Nestanak Ivana Stambolića povezan je sa istragom o stvarnim uzrocima pogibije njegove kćeri Bojane

      Hoće li jedna knjiga koju njen autor upravo završava biti i svedočanstvo o mogućim razlozima nestanka Ivana Stambolića? Višegodišnji, i do poslednjeg trenutka veoma blizak Stambolićev prijatelj dr Vladimir Jovičić (65) privodi kraju roman "Tamnava" u koji je ugradio i priču o Bojani, kćeri Kaće i Ivana Stambolić koja je u 24. godini stradala u saobraćajnoj nesreći leta 1988. godine. Učinio je to na Ivanov nagovor. Pre nego što je nestao (prošlog leta u beogradskom parku Košutnjak) Stambolić je bio opsednut potragom za dokazima o stvarnim uzrocima pogibije svoje kćeri.
       Zbog čega je Ivan Stambolić posle 12 godina od saobraćajne nesreće na magistrali iznad Budve ponovo otvorio nikad zatvoreni dosije o Bojani? Naš sagovornik Vladimir Jovičić na to pitanje nudi odgovor koji baca novo svetlo na nerasvetljene motive nestanka bivšeg predsednika Srbije:
       "Ivan nije izlazio iz te 'priče' još od dana Bojanine smrti, samo je mera njegove zaokupljenosti njome doživljavala plime i oseke da bi ga gotovo preplavila početkom prošle godine. O okolnostima pod kojima je Bojana izgubila život pričao mi je, evo, već više od deset godina, ali nikada tako opsesivno kao nekoliko meseci pre nego što će biti kidnapovan. A nakon učestalih ubistava po Beogradu, kao i insceniranih 'političkih i mafijaških saobraćajki' širom Srbije, Ivan više gotovo ne sumnja da je njegova Bojana preteča Miloševićevih obračuna sa političkim protivnicima. Neopozivo se, kao i svi mi, uverio da Miloševićeva bratija ne preza ni od najokrutnijih zlodela. Štaviše, nije joj naročito stalo ni da ih prikriva kako bi se prikazala svemoćnom i bezobzirnom do te mere da više niko ne sme računati na dostižnost pravde i zakona."
      
       Hoćete reći da je Ivan Stambolić smrt svoje kćeri tumačio kao posledicu političkog obračuna sa njim?
       - Sam Ivan nikada nije dovodio u pitanje povezanost Bojanine smrti sa ishodom Osme sednice. Dakle, Ivan je te spone bio svestan od prvog trenutka. A pogotovo otkako su učestala politička ubistva.
      
       Je li to bilo jedino na čemu je temeljio svoje ubeđenje da je ta sabraćajka bila inscenirana?
       - Uz ovo njegovo uverenje stalno je narastao i broj njemu upućenih anonimnih pisama sa tvrdnjama, pa čak i opisima okolnosti i načina Bojanine likvidacije.
      
       Vama je pokazivao ta pisma, šta je pisalo u njima, na šta su ga ona upućivala?
       - U tim informacijama ožalošćenom ocu poturani su "dokazi" da mu je kći ubijena zbog njega. Čak su navođeni i tragovi što su ih, tobože ili stvarno, zlikovci ostavili. Sva ta anonimna pisma u Ivanu su najpre podsticala osećanje krivice. Kažem podsticala, jer je on to osećanje potpuno neosnovano nosio od trenutka Bojanine smrti. Nije se tog osećanja mogao osloboditi uprkos činjenici da on ničim svesnim nije doprineo toj tragediji. Ali, u takozvanoj objektivnoj krivici, a ona bi mogla biti sadržana isključivo u činjenici da je svojim političkim položajem zasmetao "pretendentima na presto", Ivan je, kao što bi i svaki otac, uvek nalazio delić subjektivne krivice. A sve anonimne dojave, ma sa kakvim motivima pisane, uznemiravale su ga, pozivale na traganje za ubicom kad tome vreme nije, učvršćivale u njemu uverenje da je Bojana svojom glavom platila očev politički poraz, i slično. Još kada se ima u vidu da je u tim pismima pozleđivana nezaceliva rana, onda je shvatljivo što Ivan sve više biva ophrvan sumnjom da nije učinio dovoljno u rasvetljavanju zločina. Ivanovu uzrujanost i potištenost poslednjih dana naročito su pojačavala ona anonimna pisma koja su odavala ozbiljnost i upućenost. Donosio mi je poneka od njih da ih zajedno proniknemo.
      
