Mnoge "slatke tajne" novinarstva su u stvari "slatke tajne" tajne policije

      Iako bi se reklo da između obaveštajaca i novinara postoji nepremostivi animozitet - jedni kriju od javnosti šta rade, drugi bi da baš o tome govore na sva usta - među njima često dolazi do flerta, pa i ljubavi, ma kako ona bila ambivalentna. U knjizi "Veliko narušavanje: od vrhunske tajne do maksimalne bezbednosti", koja se krajem januara pojavila u Moskvi, odbegli britanski obaveštajac Ričard Tomlinson tvrdi da su on i drugi obaveštajci, tokom teških špijunskih misija, često kao pokriće koristili novinarske legitimacije. Tomlinson, koji je u Jugoslaviji u jeku rata na Balkanu regrutovao agente, pretvarao se da je novinar kako bi došao do visokih srpskih zvaničnika.
       U SR Nemačkoj je svojevremeno pravu buru izazvala knjiga Eriha Šmita Enbona, šefa Instituta za istraživanje mira u Vajlhajmu i jednog od najvećih nemačkih stručnjaka za obaveštajna pitanja, "Tajni agent - BND i nemački novinari", u kojoj je objavljen spisak od 260 novinara koji su sarađivali sa nemačkom obaveštajnom službom.
       Kod nas se tek posle 5. oktobra prošle godine više saznalo da je Resor državne bezbednosti Srbije ne samo koristio medije kako bi plasirao određene dezinformacije već i da je te poslove obavljao visoki funkcioner SPS-a i kadrovik te partije Uroš Šuvaković. Šuvaković je sastavljao razne političke pamflete koji su se najčešće pojavljivali u listu "Politika" pod različitim pseudonimima ili su potpisivani kao materijal agencije Tanjug. NJegova aktivnost je naročito bila izražena neposredno pred septembarske izbore kad objavljuje najbrutalnije tekstove u kojima vređa dostojanstvo Vojislava Koštunice i te članke potpisuje pseudonimom U. R.
      
       Mijatović i Šuvaković
       Ove podatke objavio je u "Nedeljom Telegrafu" Zoran B. Mijatović koji je po odlasku Jovice Stanišića i dolasku Radeta Markovića na čelo službe napustio Resor državne bezbednosti i posvetio se novinarstvu. Formiranjem nove republičke vlade i postavljanjem Gorana Petrovića na mesto novog načelnika RDB-a, Mijatović se vraća u Službu na mesto Petrovićevog zamenika, kome je svojevremeno bio šef i mentor. I Petrović je posle odlaska Jovice Stanišića bio izbačen iz Službe, navodno iz prozaičnog razloga zbog koga je bez posla u DB-u svojevremeno ostao i pokojni Slavko Ćuruvija: zbog davanja informacija novinarima. I to baš svom bivšem šefu Zoranu Mijatoviću.
       Još od svog nastanka u drugoj Jugoslaviji, Služba je bila posebno orijentisana na medije - u početku štampu, kasnije radio i TV. Na poseban značaj odnosa prema medijima ukazuje činjenica da je unutar SDB-a, koja radi po uputima partije, postojao poseban aparat koji se bavio novinarima i njihovim redakcijama. U to vreme dva najvažnija državna medija bili su Tanjug i "Borba". NJihovi direktori i glavni i odgovorni urednici na ta mesta su dolazili iz najviših partijskih foruma, naravno, i uz prethodnu saglasnost Službe. Posebna pažnja se obraćala na dopisnike iz inostranstva. Nijedan nije mogao to biti pre nego što ga Služba proveri, obradi i da saglasnost. Nekada se za dopisnike vodila prava borba između SDB-a i vojne obaveštajne službe.
      
