("Lideri i savetnici", NIN br. 2614)

      Na listi bisera zahuktalog medijskog razvoja "Ako se dokazi ne uklapaju u priču - šteta za dokaze", visoko stoje i sledeći poslenici "savesti društva" (što bi novinari trebalo da budu) na "polju Kosovu": Erih Ratfelder, kolektiv sledbenika Nato- "humanitarne intervencije" u Srbiji i naš Miroslav Filipović ("I mi konja za trku imamo!").
       Nemački novinar Erih Ratfelder, više godina prisutan na jugoslovenskim ratnim područjima, objavio je početkom avgusta 1998, u predvečerje "bombi sa mirovnim porukama" (Đerđ Konrad), top-informaciju masovnoj grobnici u Orahovcu: 567 albanskih žrtava, među njima i 430 dece. "Senzacija" nije preživela ni 24 sata - Orahovac je još bio pristupačan svima i moglo se proveriti. Ratfelder je pobegao sa Kosova i obrukao se do kostiju.
       Sa navalom modernih kauboja na Srbiju (ne na konjima, već sa 5 000 metara visine), otvorile su se sve slavine medijskih tokova. Albanske žrtve su svakodnevno nabrajane od visokih državnih zvaničnika, preko uglednih agencija do mase bulevarskih novina: 100 000, 200 000, 400 000... Dugačka je evidentna lista tih "autoriteta". Na čelu, bez konkurencije je bečki "Standard" sa vešću od 7. aprila 1999 (dve nedelje nakon 27. marta!): "Tri meseca besnela je razuzdana soldateska (...) U pravom krvavom piru pobijeno je 800 000 ljudi." Za razliku od pameti - glupost ne poznaje granice. Magija velikih brojeva došla je u škripac u konfrontaciji sa istraživanjima na terenu: ekshumacija svega 2 108 mrtvih (do novembra 1999, a potom - ništa više?), uz dalje nategnute spekulacije, siromašne dokazima.
       Miroslav Filipović, sa prednošću Srbina koji "otkriva" srpske zločine, žonglirao je takođe sa velikim brojevima: 800 ubijene albanske dece mlađe od pet godina (morbidna spirala: broj - uzrast - starost). Medijski prijem njegovog "otkrića" ostao je, međutim, marginalan, zbog lošeg tajminga (april 2000. već je vreme velikih teškoća i sa postojećom nekrofilnom aritmetikom) i očigledno primitivnog i neubedljivog preterivanja. Štete je ipak bilo.
       Neko je kriv - optužena vojska (800 dece ne ubijaju samo pojedinci) ili Filipović. Teške optužbe zahtevaju i teške dokaze. Bez takvih dokaza kriv je Filipović: za nepoštovanje novinarskog etičkog kodeksa, za klevetu vojnika (koji su tamo ginuli, a mnogi i sami imaju decu) i za obmanu čitalaca. Sa takvim balastom mesto mu je pred Sudom časti novinara, a ne na položaju zaduženog za "medije u vladi Srbije".
      
       JOVAN NENADOV,
      
       LOZANA, ŠVAJCARSKA