       Koliko vam je ozbiljno delovalo sve to što je pisalo u tim pismima?
       - Samo poneke od tih dojava delovale su autentično. Ali, spontane ili nameštene, one su podjednako ometale Ivana da se još više posveti opozicionom radu neposredno pred izbore. Upućivale su ga da sve svoje intelektualne i mentalne snage usmeri ka davno započetom traganju za ubicom njegove kćeri. Skretao sam mu pažnju da bi mogla biti sračunata i dvojako opasna čitava ta kampanja. Najpre ga odvraća od aktuelne predizborne borbe. Uz to, podsticanje osećanja krivice trebalo je da otupi njegove odbrambene reflekse u trenutku kada nasred Terazija padaju glave. Naposletku, šta ako ponuđeni tragovi ka Bojaninim dželatima nemaju za cilj ništa drugo nego da njenog oca namame u kombi za kojim se gubi svaki trag?
      
       Koliko dugo ste se družili sa Ivanom?
       - Naše poznanstvo je počelo pre tridesetak godina i bilo je zabeleženo na prvoj strani "Politike" čim smo izabrani za političke funkcionere. Najavljeni smo kao vesnici nove školovane generacije koja preuzima vođenje društva, a ispostavilo se da smo bili poslednji izdanci danas ozloglašene ideje socijalističkog samoupravljanja. Od tih dana "velikih iluzija", neprestano sarađujemo i drugujemo sve do Osme sednice. Tada, nacionalisti mene penzionišu a njega smeštaju u banku.
      
       To znači da ste dobro poznavali i Slobodana Miloševića?
       Svako ga je na svoj način dobro upoznao. I previše dobro... Ja sam ga upoznao preko Ivana. Sve do Osme sednice, kroz čitavu karijeru, Milošević se penjao preko Ivanovih takozvanih lopovskih merdevina. Ne samo što ga je Ivan vukao za sobom krčeći mu put u karijeri, već je prema njemu pokazivao i najveći stepen popustljivosti. Štaviše, katkad se ustručavao da mu se suprotstavi iz obzira prema njegovom samopoštovanju. Bio je prema Slobi bolećiv kao prema kakvom siročetu, pa me je, recimo, u više mahova pozivao na njihove razgovore i kada mi tematski tamo nije bilo mesto. Mogao bih navesti više primera takvih mojih "gostovanja" sa jednim jedinim zadatkom: da u nečemu spornom između Ivana i Slobodana, a o čemu smo Ivan i ja imali bliska mišljenja, odmenim Ivana i ja uđem u polemiku sa Slobodanom.
      
       Vaše prijateljstvo je trajalo do poslednjeg dana?
       - Da se prema meni otvori širom zaista je imao dovoljno razloga. Najpre, blagovremeno sam ga upozorio da Slobodana Miloševića ne pripušta blizu kormila vlasti. Potom, ostao sam uz njega na Osmoj sednici po cenu penzionisanja u 53. godini i progonstva iz javnog života i izdavačkih kuća. Punih 13 godina zlostavljan sam na najogavnije načine - sve do paljevine moga stana. U sve ove zaloge prijateljstva Ivan se morao uveriti tim pre što se nisam prestao sa njim javno viđati kada je na njega bacano drvlje i kamenje. Nisam podlegao neviđenoj hajci na ovog časnog čoveka, a to se od mene ucenama zahtevalo. Sa javnim gnušanjem odbacio sam bezočna uveravanja Miloševićeve klike da je Ivan izdajnik srpstva. Uostalom, da mi je verovao dokaz je i to što mi je poverio čak i ponešto čime nije želeo da potresa svoju porodicu (glasine o smrti njegove kćeri).
      