       Koštunica i Đinđić
       "Imali smo vrsne agente među novinarima, naročito za kretanje u intelektualnim krugovima gde Služba nije mogla drugim sredstvima da dopre", priča jedan bivši obaveštajac i pominje krug intelektualaca koji se sredinom osamdesetih godina okupljao oko Milovana Đilasa. Budno se pratila i sprega intelektualnog dela emigracije okupljenog oko Desimira Tošića koji je u Londonu izdavao "Našu reč" i intelektualaca u zemlji oko Dobrice Ćosića, Vojislava Koštunice, Dragoljuba Mićunovića, Zorana Đinđića... Ono što nisu mogli da objave u zemlji, ovi intelektualci su objavljivali u inostranstvu, što je partiju izvodilo iz takta. "Posle odbačenih sumnji da su kuriri, advokati ili lekari koji idu na specijalizacije prenosili te tekstove, otkrili smo da je deo tih tekstova išao preko našeg košarkaškog reprezentativca Ducija Simonovića u njegovoj specijalnoj sportskoj torbi", kaže NIN-ov izvor. "Nismo ga dirali, jer smo znali - ako Duci ne iznese, izneće ga neko drugi. Zanimljivo je da je on sada na drugoj strani i demonstrira protiv nove vlasti."
       Služba je ponekad, uz saglasnost najviših partijskih organa, koristila medije za plasiranje dezinformacija i denuncijantskih tekstova o pojedincima ili grupama, zbog čega je bilo veoma važno imati urednika koji će takvu glasinu pustiti. Jedan od najružnijih skandala u jugoslovenskom novinarstvu dogodio se u januaru 1987. godine, kada je "Politika" objavila humoresku "Vojko i Savle", po neodmerenosti, prostoti aluzija i pakosti nesvakidašnju priču u kojoj se prepoznaju dva akademika. Napisana da bude poniženje za prvog na spisku obeleženih akademika, Gojka Nikoliša, bila je poniženje za srpsko novinarstvo. Nikada nije potpuno utvrđeno ko su naredbodavci i izvođači radova. A zlobne i neistinite podatke na njegov račun i račun njegove supruge Francuskinje mogla je da skupi i usmeri samo Služba.
       Služba je neko vreme trapavo i neuko, uz pomoć isto takvih novinara, pokušavala da parira "domaćim neprijateljima" u štampi pa da čak i sama izdaje novine. Krajem osamdesetih u beogradskoj Knez-Mihailovoj ulici mogao se naći "Balkan ekspres", a Šilja Mihajlović je, kako kaže jedan stari debeovac, po nagovoru Radmila Bogdanovića, ministra unutrašnjih poslova Srbije, počeo da pravi list koji se zvao samo "Novine", za koje je u to vreme dato sedamdeset miliona dinara. Izašao je samo jedan broj. U njima je, na nesreću izdavača, bio i jedan mali tekst u kojem se postavljalo pitanje ko je Mirjana Marković da određuje neka pravila na Beogradskom univerzitetu. Više nije izlazio. "Balkan eskres" je pod palicom novinara Milovana Brkića gurao još neko vreme.
      
       Milanović i Grubač
       Ali, kako je vreme odmicalo, služba, očigledno, ni izbliza više nije imala nekadašnji uticaj na novinarstvo. U jednom trenutku smanjio se i uticaj na "Borbu", koja posle 9. marta 1991. postaje nezavisan list. U raspadu zemlje i same službe su počele da se gledaju popreko i vode rat preko novina. Tako je, recimo, list "Mladost" svojevremeno objavio tekst o šefu crnogorske SDB Vladi Kekoviću da je pripadnik nekih mafijaških grupa i da u stanu ima umetničke slike vredne pedeset miliona maraka. Kada se on požalio saveznoj SDB, rečeno mu je da iza tih tekstova stoji Služba DB-a Srbije.
       Sa dolaskom Miloševićeve ere ponovo se vraća strogo kontrolisano novinarstvo. Poseban tretman je imala kuća "Politika". Zanimljivo je da je svaki ministar policije i šef DB-a direktoru "Politike" u to vreme poklanjao pištolj, iako su čitaoci teško mogli da zaključe koje su to njegove zasluge za bezbednost zemlje.
       Druga medijska poluga režima bio je RTS, a Služba je praktično određivala ko i šta može na TV ekran. Na njeno čelo dolazi bliski prijatelj i zemljak šefa DB Srbije Jovice Stanišića, nekadašnji novinar NIN-a Milorad Vučelić, koji će, uz Branu Crnčevića (predsednik Matice iseljenika) postati i član svojevrsnog policijskog lobija oko Stanišića. Tim putem su pošli i Dragoljub Milanović iz "Ekspres Politike", Stefan Grubač iz NIN-a i LJiljana Bulatović iz "Sveta". Prema rečima Bože Spasića, nekadašnjeg operativca Savezne službe bezbednosti i šefa kabineta Mihalja Kertesa, svi su odradili neke tekstove za Službu, na osnovu kojih su kasnije raspoređeni. Milanović i Grubač za urednike na televiziji a LJiljana Bulatović za urednika u izdavačkom sektoru "Politike". Upravo će Boža Spasić kasnije objaviti knjigu o borbi protiv ekstremne emigracije, u kojoj iznosi i detalje o korišćenju štampe u toj borbi - od plasiranja dezinformacija po domaćoj i stranoj štampi, do bukvalnog plagiranja novina i biltena ustaške i albanske ekstremne emigracije.
      
