Na Zapadu je članstvo u bivšoj partiji, za onog ko prelazi u novu, doživotni krst koji nosi. Doživljava se kao minus i takva osoba ne stiže daleko u novoj stranci

      Normalno je da posle pobede pobednik ima više pristalica nego pre pobede. Ipak čudno je da se istaknuti članovi, doskoro vladajućih stranaka, sada predstavljaju kao da su oduvek bili špijuni DOS-a, kao da su nevoljno ispunjavali zadatke, i naravno, u sebi odavno žudeli za promenama. Čim su promene došle otvorila se sezona prebega u novovladajuće stranke. "Kod nas je još plitka i slaba partijska lojalnost. Jednostavno, nije bilo vremena za stvaranje čvršćih veza i identifikacije. Ipak, promenljivost glasača omogućila je evoluciju politike i promene u demokratskoj politici. Takvi jedne dovode na vlast, a druge u opoziciju. Jasno je zašto dojučerašnji partijski gladijatori (ljudi na istaknutim funkcijama) menjaju stranu - u politici se posle izbora deli 'plen'", kaže za NIN, Vladimir Goati, politički analitičar.
      
       Mnogi kao da su zaboravili da su ikada glasali za Miloševića i njegove srodne partije. Posle izbora u zemljama stabilne demokratije, verovatno, nije tako?
       - U takvim zemljama glasači permanentno glasaju za određenu partiju. Tu je, po pravilu, izražena lojalnost partiji. Glasači za svoju partiju glasaju i u dobru i u zlu. U velikom se stepenu slede roditeljska politička opredeljenja, tako da za istu stranku često glasaju čitave generacije. U Britaniji, recimo, samo tri do četiri odsto, koliko obično ima promenljivih birača, odluči ko će biti pobednik - ostali glasači su uglavnom konstantni.
      
       Prebezi su kod nas toliko učestali da ova pojava postaje deo folklora. Ne misli se samo na pretrčavanje u novovladajuće stranke. Ovde su i ranije bili najnormalniji "transferi" rukovodećeg kadra između opozicionih partija. Kako je u zemljama na koje pokušavamo da se ugledamo?
       - Na Zapadu je članstvo u bivšoj partiji, za onog ko prelazi u novu, doživotni krst koji nosi. Doživljava se kao minus i takva osoba ne stiže daleko u novoj stranci. Takve osobe, bez obzira na prethodne liderske funkcije, svoju karijeru moraju da grade od nule. Uglavnom, nikad više ne dolaze na rukovodeća mesta. Tamo, prosto, partije drže do sebe. Kod nas nije tako zbog oskudice kadrova. Prizivaju se ljudi i jača se liderski centar. Vremenom, postaćemo i mi postojani. Doći će do sleganja tla.
      
       Visoki i bogati funkcioneri SPS-a i JUL-a kao da su sklopili pakt o nenapadanju sa DOS-om. Svi željno iščekuju kome će se zvanično prikloniti, Karići, Mitrovići i njima slični?
       - Kao što ljudima od novca trebaju partije, tako i partijama trebaju ljudi od novca. Interes je obostran. Kod nas je pitanje mere koga će partije primiti i šta će im ponuditi zauzvrat. Ipak, trebalo bi imati u vidu da su izbori konačan sud o aktivnosti političkih partija. Poslednji su pokazali da ljudi sporo, ali strogo, sankcionišu programska i kadrovska odstupanja.
      
       U proporcionalnom sistemu ključni igrači jesu političke partije. Čini se da to, kod nas, vodi obezličavanju politike?
       - U našem, važećem, izbornom zakonu, partije podnose svoje liste, ali ni na koji način nisu vezane da odgovore ko će sa te liste postati poslanik. To je antidemokratsko rešenje. U najčešćim proporcionalnim sistemima, u demokratskim zemljama, radi se o vezanoj listi gde partija mora da istakne ljude koji će ući u parlament i posle više nema odstupanja. Ovde birač bira mačku u džaku. Kod nas se često dešavalo da partije isture prihvatljive ljude, a onda biraju druge. Takvo varanje kod nas je institucionalizovano. Treba ga što pre onemogućiti.
      
       M. MILOSAVLJEVIĆ