       Ali, on je uprkos tome krenuo u potragu za konačnim rasvetljavanjem nesreće u kojoj je stradala njegova kći?
       - Nisam ga upozoravao samo ja da sačeka bar do septembarskih izbora, da je sve dotle krajnje opasno tragati za takvim istinama. To su, koliko ja znam, činili i Sloba Inić i Aleksandar Mitrović, koji je zaradio Miloševićevu nemilost još od kako se potvrdio kao najuspešniji privrednik. Svi smo Ivanu skretali pažnju da se pretovaruje kompleksom krivice za Bojaninu smrt i da ga baš to može sprečiti da dočeka trenutak pune istine.
      
       Da li vam je Ivan verovao da i njega može zadesiti sudbina žrtve?
       - Kako da ne. Pitao se zašto ga nisu ubili još onda, umesto Bojane. A kao da se donekle i čudio što je još uvek živ. Odvraćao sam mu da je toliko u javnosti očekivana i osvetljena režimska meta, da bi se ubice morale naći pod istim svetlom. Uprkos tome što je bio svestan opasnosti kojima se izlaže, glasno je govorio ono što misli, "što na umu to na drumu". Obrazlagao je to činjenicom da ga ionako stalno prisluškuju i prate.
       Zajedno sa Slobodanom Inićem, koji će umreti samo par meseci pre Ivanovog nestanka, razmatrali smo motive kojima bi se Miloševićev režim mogao rukovoditi u uklanjanju Ivana. Saglašavali smo se da Ivan i kao penzioner bez političkih ambicija, smeta "Slavodobitnicima Propasti Srpske". Smeta im jedan pobeđeni protivnik koji bi uskoro mogao videti svoje pobednike teško poražene.
       Ovakav motiv mogao bi se učiniti bledim i sumanutim samo onima koji ne poznaju Miloševićevu narav, a posebno njegov lični odnos prema Ivanu. On nikada, ni posle Osme sednice, nije prestao ambivalentno doživljavati Ivana. Gledao je u njemu svoga patrona, oca, starijeg brata, nedostižni autoritet pred kojim se stalno valja dokazivati. Pri tom je sasvim nebitno što se on, "dobitnik", pred tim autoritetom, "gubitnikom", pokušavao potvrditi na najgori način, i što je u tom svom paradoksalnom potvrđivanju i samom Ivanu nanosio najteže udarce.
       Sve je ovo Ivanu bilo poznato. Ali, kao što je bio neoprezan kada je svoga "sina Bruta" pustio da mu godinama nenadziran, a bolesno ambiciozan, vršlja iza leđa, tako je i ovaj put neoprezno krenuo tragom zločinaca ne računajući da će ga, takoreći čim iskorači iz kuće, kidnapovati iz zasede.
      
       Dakle, Ivan kao da je očekivao svoj nestanak?
       - Razgovarali smo i o tome da bi još ozbiljniji razlog Ivanovog uklanjanja mogao biti svaki trag ubistva Bojaninog kojim bi zakoračio ka vinovniku. Dok su odnosi vlastodržaca u Srbiji i Crnoj Gori bili idilični, ta opasnost nije pretila. Ali, pošto je Budva (mesto Bojanine nesreće) vremenom prešla pod crnogorsku jurisdikciju, a crnogorska otkazala poslušnost Miloševićevoj, otvorila se mogućnost da do Ivanovih ruku dođe štošta što bi ukazalo na pravi uzrok Bojanine smrti.
      
       Verujete li da bi to morao biti jedini motiv Ivanovih kidnapera?
       - Ne, nikako. Ja sam čak spreman u ovom slučaju da izjednačim učešće racionalnih i iracionalnih motiva. Pored donekle racionalnih interesa pobednika na Osmoj sednici da maknu Ivana Stambolića kao svog najeminentnijeg protivnika, u glavama miloševićevaca, koliko ih ja znam, lako se moglo nakotiti mnogo sasvim iracionalnih motiva za jedan takav zločin. Ja čak idem tako daleko da tražim neku psihopatsku simboliku u tome što je pored toliko ubijenih jedino Ivan Stambolić - nestao.
      
