje atmosfere koje od nje čini staklenu baštu. Šta nam se to (Zemljanima) događa? Kako objašnjavaju naši sagovornici, klima se u prošlosti menjala u neprimetno dugim vremenskim intervalima i u prirodi je postojala ravnoteža. Ali u 20. veku, umešao se čovek i ravnoteža je poremećena a "klimatske promene pod njegovim uticajem znatno ubrzane". "Promene klime koje bi se pod prirodnim uslovima desile za nekoliko stotina ili hiljada godina, pod dejstvom čoveka mogu da se ostvare za jedan vek ili u još kraćem periodu", objašnjava Nikolić efekte razvoja čovečanstva, razvoja koji bi mogao da ima "katastrofalne posledice".
      
       Štetna balega
       Ukratko, "srednja globalna temperatura povećala se za oko pola stepena u poslednjih 100 godina", ali ovaj je porast najizraženiji u poslednje dve-tri decenije, periodu dovoljno dugom da stručnjacima dozvoli da zaključe kako nije reč o uobičajenim kolebanjima vremena već upravo o menjanju klime kome je čovek kumovao.
       "Globalno zagrevanje pod antropogenim uticajima" najčešće se vezuje za efekat staklene bašte izazvan prekomernim unošenjem ugljen-dioksida i ostalih gasova u atmosferu, koji propuštaju sunčeve zrake kada stižu na našu planetu, ali ih u suprotnom smeru, kada se od Zemlje odbijaju ka vasioni, zadržavaju zagrevajući se pri tom zajedno sa atmosferom.
       Među ostalim gasovima, pored najpoznatijeg ugljen-dioksida, zanimljivo, jeste i metan ispušten iz goveđe balege, govori za NIN profesor Fizičkog fakulteta dr Aleksandar Stamatović. Metan je, naime, slabo reaktivan te se stoga dugo nagomilava i zagađuje atmosferu. Poput metana (ne)reaguje i freon iz frižidera, erkondišna, dezodoransa u spreju..., koji uništava ozonski omotač i propušta štetno ultraljubičasto zračenje.
       Naš sagovornik navodi da lepo, plavo nebo zagrevaju i zagađuju, utičući uz to i na "povećanje visoke oblačnosti od 10 do 25 procenata", i izduvni gasovi iz aviona (potroše oko dve i po tone goriva po motoru na sat leta), ali mnogo veća šteta po klimu i sve nas dolazi od industrije i, uopšte, savremenog načina življenja. Profesor Radinović kaže da je sve do početka prošlog veka postojala "energetska ravnoteža između Zemlje i vasione" - koliko je toplote dolazilo sa Sunca, otprilike se toliko emitovalo sa Zemlje. "Ozbiljnu promenu donela je upotreba ogromnih količina nafte, uglja, a tu je takođe i atomska energija. Kolike se samo količine energije troše za zagrevanje gradova, a sve se na kraju pretvara u toplotu koja odlazi u atmosferu," napominje prof. Radinović. "Time se potpuno menjaju odnosi u prirodi."
      
       Ispod grebena
       Ovime se, zapravo, vraćamo na ono pomeranje suptropskog pojasa ka severu. Šta će se tačno dogoditi? Tendencije i matematičke formule ukazuju na to da će prosečna temperatura nastaviti da raste uzduž i popreko, ali mnogo više na polovima nego u pojasu ekvatora. Smena talasa toplog i hladnog vazduha u atmosferi, periodi kiše i suša, postaće stoga ređi i dugotrajniji; u nekoliko reči, vremenske prilike biće ekstremnije, u jednom ili drugom smeru, svejedno. Nama se "zalomilo" da budemo ispod grebena ovih talasa što bi moglo da nas ubaci u suptropski klimatski pojas, suv i topao, za razliku od severozapadnijih krajeva Evrope koji su ispod doline talasa te će zato biti još hladniji i vlažniji.
       Sve su ovo, naravno, tek naučno utemeljena predviđanja nevesele budućnosti koja još može da se promeni ako bi se čovekov nesporni uticaj na klimu okrenuo u pozitivnijem smeru. Promene smera, međutim, zasad nema ni u naznakama, a svetske konferencije o promeni klime (poslednja održana prošle godine od 13. do 24. novembra u Hagu, učestvovali predstavnici 181 zemlje) završavaju se bez ikakvih rezultata jer su pozitivne promene skopčane sa nemerljivim (materijalnim) troškovima, prvenstveno u najrazvijenijim zemljama, ali i prividnim vraćanjem točka istorije. Ako pak istorija nastavi putem kojim ide, jednog dana skijanje će na ovim prostorima zadesiti sudbina klisa, kamila će postati uobičajena bar koliko krava, a Deda Mraz će morati da potraži podesnije prevozno sredstvo od sanki koje vuku irvasi.
      
       NIKOLA VRZIĆ