Najverovatnije će biti obznanjeno da je Čovićev plan dobar, ali da u njemu postoje neka neprihvatljiva rešenja koja se moraju promeniti. Ova teška konstatacija nije proročanstvo već ogledalo stava međunarodne zajednice prema situaciji na jugu Srbije, ali i na Kosovu i Metohiji, na kome mi više nećemo igrati nikakvu ulogu

      Sa albanskim teroristima se ne može pregovarati. To je, pre neki dan, rekao predsednik SR Jugoslavije dr Vojislav Koštunica. To kaže i potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Čović. To kažu i predstavnici UNMIK-a, KFOR-a i celokupna Evropska zajednica, NATO i Ujedinjene nacije. To kaže i ono malo Srba što je ostalo na Kosovu. Čini se da je mišljenje svih isto i da nema ničega što bi moglo da bude, ili da postane problem.Samo, što svi "pregovaraju" sa albanskim teroristima, svi osim Srba sa Kosova. To je činjenica, jer kako ignorisati aktuelnu albansku vlast na Kosovu (čak su i Albanci iz Albanije uzdržani - bar oni zvanični) i one njihove predstavnike u Srbiji, koji pregovaraju i "pregovaraju" sa teroristima i lepo ih čuvaju.
       Zna to i naša vlast, zna i Evropska zajednica i UN. Samo se neki Srbi nadaju, a Srbi sa Kosova i očekuju, da se sve brzo završi. A svet, u takvim stvarima, zna da čeka, da čeka sve dok nekome ne dosadi i dok se ne odrekne svojih zahteva - svima je jasno da to neće biti Albanci.
       Naša nova, demokratska vlast, takođe je naučila da čeka i mudro se suzdržava od "osvetničkih" akcija koje je preduzimala bivša vlast. U obraćanju novinarima predsednik SRJ dr Vojislav Koštunica je rekao: "Doći će trenutak kada međunarodna zajednica više neće moći da kaže da sada nije vreme za povratak Vojske Jugoslavije na Kosmet. Takođe, u skladu sa Rezolucijom (1244 Saveta bezbednosti), treba insistirati na povratku Srba, Crogoraca i drugog nealbanskog življa, a njih ima 226 hiljada, bez obzira na to što se neće svi vratiti."
       Doći će vreme, kaže predsednik. Kad? Vreme ne dolazi, vreme protiče.
       U međuvremenu, albanski teroristi su prešli i na teritoriju Srbije, na opštine Bujanovac, Preševo i Medveđa, koje većinom naseljava albansko stanovništvo. Ugrožena je bezbednost svih građana Srbije, Srba ali i Albanaca, tek toliko da bi se pokazalo da je i ovo jedan od niza koraka "albanske revolucije". Naravno, sve ovo je uslovljeno i velikim pojasom, širine pet kilometara, na koji je naša bivša vlast pristala (ili morala da pristane) prilikom potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma iz Kumanova. Prelazak ili nastanak albanskih terorista na teritoriju Srbije omogućava i "retka granica" kroz koju neometano prolaze sa svim mogućim naoružanjem, sa znanjem ili bez njega, snaga KFOR-a, nimalo raspoloženih da se upuste u, za njih lokalne sukobe, ili, što se sve više pominje, potplaćenih od terorista.
       U nastojanju da tok vremena promeni, tačnije uspori, potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Čović sačinio je Plan za rešavanje krize na jugu Srbije. Plan je detaljno razrađen i predstavlja Čovićevo viđenje događaja u Pčinjskom okrugu kojima je prisustvovao od samog početka. Zaista, jedinstven događaj ili pokušaj jednog političara u našoj novijoj istoriji u kojoj je do sada bilo uobičajno da se iz beogradske fotelje "koordiniraju aktivnosti na terenu", što je praktično značilo ne raditi ništa nego samo mudrovati i sve terete svaljivati na druge.
       Čovićev plan je pravovremeno objavljen u svim našim novinama, objašnjen narodu i političarima, kao i stranim predstavnicima i ambasadorima. Naravno, naišao je na opšte odobravanje - svih. Tako je Čović, prepun nade u uspeh svog plana, otišao u Brisel. Srbima na jugu Srbije, Srbima na Kosovu i Metohiji ostalo je samo da i dalje čekaju.
       Danas (četvrtak), kad ove novine čitate, Čović već objašnjava plan visokom predstavniku Evropske unije Havijeru Solani i DŽordžu Robertsonu. Američki ambasador u Begradu Vilijam Montgomeri već se pozitivno izrazio o "Čovićevom planu", takođe i maršal Igor Sergejev, ruski ministar odbrane i još mnogi drugi.
       Sutradan (petak), najverovatnije će biti obznanjeno da je Čovićev plan dobar, ali da u njemu postoje neka neprihvatljiva rešenja koja se moraju promeniti.
       Danas je teško biti prorok (uvek je bilo teško), ali ova teška konstatacija nije proročanstvo već ogledalo stava međunarodne zajednice prema situaciji na jugu Srbije, ali i na Kosovu i Metohiji, na kome mi više nećemo igrati nikakvu ulogu, a sve ovo što nam se događa na jugu Srbije, predstavlja ništa više no izgovor za ono što će se dogoditi na Kosovu. Ma koliko, naša stara vlast obećavala skori povratak naše vojske i naroda na Kosovo i Metohiju, sve je izglednije da se to neće dogoditi, bar ne u skorijoj budućnosti.
       Zato je, gotovo nepravedno, tešiti kosovske Srbe i davati im nove lažne nade. Oni ostaju da čekaju, kao što su vazda čekali, neko čudo. I oni sami znaju iako neće da priznaju, iako neće da veruju, da je Kosovo, kao deo Srbije, izgubljeno.
       Čovićev plan je samo jedan pokušaj veštog političara da uradi ono što od njega očekuje međunarodna zajednica, a takođe i narod, ali i da spase ono što se još spasiti može. Čak i u slučaju da njegov plan ne uspe (ne bude prihvaćen), on će ispuniti svoju svrhu. Pokazaće međunarodnoj zajednici da je Srbija i SR Jugoslavija spremna na svaku vrstu saradnje sa narodima koji žive u njoj i sa tom međunarodnom zajednicom. Narodu, možda, nije uputno sve reći. Još se na suprotno nije naučio.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