       Kako je došlo do toga da se u vašem romanu "Tamnava" nađe lik Ivanove kćeri Bojane?
       - Vrhunac Ivanove zaokupljenosti zagonetkom Bojanine smrti, predstavljao je njegov neočekivani predlog da u roman, za koji je znao da ga već godinama pišem, unesem lik Bojanin kao i motive i okolnosti za koje ja verujem da su kumovali njenoj tragediji. Najpre sam uzaludno pokušavao da ga odvratim od te ideje s obzirom na već poodmaklo pisanje romana. Na kraju sam popustio, iako svestan kakav me posao čeka. Želeći da u ovom krajnje delikatnom poduhvatu preduhitrim svaki nesporazum, dogovorio sam se sa Ivanom da u njegovom romansiranom obličju niko ne može prepoznati Ivana Stambolića ni po čemu sem po neizostavnoj činjenici da je obavljao funkciju predsednika pre jednog despota. Sva ostala obeležja - od imena, profesije, životnog puta, porodičnog stanja - apsolutno sve biće izmenjeno. Nije mu to bilo ni približno toliko važno koliko da što nadahnutije izrazim njegovu ljubav prema kćeri. A iznad svega bilo mu je stalo da Bojanin lik osvetlim bar približno koliko je bio svetao u životu.
       Možda će zazvučati neukusno, ali ni po tu cenu neću prećutati da sam u onim okolnostima ispratio Ivana sa predosećanjem da bi moj roman lako mogao uskoro poslužiti kao kakav-takav spomenik ne samo Bojani već i njemu. Još se nadam da me je intuicija tada prevarila i da će ovaj moj, svakako poslednji roman, "Tamnava", prvi pročitati Ivan, kao što je prvi pročitao i moje prvenče "Bio jednom jedan čovek".
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      
      

Šta je sanjao pre nego je nestao O čemu vam je Ivan pričao tokom poslednjih susreta?        - Pričali smo uglavnom o Bojani, pa čak i o Bojani iz Ivanovog sna. Uz sav pijetet prema Ivanovoj intimi, ispričaću taj san isključivo iz uverenja da ću time pomoći iznova započetoj istrazi o Ivanovom kidnapovanju. Ovaj san je svakako dokaz da je protiv Ivana vođen specijalni rat izazivanjem u njemu osećanja zaslepljujuće krivice.        Nenajavljen, banuo je Ivan jedno jutro prilično potišten. Započeo je razgovor žaleći se da već nekoliko noći uzastopno sanja potpuno isti san: Bojana ga doziva sa svog groba koji kao nije njen grob, jer ona je još uvek živa. Vapi za ocem ne bi li joj kako pomogao da vrati na raku ploču, uvek od stiropora, da dohvati i vrati joj sve što joj neki nepoznati raznose unaokolo. Ali, svega čega se Ivan maši, pa čak i te mase stiropora, preteško je za njegove šake. Štaviše, i same njegove ruke postaju mu toliko teške i nemoćne da nije u stanju da prigrli Bojanu. Bolno je svestan da bi morao sprečiti razgrađivanje tog njenog mesta. Uzalud Bojana zapomaže i doziva oca upomoć. NJu raskućuju neki nevidljivi ljudi kao vetar sa stotinu ruku. Sjuruje se ocu u zagrljaj. Prepričavanje ovog potresnog sna Ivan je završio odlučnim rečima: "Moram nešto preduzeti. Krajnje je vreme da se stvarno podigne ploča sa te tajne".

      
      

Vladimir Jovičić je rođen u Šapcu 1935. godine. U Beogradu je diplomirao jugoslovensku i svetsku književnost i doktorirao studijom o umetnosti Borisava Stankovića. Bio je profesor, dramaturg, ministar za kulturu u vladi Srbije, upravnik Kolarčevog univerziteta, predsednik Komisije za kulturu CK SK Srbije i specijalni savetnik predsednika SR Srbije Ivana Stambolića do Osme sednice (1987). Vladimir Jovičić je u najranijoj mladosti počeo da piše i ove jeseni, u septembru, u Šapcu i Beogradu i rodnim Vladimircima biće obeleženo pet decenija njegovog književnog rada. Odbor za proslavu njegovog jubileja sastavljen je od stotinak ličnosti iz cele Srbije. Jovičić je autor četiri romana i dve zbirke pripovedaka, a svoje književno delo je ukupno nazvao "Zaslonska rapsodija" po starom imenu Šapca, Zaslon, jer su ta dela posvećena njegovom zavičajnom ambijentu.