       Ćuruvija i Marković
       Sredinom devedesetih godina pojavljuju se i privatne novine a prvi među izdavačima je pokojni Slavko Ćuruvija, koji je nekada radio baš u SDB-u. Iz DB-a je otpušten i otišao u novinare, kada je sa ondašnjim kolegama iz Službe Borom Sušom i Slavkom Ćukom počeo da objavljuje feljtone na osnovu obaveštajnih operativnih podataka. Veruje se da je upravo u Službi izmišljan recept - veliki naslov a nikakva vest, što je Služba upravo radila kada je htela da plasira neku veliku vest. Jedan od takvih naslova bio je i u Ćuruvijinom "Dnevnom Telegrafu" - "Milošević nema pojma šta se događa na Kosovu", izvučen iz razgovora sa Vukašinom Jokanovićem, tadašnjim saveznim javnim tužiocem. Naravno, sadržaj teksta je bio drugačiji od naslova. Zbog toga su i Jokanović i Ćuruvija morali na raport kod Mire Marković. Kad je Ćuruvija izrastao u prvog domaćeg velikog novinskog magnata, počele su i nesuglasice sa režimom, zabrane i hajke, da bi 1991. godine, na početku bombardovanja SRJ, bio ubijen u atentatu koji ni dan-danas nije razjašnjen.
       Poslednjih pet godina Miloševićeve vladavine biće zapamćene po totalnom "napadu" SDB-a na novinarstvo. U okviru treće uprave RDB-a, takozvane uprave unutrašnjih neprijatelja, formiran je poseban sektor koji se bavio "neprijateljskom delatnošću u okviru sredstava informisanja". Postavljanjem na mesto šefa tajne policije Radeta Markovića, umesto Jovice Stanišića, put ka tiraniji je bio otvoren: na čelo Službe su prvi put u istoriji došli ljudi van njenog profesionalnog sastava. U medijima pod njihovom kontrolom ("Politika", "Borba", "Večernje novosti", Tanjug...) ide se tako daleko da se plasiraju i "filovane" bolesničke anamneze članova požarevačkog "Otpora", otužne i denuncirajuće biografije tadašnjih opozicionih čelnika, falsifikati o domaćim medijima koji su navodno plaćeni iz inostranstva...
       Kad se posle 5. oktobra prošle godine mislilo da je tome kraj, nenadano se u medije plasira dokument "ćuran", pod čijim se šifrovanim imenom vodio dosije Slavka Ćuruvije. Dokument optužuje DB da je pratila Ćuruviju i njegovu suprugu Branku Prpu bezmalo do samog izvršenja ubistva, kada je po nalogu iz centra DB-a praćenje prekinuto. I pored obećanja koministara policije da će objaviti stručnu ekspertizu izveštaja, ona se nikada nije pojavila.
       Goran Petrović, novi šef DB-a, moraće da objasni da li je dokument o Ćuruvijinom praćenju autentičan ili tek ima funkciju da kompromituje Radeta Markovića, tadašnjeg šefa DB-a. Ili se jednim udarcem htela "ubiti" još koja muva. Postoje indicije da je taj dokument bio kraćen pre puštanja u javnost. U propratnom anonimnom pismu ne pominje se okolnost da je Milan Radonjić u to vreme bio načelnik beogradskog centra DB-a i da je za praćenje morao da zna, kao i njegov zamenik Stevan Nikčević, koministar u prelaznoj vladi Srbije iz redova SPO-a.
       Istina o stvarnom uticaju Službe na medije i njihovom preplitanju moći će da se sagleda kada (i ako) budu dostupna dokumenta o tome. Onda bi se videlo da su "slatke tajne" novinarstva zapravo "slatke tajne" Službe od kojih nijedan režim nije imun.
      
       SLOBODAN IKONIĆ